(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)
(Priča Jusufa Čajlakovića)
« Kad je krenulo zlo, imao sam 54 godine, slabo zdravlje, oštećeno srce, živio sam u svojoj kući sam, jer nemam porodice. Čekao sam tad invalidsku penziju, ali sam dočekao najgore. Od prvog dana se vidjelo šta nam se sprema, ali mnogi od nas nisu u to mogli da povjeruju. Pa, vijek smo proveli u državi u kojoj su nas učili da je čovjek najveće bogatstvo, da su svi ljudi jednaki, da nas armija čuva, i tako. A onda, preko noći se sve okrenulo. Ko je imao muslimansko ime, nije više mogao raditi, nije mogao imati svoju kuću ni svoj lokal, nije smio u džamiju, nije smio pričati na ulici, ni hodati, i svako je mogao da te napadne, pretuče, opljačka, ubije, bez ikakvih posljedica. Ponekad se desi da policija zaštiti nekoga, kad mora, a onda ta ista policija dođe pa ga odvede, da se ne vrati. Šta da ti kažem, progonili su nas kao Jevreje. I kad danas mislim o tome, a nema dana kad mi se ne vrati pred oči ono što je bilo, ja ne znam kako sam preživio sve to.
Bilo je, zapravo, sve jasno još onih prvih apriliskih dana 1992. godine kad su, na pravdi Boga, pobijeni toliki nevini ljudi, žene, djeca, a da se niko nije ni osvrnuo na to. Nisu dali porodicama ni da sahrane u miru svoje mrtve, mnogi su leševi nestali, bila je to poruka svima nama. Ali, mi to nismo mogli, ili nismo htjeli razumjeti. I platili smo cijenu. Neko glavom, neko zdravljem, neko patnjama, neko gubitkom najbližih, neko progonom u nepoznato. Ja sam ostao. Kod mene su bile moja sestra i njena zaova, čiji je muž ubijen u Srebrenici, a zaova je imala i kćerku. Spavali smo na smjenu, jer su okolo nepoznati uniformisani ljudi kupili i odvodili čitave porodice, i više ništa nismo znali za njih, niti je ko smio da pita. Jedne noći došli su i po njih Vojkan i njegovi ljudi i odveli ih. Mene nisu našli, i ostao sam. Ali ne dugo.
Sve do 13. avgusta 1993. godine krio sam se po avlijama i baščama, obilazio kuću, čekao, ne znam ni ja šta. Toga dana, a bio je petak, 13-ti, samo što sam izvirio na sokak, iza ugla se pojavi policijski kombi, i ja više nisam imao kud. Kombi se zaustavio blizu mene, izašla su četiri čovjeka u uniformama, dvojica vojni policajci, dvojica ovi redovni, civilni, u plavim uniformama. Uzmu mi ličnu kartu, i jedan reče :»Ulazi u vozilo». Nisu mi dali ni kuću da zaključam. Na sokaku je bilo još ljudi, ali uzeli su samo mene, ne znam zašto. Dvojicu sam poznavao. Branišu Mićića iz Hasa, i Markovića iz interventnog voda, koji je kasnije bio suspendovan iz policije. Kombi je skrenuo za Golo Brdo, pa dalje putem prema Amajlijama, sve do velike jame iz koje se vadio šljunak. Tu su me izbacili napolje, a onda su počeli da pljušte udarci. Mićić me je tukao nogama, pa su se priključili i ostali. Osjetio sam kad mi je rame iskočilo, krv me zalila, nisam više znao gdje sam. Marković me udario u rebra tako da sam izgubio svijest. Dok se polako razilazio mrak pred mojim očima, ja sam, s obrazom na oštrom šljunku, čuo njihovu poruku : « Do ponedeljka da te više ne vidimo u Bijeljini.» Znao sam i tada, znam i sad : nisu me ubili samo zato što su ih ljudi na sokaku vidjeli kad su me poveli.
Kad su otišli, ja dohvatim moju ličnu kartu, koju su bacili u jamu, pa počnem da bauljam prema kući. Oprao sam se, usput, u nekoj bari na putu. Ne znam više koliko je to trajalo kako sam uspio da se dočepam ravne ceste, ali znam da sam tu, na moju veliku sreću, naišao na Beću autoprevoznika ( on je danas u Australiji). Zapanjio se kad me je vidio onako krvavog i izubijanog, jedva me prepoznao. On me je odveo kući, njegova žena Almasa svako veče je dolazila, istuca crnog luka na čaršaf, pa me u to zamota.
Ali, 16. avgusta, tri dana kasnije, neko zalupa na vrata. Šta ću, otvorim. Na stepeništu ista ona dva vojna policajca, Mićić i onaj drugi, s puškama u rukama. Čim sam ih vidio, znao sam : gotovo je. Ako me nisu onda ubili zbog svjedoka, sad će, noć je, niko ih ne vidi. Ušli su, mračnih pogleda. Jedan od njih kratko reče : «Spremi se». Srce je u meni drhtalo dok sam grozničavo razmišljao šta da radim. Ako krenem s njima, ubiće me. Odlučim čvrsto da ne idem, pa neka me ubiju ovdje, odmah, što da se patim. Okrenuo sam se od njih i zaletio u prozor. Rukama sam počeo razbijati staklo, šiknula je krv, a ja povikao : «Upomoć». Iza mojih leđa čulo se komešanje, a onda je Mićić izustio : «Bježimo». Neko je iz komšiluka pozvao policiju, i uskoro je stigao intervnetni bod, pet policajaca. Počeli su se raspitivati šta je to bilo, a jedan od njih je uzeo moju ličnu kartu. Tamo piše da sam rođen u Teočaku. Samo su se pogledali, a onda izašli bez riječi, bez ikakvog komenatara. Komšinica Mina, kćerka Mehmeda Junuzovića, odvela me u bolnicu, da me previju.
