(Intervju – Sonja Biserko otvoreno o odnosima BiH i Srbije)

Predsjednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko u intervjuu za časopis Behar otvoreno govori o odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije 20 godina nakon rata, o nikad zvanično priznatom genocidu u Srebrenici, o mladoj generaciji koja nikad neće (sa)znati istinu o krvoproliću iz devedesetih, ali i o aspiracijama službenog Beograda prema 49 % teritorija današnje BiH.

Što se uopće uči o ratu u srpskim školama?

Udžbenici u Srbiji su se, što se tiče novije istorije, zaustavili na 1990. godini. Kada je reč o raspadu Jugoslavije govori se uglavnom o secesiji zapadnih republika što implicira njihovu odgovornost za rat. Zatim se govori o egzodusu Srba iz Hrvatske, odnosno Oluji. Zatim, Dejtonskom sporazumu kada je reč o Bosni i Rezoluciji 1244 kada je reč o Kosovu. To su tačke na kojima zvanična Srbija insistira i koje je po njenoj interpretaciju lišavaju njene primarne odgovornosti za rat. Dominira viktimizacija, odnosno održava se mit o srpskom narodu kao stalnoj žrtvi i prve i druge Jugoslavije.

Moglo bi se reći da niste omiljeni u Srbiji?

Posao kojim se bavim ne podrazumeva popularnost. Niti idem za njom.

Žestoko Vas napadaju prorežimske ličnosti iz Republike Srpske, poput Rajka Vasića. Kako komentirate te napade i može li se govoriti o sinhroniziranom djelovanju prema Vama, Nikolaidisu, Lukoviću i drugima, od strane prorežimskih medijskih i političkih krugova iz Beograda i Banja Luke? Je li riječ o jednoj te istoj matrici koja je još uvijek u funkciji?

Generalno jeste, pogotovu kada je reč o agresivnom ponašanju Milorada Dodika i njemu bliskih saradnika. Jedan broj ljudi u Beogradu kontinuirano kritikuje i osporava njihovo insistiranje na srpskom nacionalnom projektu i zbog toga su izloženi stalnoj kritici određenih krugova i u Beogradu i u Banjaluci. Svi oni koji se zalažu za jedinstvenu i funkcionalnu državu Bosnu su na njihovom udaru. Naravno, na udaru su i zbog drugih pitanja, pre svega zbog ratnih zločina na kojima jedan broj ljudi insistira, zatim srpskog nacionalizma i još brojnih drugih koja se odnose na samu Srbiju. Svako odskakanje od zvanične “istine” izloženo je besomučnoj kampanji i omalovažavanju. Može se reći da je svako alternativno mišljenje danas na udaru i tretirano je kao ekstremističko. Žene u Crnom 26. marta 2014. obeležavale su petnaestu godišnjicu od etničkog čišćenja i proterivanja albanskih civila, učinjenih od strane srpskih oružanih formacija. Visko i dužnosnik MUP-a je preko svog Facebooka pozvao ekstremne desničarske grupe da se sa njima fizički obračunaju.  Ovaj incident bio je i test za novu vlast. On će verovatno dobiti otkaz, ali njegovo ponašanje nije usamljena pojava. To je, moglo bi se reći, tendencija.

Isticali ste, da je Srbija još uvijek u ratu? Kako?

Srpska politička elita nastavila je rat drugim sredstvima. Polazi da će se međunarodne okolnosti promeniti kad tad i da za ostvarenje svojih ciljeva mora da sačeka. Pre svega kada je reč o Bosni. Odnosi Srbije i Bosne su i dalje nepromenjeni. Državnu strategiju prema Bosni dosledno su sprovodile do sada sve vlade Srbije. Ta strategija se oslanja na nekoliko važnih odrednica: pre svega na šest ratnih ciljeva kako su definisani na 16. Sednici Skupštine Republike Srpske u maju 1992. godine; Kongres srpskih intelektualaca koji je održan u Beogradu 1994. godine; na zaključke sa savetovanja, Geopolitička stvarnost Srba, kada je Dejtonski sporazum prihvaćem kao maksimum u datim međunarodnim okolnostima; zatim važna odrednica je i predgovor Dobrice Ćosića dnevničkim zabeleškama Nikole Koljevića “Stvaranje Republike Srpske”, zatim Strategija Vlade Srbije za odnose sa Srbima u region koju je izradilo Ministarstvo za dijasporu. I na kraju, knjiga Dobrice Ćosića “Bosanski rat”.

