Пише: Драган Бурсаћ

Ко је крив? Ко је дозволио да се дијете од 14 година пошаље на прву линију фронта? Ко је дијете пред крај 20 вијека, намјесто неке од установа за удомљавање, послао у смрт? И ко је, на крају, испоштовао дјечју инфантилну жељу да остане на ратишту, намјесто да оде код удомитеља у Париз?

“Препоручио бих им да не иду у Србију, да не шверцују цигарама, кафом и девизама.” – Споменко Гостић

Знате ли ко је Споменко Гостић?

Дјечак од 14 година који је погинуо на Озрену. И не, није ријеч о цивилној жртви рата. Споменко је био војник ВРС-а. А, напрво, Споменко је био дијете социјални случај кога је отац напустио док је имао 4 године, мајка му умрла, а он остао да живи са баком. Рат и војска Републике Српске узели су га под своје. Буквално. Намјесто тренерке и патика, Споменко је задужио СМБ униформу, коњска кола и, по линији врлудајући између минских поља, достављао храну војницима. Тако је био прво рањен, а онда са 14 година, 20. марта 1993. године, од гранате губи живот.

Тужна прича. Претужна. Чемерна.

Али.

Меа цулпа

Ко је крив? Ко је дозволио да се дијете од 14 година пошаље на прву линију фронта? Ко је дијете пред крај 20 вијека, намјесто неке од установа за удомљавање, послао у смрт? И ко је, на крају, испоштовао дјечју инфантилну жељу да остане на ратишту, намјесто да оде код удомитеља у Париз?

Криви су сви они који су знали за Споменка, а ћутали су. Комплетан мафијашко-идеолошко-војни систем, који је од дјетета направио бејби милитаристичку фигуру, зарад правдања и правичности рата. Дијете је то, људи! Дијете које није у стању резоновати нити о фудбалским клубовима, а камоли о ратним дејствима.

Дијете нема право да сједи на предњем сједишту аутомобила без појаса, а камоли да одобровољено неком војском и пропагандом ратује.

Дабоме да нико никада није одговарао за смрт Споменка Гостића, дјечака са којим су се војска, власт и медији поиграли на толико умоболних начина да је срамота и присјетити се.

Волим те испод наводника

И тако је власт убијала “своју” дјецу, све док су она била “њихова”, са знаковима навода. А то је иста она власт, видите, коју дјечак Споменко помиње када прича о шверцу високоакцизном робом. То је та власт која се обогатила на цигаретама, кафи, гориву, док су Споменкове кости биле тек колатерална штета. Тек пусто топовско месо. Јер зна се и знало се. У рату газда даје волове, а кмет синове. Споменко, без оца и мајке, морао је, изгледа, у болесној једначини и живот полоżити.

Та политика кафе&цигарета и дан данас је иста, и о каквом политичком збору промрмља нешто о малом Гостићу. Та политика је за вријеме рата своју дјецу послала у иностранство “да се образују”. Јер, забога, није људски да дијете буде у рату, ако се већ може спасити. И није људски, осим ако нисте Споменко и остала неименована изгинула дјеца-ратници са дна социјалне каце.

Није ОК, није хумано да вам дијете изгуби живот на некој чуки озренској. Који би умоболник то пожелио? Понаособ нико. Али, сакривени иза тзв. државе, идеологије, без проблема и кривице, дабоме, завојачено је и убијено дијете.

И данас, више од двије деценије од смрти дјечака Споменка, има оних који убиство дјетета виде као ултимативни херојски чин. Има оних који су спремни правдати дјечју смрт зарад идиотских националистичких идеала. Има оних који, намјесто да упере прст у систем убицу и људе који су га хранили, сваки покушај демистификације убиства дјетета доживљавају као напад на неко имагинарно “национално биће”.

И исти ти који су одрасли на болесној епопејици убијања дјеце, данас би из својих удобних фотеља ратовали, само да подмладак пошаљу у Грац, тетки по лек.

Видите, у више од двије деценије, нико да се сјети, па да направи фондацију која ће под Гостимировим именом водити рачуна о дјеци на маргинама друштва и превенирати баш њихово директно учешће у ратним дејствима. Нико. Јер, боље је уочи каквих избора, примјерице у Добоју, свечано открити дјечји милитантни споменик. Јефтиније је, а масу изнова жари и пали.

Све је исто, само дјеце нема

Те хује и кучкини синови све једнако владају главама и трбусима од убиства Споменка наовамо. Некажњено. Лицемјерно и первертирано. До дјеце им је стало колико и до наводнх знакова.

Можда надгробни споменик најбоље говори о Споменку. Ријеч је о лијепом четрнаестогодишњем дјечаку, који је трагично изгубио живот. Споменик подижу брат и ујак. Ни трага ни гласа од Републике Српске, њене војске, политичара и осталих “шверцера” са почетка приче. А, можда је тако и најбоље. Можда је то једино логично.

Јер не би било у реду да се имена убица нађу на жртвином споменику.

Споменко би данас имао 38 година, био разочаран у рат, ратовање, политику, шверцере… Можда би штрајковао у парку “Младен Стојанквић”, посљедњем окупљалишту ратних меланхолика преварених. Све би му било јасније. Био би одрастао човјек. Схватио би да му је и кућа и окућница на тзв. другој страни. Било би му јасно да је читав рат бесмисао. Да нема друге стране. Да постоји само једна унифицирана биједа. Своју дјецу би, да их је имао, послао одавде.

Ово би било добро предзнање прије него што погледате најновији филм “Споменко на вјечној стражи”.

Можда ће неко схватити колико су ратни хохштаплери послали у смрт дјеце у нашем троуглу зла. Можда, само можда, ако вам се буде дало, саобразите у глави побијену дјецу Приједора и Козарца, снајперима и гранатама убијене најмлађе Сарајлије, најгнусније злостављану, па спаљену дјецу у Вишеграду и Подрињу….Можда вам се свичује национални мишић и претвори у емпатијску бомбу која тражи праву и једину истину, праве и једине кривце.

А, они су навијек исти, стално са истим ћошкастим фацама, одијелима и размишљањима. Њихови аутомобили су другачији од ваших, њихова дјеца су далеко од ваше, они не воле долазити,  по ријечима аутора филма Миле Савића, на овакве премијере. Не зато што их је срамота. Ма неее. Имају пречег посла, а и тренутно им се не уклапа сјећање на дјечакову смрт у седмичну агенду.

То је наша реалност. Наша реалност су баш ти уважени асасини, који намјесто у ратну смрт, данас људе тјерају у добровољни суицид, бијело робље, насиље, алкохолизам…То је и наша граната и наша срамота и наше убиство дјетета.

Вишедеценијска ћутња о ратној експлоатацији до смрти Споменка Гостића, чини нас друштвеним саучесницима злочина.

 

(buka.ba)

Komentari