Našao sam tad jednu četveročlanu porodicu, Srbe, da stanuju kod mene, mislio sam da će mi oni biti zaštita. Bili su dobri dok se nisu uselili. A kasnije, svako sebi. Oni me gledaju poprijeko, kao da sam ja stranac u kući, a ne oni. Ali su zato prestale da navaljuju izbjeglice, svaki dan je prije toga neko dolazio da me pita zašto sam još tu i kad ću ići.
Trajalo je to godinu i po dana. Vojkan Đurković mi je odredio radnu obavezu, da kopam na njivama, čistim, čupam travu i tako to. Trebalo im je robova za takve poslove. Kod njega me odveo njegov pomoćnik Risto, žena u mojoj kući bila je njegova rodica. Svakog dana sam morao da se javim. Zove me jednom Ristina žena, bilo je kasno, veli : «Dolazi odmah.» Ja kažem : «Ne smijem, pokupiće me na ulici.» Ona mi hladno odgovori : «Dođi odmah, jer ako ne dođeš, znaš šta će se desiti.»
Kopao sam tako, čistio i radio sve najprljavije poslove koji postoje, nadajući se da će i to jednom stati i da ću sve to ipak preživjeti. A onda je došao 10. april 1995. godine.
Došli su po mene u jedan sat ujutro. «Spremaj se», rekli su. Samo što sam se obukao i krenuo s njima , počeli su udarci. Peterica njih počeli su me udarati čim stignu. «Govori gdje su muslimanske kuće.» Jedva sam uspio da prozborim : «Pa, muslimana nema, otišli su.» Nastavili su da me tuku, kao da ih nije ni interesovalo šta ću reći. Rukama, nogama, palicama… Jedan me udario kundakom u glavu. Pao sam, i više nisam mogao da ustanem. Ubacili su me u kombi kao mrtvaca. Kao kroz maglu sam osjetio da se kombi kreće, pa zastaje, s vremena na vrijeme, da ubace novog mučenika, pa opet dalje. Iskupili su osam ljudi, a zatim naredili da pređemo u vojni kamion. Kako koji pođe, počnu da ga udaraju kao životinju. Neki od vojnika su imali bezbol palice, i najviše su udarali mene, jer nikako nisam uspijevao da se popnem u kamion.
Čekali smo tu, a kombi odlazi i vraća se s novim ljudima. Oko 5 ujutro u kamion se pope četnik, skide šubaru, pa kaže « Deder, sve što imate od novca i zlata da stavite u šubaru, ili ću da vas koljem. Hoću da vidim svaku marku.».
Onda krenemo, pun kamion ljudi, ne može se disati. Nas 32 u zagušljivom prostoru, samo što jedan drugom na glavama ne sjedimo. U jednom trenutku kamion se zaustavio, čuli smo naredbu da 22 čovjeka izađu. Bilo je to kod škole u Podgori. Izađem i ja. Ubace nas tad u jednu od učionica, na neke palete, tu smo polijegali kao mrtvi. Mene je svaka kost boljela. Ujutro nam su nam podijelili makarone u vodi, po dvojica ili trojica ljudi na jednu porciju i jednu kašiku. Iznad nas tutnje eksplozije. Sutradan su doveli još 28 ljudi, pa nas sve potrpaju u kamion i pravac Priboj. Podijelili su nam krampe, ašove i lopate i poveli nas na brdo Panik, da kopamo rovove. Tu je poginuo neki Šaban. Ja nisam mogao da se penjem na brdo, bio sam sav slomljen, a imao sam i slabo srce, pa su me poslije tri dana vratili na Džemat. Bio sam tu 40 dana, u jadu i bijedi, u strahu, a onda me prebace u logor u Batkoviću. Tu sam ostao 16 dana, komandant Savo Lazić nije nas maltretirao, a onda je, kažu, ponestalo hrane, pa su pozvali sve koji imaju kod koga da se sklone, da se jave. Prijavim se i ja. Ali, čovjek koji je bio u kojoj kući, Jovo Ignjac, rekao je da neće da me primi u moju sopstvenu kuću. Mene ipak puste , jer su, valjda, i sami vidjeli da sam na ivici života. Pustili su mene i još dvojicu, a ostale iz moje grupe poslali na imanje Poljoprivrednog dobra «Semberija», da rade na njivama. Mene su primili Omer i Hajrija Ramić, mada su i sami teško živjeli.
Svoju kuću sam uspio vratiti tek u novembru 2002. godine. Prije toga sam 32 puta bio u međunarodnoj policiji, ali ništa. Potucao sam se svuda, spavao po šupama i baštama, pomagali su mi ljudi, i danas, kad mislim o svemu, izgleda mi prosto nevjerovatno da sam uspio preživjeti, sam, bez ikakvih sredstava, uplašen, bolestan, jadan da jadniji nisam mogao biti. Ali, Bog je tako htio.
Doduše, ne znam ni kako danas preživljavam. Tolike godine sam radio, a nemam nikakvu penziju, nikakva stalna primanja, ništa. I često se zapitam šta li sam ja toliko zgriješio da mi se čitav život okrenuo na glavu, da budućnosti nema, a crno je sve iza mene, i samo je, čini mi se, smrt izvjesna. Ali ne znam hoće li i ona moći da izbriše ovoliko zlo koje nam se natovarilo na vrat.»