Strategija Vlade je dokument na kome se radilo tri godine a u izradi su učestvovali istoričari, akademici i brojne javne ličnosti. Izrađeno je uputstvo za njeno sprovođenje kojim se savetuje ozbiljno i osmišljeno političko i ekonomsko okretanje Srbije i RS-a prema Rusiji; sugeriše se omalovažavanje političara iz zemalja koje podržavaju jedinstvensot BiH itd.

Odnos Srbije prema Bosni promeniće se samo kada zapadna zajednica, tu pre svega mislim na SAD i Nemačku, budu ozbiljnije krenule u suštinsku stabilizaciju Bosne kao što su uradili u slučaju Kosova. Bosna je pre svega evropsko pitanje, pa tek onda i regionalno. Jer tu se prelamaju sve vrednosti na kojima savremena Evropa počiva.

O tome je govorio i bivši visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini…

Nedavno je Christian Schwarz-Schilling, bivši visoki predstavnik u Bosni, u svom tekstu ukazao na to da EU i SAD moraju što pre krenuti u reformu Dejtonskog sporazuma uz usuglašavanje s onim Bosancima i Hercegovcima koji su zainteresirani za konstruktivna rješenja. On takođe ukazuje da bi se u  razgovore morali uključiti Turska i Rusija. Vreme, kako ističe, za mirno posmatranje Balkana i istočne Europe je prošlo i moramo preuzmeti odgovornost. Ukrajinska kriza je bila katalizator za stanje u svetu i sigurno će ubrzati prestrojavanje EU po nekim važnim pitanjima, uključujući i Zapadni Balkan, posebno Bosnu.

Kako u Srbiji gledaju na nagrade koje ste dobili vani, konkretno od bivšeg predsjednika Stjepana Mesića odlikovani ste Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom, a proglašeni ste i počasnom građanskm Grada Sarajeva?

One se uglavnom ignorišu.

Postoje čak neki članci koji u naslovu postavljaju pitanje zašto ste Vi još uvijek na slobodi, a Vaš rad pripisuju tome što dolazite iz miješanog braka odnosno tome što vam je majka Hrvatica, čak da je vaš brat poginuo kao pripadnik Zbora narodne garde?

Već se i iz vašeg pitanja vidi uticaj tabloidnih neistina koje se šire o meni. O tome se ne bih izjašnjavala i ne bih to komentarisala.

Plašite li se silnih prijetnji koje Vam se upućuju?

Navikla sam na njih. One su kontinuirane.

Kako ocjenjujete praćenje rada Haaškog suda u medijima?

Mediji su uvek selektivno pratili rad Haškog tribunala. Kada je reč o srpskim medijima uvek se više posvećivala pažnja odbrani nego onome za šta su optuživani, a reč je o teškim zločinima protiv čovečnosti. Pri tome, svaka presuda je kvalifikovana kao antisrpska.

Reakcije na izrečene presude ukazuju na to da se i dalje ne pravi razlika između tereta optužbi i predočenih dokaza. Drugim rečima, ne zna se ili nema interesovanja za to šta je pred sudskim većem dokazano, a šta nije. Procedura u postupku i uzusi donošenja sudskih odluka – čiji su rezultat presude, takođe su za mnoge nepoznanica. Konačno i najvažnije, ravnodušnost za suđenja za ratne zločine, posebno na domaćem terenu, pokazatelj su da za većinu građana i medija posebno, nije najvažnije hoće li krivci biti kažnjeni bez obzira na nacionalni predznak, odnosno koliko je važna individualizacija počinilaca tih zlodela. Izostanak katarze u tumačenju sudske (ne)pravde, bilo pred nacionalnim ili međunarodnim sudom je očigledan.

Osim toga, mediji često suđenja prate, pogotovu kada je reč o ličnostima kao što su Šešelj, Karadžić ili Mladić, kao duele u kojima “naši” junaci uvek pobeđuju. Time se stvara pogrešna slika, posebno kod mladih, kako u svakoj situaciji ”naša” strana nadigra međunarodni sud koji je deo antisrpske zavere. Karakterističan je slučaj bio hapšenje Karadžića o čemu se pisalo mesecima i to sa nekim likovanjem. Uglavnom o tome kako je takoreći godinama ceo svet vukao za nos, o njegovim zavodničkim i isceliteljskim uspesima, i slično. O njegovoj optužnici se pisalo selektivno ili skoro nikako. Prva godina njegovog suđenja protekla je u tome da li je on imao dogovor sa Holbrukom ili ne. Kao da je to, da ga je i bilo, obavezujuće za Haški tribunal. Takav pristup medija sprečio je iole ozbiljan uvid u procese pred tim sudom.

