Ako i dalje sanjate o stvaranju ‘velike Srbije’, budite hrabri pa činite to u svoje lično ime.

Piše: Tomislav Marković

Ratko Mladić je osuđen na doživotnu robiju, ali izgleda da to na zvaničnu Srbiju nije ostavilo neki naročit utisak. Haški tribunal je utvrdio da je Mladić kriv za učešće u genocidu u Srebrenici, progone, istrebljenja, ubistva, deportacije stanovništva, prisilno premeštanje i terorisanje stanovništva, za zločine protiv čovečnosti, za protivpravne napade na civile i uzimanje talaca, ali malo kome u Srbiji smetaju njegova zlodela. Sudsko veće je utvrdilo postojanje udruženog zločinačkog poduhvata koji je sprovođen tokom opsade Sarajeva od maja 1992. do novembra 1995. godine. Utvrđeno je da su, pored Mladića, učesnici udruženog zločinačkog poduhvata bili Radovan Karadžić, Stanislav Galić, Dragomir Milošević, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Nikola Koljević.

Sarajevo je ubijano godinama, ali se Srbija dok se odvijalo satiranje grada ponašala kao da to nema nikakve veze s njom, kao da se to događa na nekoj drugoj planeti. Kao što reče Bogdan Bogdanović: “Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori.” Pišući u aprilu 1995. godine o okupljanju malobrojnih povodom godišnjice rata u Bosni, Miodrag Stanisavljević kaže: “Savest, osećaj stida, impuls protivljenja varvarstvu kao da su znaci osobenjaštva. Za ostale Beograđane rat u Bosni je nešto kao prirodna pojava, a protiv prirodnih pojava se ne može protestovati.” Ako je tada, dok je Bosna ubijana, preovladavala ravnodušnost, zašto bi danas bilo drugačije?

Da li su Ajhman i Himler srpski heroji?

Evo, ministarka pravde Srbije Nela Kuburović kaže da se ništa nije promenilo, Vlada Srbije ostaje pri svojim zahtevima da Mladića pregledaju lekari iz Srbije i da i dalje važe garancije za njegovo puštanje na slobodu zbog lečenja. Nema tu leka, gospođo Kuburović. Ni Mladiću, ni Vama. A ni nama s ovakvim ministrima.

Za predsednika Dveri Boška Obradovića Ratko Mladić je i dalje ratni heroj, a smisao Haškog tribunala je da presudi Srbima, srpskoj istoriji, narodu i državi kao genocidnoj. Kakvi su to ratni heroji koji danima streljaju nenaoružane civile u Potočarima, koji granatiraju i snajperišu žene i decu, koji otvaraju koncentracione logore, koji proteruju desetine hiljada ljudi iz njihovih kuća? Kakvi su to heroji čija vojska organizuje masovna silovanja i pljačka sve što joj padne pod ruku? Kakvi su to heroji koji tokom opsade Sarajeva izdaju naređenja: “Velešiće tuci, i Pofaliće tuci… Tamo nema srpskog življa mnogo…”, “Po Baščaršiji plotun pali!”, ili “Samo cepaj, šefe! U živo meso samo!”? Da li su onda heroji i Rudolf Hes, Adolf Ajhman i Hajnrih Himler, crni Obradoviću?

Mladićev stari istomišljenik Vojislav Šešelj ovako je prokomentarisao presudu: “Presuda je politička, a uperena je protiv srpskog naroda koji je učestvovao u ratu, pomalo i protiv Srbije, a najviše protiv Republike Srpske”. S njim se slaže i predsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović, koji kaže da u Bosni nije bilo genocida, da se “ne može izdvajati jedna geografska celina” te da “presuda u formalno pravnom smislu jeste presuda jednoj osobi, ali da politički gledano to jeste presuda srpskom narodu u celini, a pre svega Republici Srpskoj”. A ko je vas, gospodo, ovlastio da govorite u ime celog srpskog naroda? Jeste li možda dobili 100 posto glasova na izborima, pa ste ovlašćeni da tumačite volju celokupnog stanovništva? Ili imate telepatske moći pa znate šta svaki pojedinac u Srbiji misli?

Krivična i moralna odgovornost

Prestanite da svoje genocidne snove skrivate iza naroda, prestanite da identifikujete sve članove jedne zajednice sa njenim najgorim i najmonstruoznijim pripadnicima. Prestanite da od svih nas pravite saučesnike u zločinu, koji je plod vaše sumanute velikosrpske ideologije. Ako i dalje sanjate o stvaranju “velike Srbije”, ako maštate o tome da će neko u budućnosti dovršiti ono što su Milošević, Karadžić i Mladić započeli – budite hrabri pa činite to u svoje lično ime. Niko nije stavio čitav narod na optuženičku klupu, niti se ikad sudilo milionima pripadnika neke nacije, ne može krivična odgovornost da bude kolektivna. Postoji kolektivna odgovornost, ali ona nije krivična, već moralna, a čak ni ona ne obuhvata sve pripadnike jednog naroda. Moralnu odgovornost imaju svi oni koji su glasali za Miloševićevu zločinačku politiku, koju je Mladić sprovodio u delo, jeste da ih je bilo mnogo, jeste da su bili u ogromnoj većini, ali ipak nije u pitanju ceo narod.

