Куцам, отворише се  (врата) као из доба и духа времена прослављеног Књижевника, Иве Андрића у Травнику. Улазим са страхопоштовањем. Осврћем се унаоколо, све је као некада када је Нобеловац обитавао: Земљан апећ, софра, бешика (соларник), миндер (кауч), шишета, књиге уредно сложене по дрвеним полицама, на разним језицима… Кустос заспао, а он прича тихо, толико да га помно пратим.

– Јеси гладан? Имам граха…

Ломи комад хлеба, испечен у земљаној пећи, у тави.

Узима бешику, посоли!

– Је л’ довољно слано? – пита ме Иво.

– Укусно је… кажем му.

– Дедер прилегни на миндер, дуго си путовао до Босне и Травника, матере ти! Дедер, прилегни мало…

– Јес’, јес’ вала, сморило ме путовање…

– Мени љекари нису препоручивали путовања, па сам ријешио да се сретнемо, по први пут овдје у мојој кући у Травнику. Јес’ вала баш!

– Само да знаш, да ниси први посетиоц!

– Знам, знам, на стотине њих посети твоју родну кућу.

– Него читаш ли?

– Читам, читам, гледам по полици књиге на разним језицима…

– Чиме да те отпремим, за пут?

– Држим се твоједе визе?

– А они мени све!

– Довољна ти је моја Травничка хроника!!?

– Јес’, јес’ вала, довољна.

– Него ја бих да прилегнем, мало да одморим на миндер!

-Ако, ако баш вала! Неко цепање цепаница у дворишту ме буди, и тако пренут из сна… Будим се са књигом Травничка хроника на грудима.

 

Душан Дојчиновић

Komentari