Karakter rata u Bosni i Hercegovini?

Rat u Bosni bio je agresija koja je planirana u Beogradu. U srpskoj javnosti rat u Bosni je percipiran kao oslobodilački rat Srba. To je najpre formulisao Dobrica Ćosić, a onda je ta formulacija prešla u svakodnevnu upotrebu. Zvanična teza je da sama Srbija nije bila u ratu. Tome doprinosi i činjenica da niko iz Srbije nije optužen za rat u Hrvatskoj ili Bosni. Milošević je umro pred sam kraj suđenja, Stanišić, Simatović i Perišić su oslobođeni. Ipak, za Bosnu ima najviše presuda, najviše za srpsku stranu. Ta činjenica takođe ukazuje na odgovornost. Međunarodni sud pravde je po tužbi BiH protiv Srbije doneo mišljenje koje zločin u Srebrenici kvalifikuje kao genocid. Vojska Republike Srpske se tereti kao odgovorna, dok se Srbija tereti što nije sprečila genocid. Mišljenje MSP donosi niz drugih kvalifikacija koje su veoma ozbiljne ali do sada to nije uzeto u obzir u našoj javnosti. To mišljenje je zaboravljeno. Srbija je shodno preporuci tog suda donela Rezoluciju u kojoj se indirektno pominje genocid u Srebrenici. Međutim, nije uvela 11. juli kao datum kada se obeležava genocide u Srebrenici širom sveta.

Da, i onda se predsjedik Nikolić izvinio za Srebrenicu.

Predsednik Nikolić se izvinio Bošnjacima veoma neuverljivo, ali je u istovremeno rekao da genocid u Srebrenici nije dokazan.

Šta je onda problem?

Mislim da će to biti dugo osporavana “tekovina” rata u Bosni. Kao pandan Srebrenici, srpska strana je podigla stradanje Srba u Bratuncu na isti nivo. Tamo je naime ubijeno oko 40 civila prilikom jednog napada Bošnjaka na Božić 1993. godine.  Spomenik koji je tamo podignut ima uklesanih tri hiljade imena srpskih žrtava. Obeležava se 12. jula , dakle, jedan dan posle Srebrenice. Na taj način su ta dva toponima izjednačena. Tim prije što srpska strana priznaje samo tri hiljade nastradalih muslimana koji su bili vojnici.

I poricanje genocida je na snazi…

U Srbiji je veoma širok pokret poricatelja genocida u Srebrenici, pre svega u akademskim krugovima. Njihove aktivnosti su intenzivne i javno su veoma prisutne. Najveći problem su mladi ljudi koji malo sta znaju o tom vremenu a odrastaju na modelu poricanja.

Kako ste Vi vidjeli obilježavanje godišnjice od proglašenja RS-a u Banja Luci? Kako tumačiti da kompletan politički i vjerski (SPC) vrh Srbije priznaje datum kreiranja RS-a 9. januar 1992., a ne datum i godinu kada je taj bh. entitet verificiran u Dejtonu, a čiji garant tog Sporazuma je upravo i država Srbija?

Devetog januara 1992. godine BiH još uvek je bila celovita država, odnosno SFRJ. Tada je proglašena RS što je najava rata u Bosni. Srpska strana u tome traži kontinuitet sa Dejtonskim sporazumom. Dejtonski sporazum je ustvari cementirao podelu koja je tada najavljena.  U tome i jeste problem Bosne. Problematično je što ceo državni vrh i SPC svake godine prisustvuju obeležavanju tog datuma. Oni ga slave kao datum  njene državnosti što RS nema po Dejtonskom sporazumu. Osim toga, Srbi rat u Bosni tretiraju kao oslobodilačko-odbrambeni rat. Zato je proslava godišnjice RS uvek poruka  Bošnjacima da RS u suštini nije BiH. To je svojevrsna manifestacija koja odražava aspiracije Beograda.

Vjerujete li u tezu da službeni Beograd ima aspiracije prema 49% teritorija Bosne i Hercegovine kojeg pokriva RS, što bi bila neka kompenzacija za izgubljeno Kosovo?

