– Смењују се светло и мрак, пролазимо кроз тунел, нашао сам се у чепу, временској зони онако смрвљен од умора, попут драгог ми саговорника, Атифа Куртовића, рудара са чувене хиљадарке, који се попиње у воз у Брчком, или у Бановићима, ма ко ће га знати, само знам да ме дирнуло што ме је назвао онако топло и мајчински речима:

– Сироти! Буд’ се! Вријеме ти је да напустиш воз, овдје и ја силазим. АтифКуртовић и ја у возу, у празном вагону, на ветрометини живота, ко зна где у Босни, широм наше лепе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

– Полудићеш од писања!

– Нећу вала! –  љутнем се.

– За који сат спуститићу се у окно. А гдје ћеш се ти спустити, сироти мој? И када? Видиш, мислио си да ће нешто велико и красно урадити у животу,  али само за себе.Велики си нарцис, брате!

– Јес’ вала, откуд знаш!’

– Па знам, вала, дрндаш ту гитару, као да ћеш снимити платинасти тираж за „Југотон”.

– Али та музичка кућа више не постоји!

– Постоји, постоји, овдје у твојим грудима – и раздрљави ону рударску блузу, и откри маљаве груди. – У срцу ти је сва музика.Одсвирај де ми ону твоју – воли ме макар још једном, воли ме последњи пут, воли ме…

– Како је знаш?!

– Па, ја све знам.И ниси се случајно нашао са мном у возу. Тежак је то посао, естрада, шоу, баш као мој крамп и лопата којом копам и тражим мрки угаљ, доле у окну.

– Шта ти знаш! – хтедох одбрусити Атифу, али се суздржах.

После неколико тренутка тишине упитах га:

– Ти си Алија Сиротановић?

– Е, видиш, грдно си погријешио! То су ме помјешали с њим, ваљда, да ме та слава не узнесе и да постижем и даље ударничке резултате.

– Па, да-  готово се наивно и дечачки сетих, да је Атиф Куртовић, скроз у праву, па додах – аха, зато је Елвис Џи Куртовић неко други, а не он!

– Јес’ вала баш тако!

– Онда је и Малколм Мухарем, менаџер Плавог оркестра, неко други, а не он због музичке сујете и зависти да се склони кад крену да колају приче у Југи.

– Баш тако, брзо капираш сироти мој!

– Шта ћу, времена су све гора и на глобалном нивоу!

– Ево ти хиљадарка – закити ми њоме џеп од плавог сакоа, и ја му одсвирах Жуте дуње, из Кудуза.

– Хеј, па то си ти! На новчаници?! Скоро да зацвилех од узбуђења, и радости.

– Шут ба, нек ти се нађе да се почастиш са рајом ил’ женскињом неком. Ја овдје силазим, до окна ћу пјешице, а ти срећно!

– Срећно Атифе и теби!

Осетих да ме неко дрмуса у пола пројекције, у полу празној биоскопској сали, где сам гледао, чини ми се,домаћи филм баш о Атифу Куртовићу, уморан од куцања на писаћој машини.

 

Душан Дојчиновић

Komentari