Bilo je u ovoj zemlji i mirovnih pokreta, pobunjenih intelektualaca, bilo je i dezertera, i to na desetine hiljada. To su istinski srpski heroji, a ne vaš koljački general. Mogao bi neko, gospodo nacionalisti i ljubitelji masovnih ubica, da vas obavesti da niko u svetu ne koristi termine kao što su “genocidni narod” ili “genocidna država”. Niko osim vas. Koliko znam, taj zloguki esencijalizam potekao je iz vaših redova, prvi ga je koristio vaš akademik Vasilije Krestić, jedan od autora Memoranduma, govoreći o Hrvatima kao o “genocidnom narodu”. Ne poturajte drugima svoje zločinačke ideje, prestanite da projektujete sopstveno zlo na čitav svet, koji uopšte ne razumete. I koji nema razumevanja za vaše ideje o teritorijalnim proširenjima i “humanim preseljenjima”, koje uvek završe u zločinu.

Srbija je ponizila samu sebe

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušao je da izgovori nekoliko pristojnih rečenica povodom presude Mladiću, ali mu nije išlo. Rekao je da danas nije dan ni za radost, ni za tugu, poručio je da treba da se okrenemo budućnosti i otvaranju fabrika, da ne treba da se gušimo u suzama prošlosti, da Srbija poštuje žrtve drugih naroda… Tu više nije mogao da izdrži, pa se vratio staroj dobroj autoviktimizaciji, rekavši da zna “kako ni od koga ne možemo da očekujemo da poštuje naše žrtve”. Ponovo je aktivirao staru mantru o reciprocitetu, koja nalaže da čim neko bude optužen ili osuđen za zločine nad nesrpskim stanovništvom, odmah potegnemo argument zločina nad Srbima. U stilu “i vi ste nas ubijali”, ili “a šta ste tek vi nama radili…” S takvim pogledom na stvari Srbija će zauvek ostati zarobljena u tamnom vilajetu resantimana i žudnje za osvetom. Rat je pripremljen upravo takvim pričama o neosvećenim srpskim žrtvama, o Srbima koji su uvek žrtve; takva retorika je i stvorila Ratka Mladića.

Malobrojni mediji preneli su sam početak Vučićeve izjave, prilično problematičan: “Ovo je težak dan, ali molim građane Srbije da podignu glavu i nastave da žive ponosno u suverenoj zemlji Srbiji, koja nikome neće dozvoliti da je ponizi.” Na šta bi to građani Srbije trebalo da budu ponosni, predsednik nije precizirao. Pretpostavljam da nije mislio na presudu Haškog tribunala, iako bi svaki čin donošenja pravde trebalo da izazove neku pozitivnu emociju. Možda treba da budemo ponosni na Mladićeve zločine?

Što se tiče Vučićeve omiljene mantre o tome da “Srbija nikome neće dozvoliti da je ponizi”, koju ponavlja u svakoj prilici, njoj danas nije bilo ni vreme, ni mesto. Jer, niko ne pokušava da ponizi Srbiju, pogotovo se Srbija ne može poniziti izricanjem pravedne presude. Za ponižavanjem Srbije nema ni razloga, jer je Srbija samu sebe ponizila, i to odavno. Jer, nije Mladić bio neki slobodan strelac, koji je delovao na svoju ruku, on je bio produžena ruka Slobodana Miloševića i njegove zlikovačke politike.

Nisu planovi za stvaranje “velike Srbije” i etnička čišćenja, za genocid i proterivanja stvoreni u Mladićevom ratnom štabu, već u Beogradu. U kreiranju tih planova učestvovala je cela nacionalistički orijentisana inteligencija, na čelu s brojnim akademicima, piscima i predstavnicima Srpske pravoslavne crkve. Nije Mladić tvorac ideje o “humanom preseljenju”, već Dobrica Ćosić, Mladić je samo njen izvršilac. Čak ni Milošević nije autohtoni autor ideologije koja je dovela do rata, on je nož za klanje Jugoslavije preuzeo od srpske nacionalističke elite.

Velikosrpska ideologija je živa i zdrava

U tom smislu, otrežnjujuće zvuče reči predsednike Lige socijal-demokrata Vojvodine Nenada Čanka: “Presudu Ratku Mladiću treba razumeti ne samo kao presudu čoveku odgovornom za najveći ratni zločin u Evropi od Drugog svetskog rata, nego i kao presudu ideologiji i svima koji su te zločine planirali, koordinirali i sprovodili.”

Tako bi trebalo da bude, ali nažalost, stvarnost je drugačija. Nigde se u presudi Ratku Mladiću ne pominje neko iz Srbije, nigde ni traga od Miloševića, Šešelja, Arkana, Stanišića, Simatovića, a kamoli od Ćosića i ostalih pripadnika memorandumske elite. Velikosrpskoj ideologiji se nije sudilo, ona je, hvala na pitanju, živa i zdrava. Za razliku od desetina hiljada njenih žrtava. Što je najgore, malo ko u Srbiji radi na njenom demontiranju, a najveći deo političke i intelektualne elite čini sve da jednu anahronu i krvoločnu ideologiju održi u životu.

Ratko Mladić je dobio svoju presudu, umreće u zatvoru, kao što je i zaslužio. Međutim, najveći posao nam tek predstoji – obračun sa svetonazorom koji je omogućio pojavu Ratka Mladića.

 

(Izvor: Al Jazeera)

Komentari