Aspiracije postoje i ogledaju se u brojnim posetama srpskog rukovodstva Banjaluci, zajedničkim sednicama, odnosu prema reviziji Dejtonskog ustava (“kako se tri naroda dogovore”).  Nedavni protesti u Federaciji su u Republici Srpskoj i Srbiji tumačeni kao pokušaj destabilizacije Republike Srpke i njeno ukidanje. Milorad Dodik je promtno zaključio da su “protesti u Federaciji sračunati na destabilizaciju Srpske.” Osim toga skoro svakodnevno se poseže argument da nezavisnosti Kosova daje pravo i RS na otcepljenje. U mišljenju Međunarodnog suda o Kosovu jasno se ističe da RS nema pravo na otcepljenje. To je dogovor na stalne zahteve iz RS da se održi referendum. Dakle, stav prema Bosni ostaje nepromenjen.

A ukrajinska kriza je to i ohrabrila…

Ukrajinska kriza je dodatno ohrabrila očekivanja da se Republika Srpska po istom „modelu“ može priključiti Srbiji. Indikativne su Dodikove izjave poput one “da je za Republiku Srpsku referendum na Krimu demokratski izraz volje naroda”, kao i da Republika Srpska prati sva slična svetska iskustva i radiće na primerima najboljih iskustava “kada za to dođe vreme”. Vučić izbegava konkretno izjašnjavanje sa izgovorom da su još uvek tehnička vlada. Međutim, ipak je bio prisiljen da u Briselu pred sastanak saKetrin Ešton izjavi da “Srbija priznaje integritet Ukrajine”. Povećaće se očekivanja od Srbije da požuri sa NATO članstvom jer ukrajinska kriza je to postavila kao prioritet za Zapad. Svaka izjava Vučića u tom smislu pod budnim je nadzorom Zapada.

Kako tumačite činjenicu da su supruga i sin pokojnog Slobodana Miloševića dobili politički azil u Rusiji, čime su van domašaja pravosudnih organa Srbije po nekim optužnicama koje se protiv njih vode? Kako to tumačiti u kontekstu tradicionalnih odnosa između Srbije i Rusije?

Mnogi su se sklonili u Rusiji. Između ostalih i neki optuženici za ratne zločine. Kada je reč o supruzi i sinu Miloševića optužnice protiv njih su veoma benigne a neke čak i smešne. Na primer, za Miru Marković u poternici stoji da je dodelila stan dadilji svog unuka. Očito nije postojala spremnost ili dokazi da se ozbiljnije tereti. Osim toga, indikativno je da se o Miloševiću danas skoro uopšte ne govori sa negativnom konotacijom dok se o Miri Marković i dalje govori kao ženi koja je skoro najodgovornija za sva nedela koja su snašla Srbiju. To ujedno ukazuje i na odnos prema ženama generalno. To svakako ne znači da ona možda nema neke odgovornosti ali je svakako indikativan taj stav.

A tamo je i Kadijević?

Važnije je da tamo boravi i Veljko Kadijević koji je odgovoran za rat u Hrvatskoj. Na njega su izgleda svi zaboravili.

Kakvi su to onda odnosi?

Kada je reč o odnosima Srbije i Rusije može se reći da je i to jedan mit koji ima veoma važno mesto u srpskoj politici. On utiče na njeno strateško opredelenje. Ambivalencija gde pripada Istok ili Zapad (“I Rusija i EU”) usporila je približavanje Srbije evropskim integracijama. Dolazak Putina na vlast oživelo je očekivanja Srbije da je dobila jakog zaštitnika na međunarodnoj sceni. Rusi su podržali Srbiju oko Kosova pre svega zbog interesa u svom bližem susedstvu. Sada se to pokazalo na slučaju Ukrajine. I naravno, Srbija sa RS-om uvek je zgodna za rusko odmeravanje sa EU, SAD i NATO. Jedan od važnih proioriteta Rusije, kada je reč o Srbiji, jeste sprečavanje njenog NATO članstva. Naime, to je jedan od uslova koji Rusija postavlja Srbiji.

Kada Vas je Hrvatska pozvala da svjedočite u procesu kojim Hrvatska Srbiju optužuje zagenocid…

Prošlog leta.

Kako je uopće došlo do toga da Vam Hrvatska ponudi status svjedoka u ovom procesu?

