(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

Bol boluje Razija Korajčević. Nije  je pritisla bolest koju ljekari liječe tabletama, injekcijama, operacijama, čine što mogu, pa šta ti Bog da, već je nešto gore, nešto što ni jedan ljekar na svijetu izliječiti ne može. Boli je život. Svega nedostaje, samo je suza viška, idu same, i kad treba, i kad ne treba. A pogotovo kad se sjećanja probude.

«E, moj sinko, živim ja, al, k*o i da ne živim. K*o da život ide pored mene, ide kako hoće, a ja, nit mogu šta da učinim, nit šta da promijenim Samo gledam kako ću i dokle ću.

Kažu mi ljudi : «Nisi ti, Razija, stara, ispravi se malo, živni, što je bilo, bilo je. Valja nama dalje.» A kud ću dalje? Ja sam ti rođena 1944. godine.  Kad brojim, i nije to mnogo godina. Al kad se pogledam u ogledalo, k*o da stotinu godina imam, bora boru pokriva, muka se na muku niže, k*o đerdan, al mnogo težak.

Zapamtila sam ja i lijepa vremena, i našu Janju kakva je bila, sva od behara i pjesme, k*o da si šaku bisera bacio kraj Drine. Petero djece sam izrodila s mojim Šahbazom, i ništa nam nije bilo tijesno, i ništa nam nije smetalo : ni rad, ni oskudica, a i nje je bilo, sve je išlo nekako lahko, k*o samo od sebe. Onda dođe taj pogani vakat, kad insan ne liči na insana, kad se treseš k*o prut svake noći, brojiš minute i svoju muku u sebi utapaš, k*o u bunaru. Pokupili su mi najprije Dževada, on je rođen 1969. godine. Dvije godine je bio u logoru u Batkoviću, tjerali su ga da radi kao stoka, tukli ga, strepili smo za njega svakoga dana za te dvije godine. Danas su mu živci otišli, sklanja se od ljudi, ne znam šta će s njim biti. Mog Šahbaza su takođe odveli u logor, on je 1938. godište, nije bio ni dobrog zdravlja, al oni ne gledaju na to, samo im je važno kako se zove, i namah nije insan, već rob, mogu s njim raditi šta hoće. Šahbaz je bio mjesec dana u Brčkom, pa kad su vidjeli da je bolestan i da neće izdržati, puste ga. Doš*o  je sav modar, samo šuti i gleda u zemlju.

Sklanjali smo se koliko smo mogli, razvlačili ono malo hrane što naberemo iz bašče, sve se nadajući da će zlo proći, i da će se vratiti oni dani kad smo bili ljudi. Al ništa od toga. Kad je Vojkan Đurković počeo kupiti po Janji, pokupi i nas, pa u Fazaneriju. Nakupili naroda, sve jedno na drugom, djeca plaču, žene zapomažu, k*o da smo usred džehenema upali. Počeše odvajati muškarce od žena, pa odvojiše i mog Nedžada, on je nekako uvijek bio uz nas, njega smo najviše pazili, bio je najmlađi.  Plačem  ja, suza suzu stiže, a Vojkan mi priđe, pa dreknu : « J… li ti majku balijsku, hoćeš li da i ti umreš ovdje»! Pretresli su nas do gole kože, sve nam uzeli. Ja nisam imala kod sebe ni marke, umalo me nisu ubili, ne vjeruju da nemam ništa. A šta da imam, kad smo jedva sastavljali kraj s krajem?

Potjerali su nas k*o marvu, pa stali vijećati, valjda nisu riješili hoće li nas pustiti, il pobiti. Onda nas potjeraju prema liniji, puca okolo, mi trčimo, ko more, vučemo jedni druge, bauljamo, jauci na sve strane, strahota.

A moj Nedžad ostade.

Javio nam se poslije, dva-tri puta, odvelo ga na kopanje rovova u Kalinoviku kod Trnova.  Veli u pismu da se ne brinemo. Al kako da se ne brinemo, pa nije otiš*o na izlet, znali smo mi kako mu je. A znali smo i kako je nama.

I onda se to dogodilo.  Bio je 8. februar 1995. godine, zima. Dvojica iz te njihove grupe logoraša pobjegla su na našu stranu. Ostalo ih je trinaest. I od svih njih, vojnici su, na komandu nekakvog svog oficira, dokopali baš mog Nedžada, ni krivog ni dužnog, i ubili ga tu, pred svima. Bili su Mehmed i Rifat Korajčević, Fadil Lugonjić, i Trnovac, svi su to gledali. Moje dijete nije znalo ni šta mu rade, ni zbog čega. I kome je on mog*o biti kriv, pa on nikad nije ni mrava zgazio, svi su ga znali u Janji.

I tako, on ode, mi ostadosmo. Kćerke Bersida, Vahida i Dževida se razišle, mi živimo svaki dan k*o da nam je zadnji. Nit imamo kuću kućom, ni penziju, nikakva primanja, mog sina k*o da su ubili nekakvi marsovci, k*o da ga je odnijela voda.  Prijavljivali smo taj slučaj, al haman mi Mislimani ne meremo biti žrtve rata, to mogu samo Srbi., nikoga ne interesuje ni ko mi sina ubi, niti moremo dobiti kakvu naknadu, đe god odem da pitam, oni okrenu glavu, neće ni da me gledaju. Ni sama ne znam od čega živimo. Okopavamo ovo malo zemlje i molimo dragog Alaha da ne bude ni mnogo suše, ni plaho kiše, da imamo šta jesti.

Eh, da je meni moje dijete živo, sve bi to bilo drugačije. Ovako mi samo suze ostaju, i samo njih imam u izobilju, i ničega drugog viška nemam. A i života – sve manje imam i haman ću se smiriti samo kad u crnu zemlju legnem.»

Komentari