Na osnovu mojih javnih istupa i niza napisanih tekstova, uključujući i moju knjigu “Implozija Jugoslavije”.

Bivši premijer Ivica Dačić je i sam nedavno pozvao Hrvatsku na dogovor o pitanju međusobnih tužbi za genocid?

Očekivalo se da se tužbe povuku. To je možda i bilo najbolje rešenje. Međutim, unutrašnji politički interesi u Hrvatskoj i Srbiji prevagnuli su protiv povlačenja, mada je bilo nagoveštaja o tome. Hrvatska je uslovila povlačenje time što je od Srbije tražila pomak po nekim pitanjima, pre svega po pitanju nestalih. Međutim, Srbija se oglušila o taj zahtev. Našoj javnosti nisu predočeni ti zahtevi.

Kada je već došlo do procesa u Hagu, on možda može postati i pretpostavka za početak dijaloga između dva naroda i države. Obe strane su iznele svoje teze i argumentaciju pred najvišom međunarodnom pravnom instancom, što ih je obavezalo na ozbiljniji pristup u interpretaciji onoga što se devedestih događalo. Sud će oceniti valjanost njihove argumentacije i o tome doneti svoje mišljenje.

Prilikom nedavne posjete Beogradu o tome je govorio i hrvatski predsjednik Ivo Josipović?

Prilikom poste Srbiji u oktobru 2013. godine predsednikJosipović je povodom povlačenja tužbi rekao “da se više moglo postići nekim dogovorom u ranijoj fazi, ali evo, takve su uglavnom bile političke okolnosti, dogovora nije bilo. Videćemo šta će sud odlučiti”.

I predsednik Josipović i ministrica Pusić su više puta ocenili da međusobne tužbe Srbije i Hrvatske za genocid pred Međunarodnim sudom pravde nisu odlučujuće za bilateralne odnose. Postupak u Hagu završiće se ovako ili onako, istakao je Josipović, a život i potreba saradnje ići će dalje. On je čak istakao da bi sa velikom sigurnošću mogao reći kako će se završiti postupak u Hagu, ali da mu funkcija ne dopušta da to javno kaže.
Ako se zna kako je Međunarodni sud pravde u Hagu presudio u procesu koji je Bosna i Hercegovina vodila protiv Srbije, kakva je u stvari svrha ovih tužbi?

Ima li, po vašem mišljenju, osnova da se ono što se dogodilo na teritoriji Hrvatske po bilo kom osnovu kvalifikuje kao – genocid?

O tome će svoje mišljenje dati Međunarodni sud pravde i ne bih ulazila ni u kakve prognoze. Kao što sam već istakla to suđenje postaće važan deo ukupne dokumentacije prikupljene o ratovima devedesetih. I Sud kao i obe strane su se u velikoj meri oslanjali na ICTY presude i iznete dokaze, svedočenja i dokumentaciju.

Nažalost, u vreme kada je bosanska tužba bila pred tim sudom neki važni dokumenti VSO bili su zaštićeni i nisu bili dostupni. Međutim, danas su svi ti dokumenti dostupni I Bosna treba da iskoristi tu priliku. Još uvek traju suđenja Mladiću i Karadžiću koji se terete za genocid, osim u Srebrenici, u još u desetak opština. Nedavno je otkrivena najveća masovna grobnica do sada – Tomašica, kod Prijedora. Otkrivanje svake nove grobnice jasno uklazuje na karakter rata u BiH. Međutim, u Srbiji je izostalo ozbiljnije bavljenje i analiza onim što je dovelo do zločina u tom rudniku. Brojni listovi su objavili vest o tome (Alo, Kurir, Novosti, Informer, Danas, Politika i Novi Magazin), ali uglavnom prenšenjem činjenica iz bosanskih medija. Monstruoznost i masovnost tog zločina je olako previđena i brzo zaboravljena.

Zanimljivo je da je jedan od dvojice Srba koji su otkrili ovu grobnicu rekao kako se lokalno stanovništvo srpske nacionalnosti u ratu, ali i poratnim godinama, bunilo tražeći izmeštanje grobnice, zbog nesnosnog smrada leševa, koji je do njihovih kuća dolazio i putem podzemnih voda. Ali, svi su šutili i nisu hteli obavestiti porodice žrtava gde su tijela njihovih najmilijih.

 

(www.depo.ba)

Komentari