Godišnjica početka ubijanja Sarajeva

Sarajevo je izgubilo, nikome nije potrebno takvo iskustvo, smrt i patnja najbližih, sakaćenje, silovanje, glad, hladnoća, strah. Izgubio je razum, katastrofalnim skorom, nema istine u udžbenicima, potomstvo “pobednika” stasava na monstruoznim lažima o kalemegdanskim baterijama slobode koje su bestijalno ubijale ljude i grad

Nije bilo dileme, postojala je samo neutemeljena nada građana Sarajeva da neće doživeti građanski rat, ali su postali žrtve agresije i troipogodišnjeg ubijanja grada, izloženi divljanju paljanskih zločinaca, podstaknutih velikosrpskom mitologijom i beogradskom logistikom. Agresija Srbije na Bosnu i Hercegovinu značila je za Sarajevo bol i patnju, svakodnevnu izloženost bestijalnim artiljerijskim napadima i snajperskom iživljavanju. Do 29. februara 1996. na grad je ispaljivano 320 granata dnevno, poginula je 11541 osoba, od čega 1601 dete.

Pobićemo 300 hiljada Muslimana: Radovan Karadžić, koljač

“Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak. Jer, muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata”, izgovoriće vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić septembra 1991. u Skupštini BiH, glumeći mirotvorstvo, navodno upozoravajući Sarajlije da može doći do oružanih sukoba.

Dvojica harizmatičnih vođa, Radovan Karadžić iVojislav Šešelj, susreću se nešto ranije, maja 1991. na Romaniji. Prvostepeno nevini četnik tvrdi: “Srpski četnički odredi delovaće i na svim područjima zapadne Srbije, i u srpskoj Krajini, i u srpskoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. Ni pedalj srpske zemlje nećemo dati.”

Potom će prvostepeno krivi Karadžić, u svojevrsnom poetskom dijalogu, sa konzulom zla u BeograduGojkom Đogom razmeniti namere i informacije.

Đogo: Ja mislim njih, ako otvore rat, treba stući. Oni će biti… Biće krvi do koljena.

Karadžić: Pa, nestaće, sa lica zemlje će nestati taj narod, ako oni zapnu… Oni moraju da znaju, čovječe, da oko Sarajeva ima 20 hiljada naoružanih Srba. Sarajevo će biti karakazan u kome će izginuti 300 hiljada Muslimana. Oni nisu normalni. Ja ne znam, ja ću sada morati njima otvoreno da govorim. Ljudi, nemojte se više zajebavati. Armija neće sada da koristi dva aviona, nego će, od pet stotina koliko ih ima, koristiti po 20 u svakom naletu.

To treba pobiti, sve pobiti: Gojko Đogo, pesnik krvi i tla

Đogo: To treba pobiti, sve pobiti.

Ponovo nema dileme, samo treba to, ma koliko teško bilo, reći drugačije. Pozvati u pomoć maštu, konačno, pesnik ima prava da laže, pogotovu ako priprema masovno ubistvo nevinih ljudi: “Srbi će osloboditi Sarajevo, ili sporazumom ili nekim drugim sredstvom.” – Radovan Karadžić za beogradsku štampu, 15. aprila 1992.

Imao je leđa, moćnog, nemilosrdnog zločinca: “Mi sad idemo, više nikome nikakav popust. Ako hoće da se biju, tu smo. Neka se nose u p. lepu materinu! Ko hoće da se bije, tu smo. I jači smo. Ko oće s Alijom da se s nama bije, neka izvoli. Izgubiće!” (Slobodan Milošević u razgovoru sa Karadžićem)

Sarajevo je izgubilo, nikome nije potrebno takvo iskustvo, smrt i patnja najbližih, sakaćenje, silovanje, glad, hladnoća, strah. Izgubio je razum, katastrofalnim skorom, nema istine u udžbenicima, potomstvo “pobednika” stasava na monstruoznim lažima o kalemegdanskim baterijama slobode koje su bestijalno ubijale ljude i grad.

“Neće valjda”, mislile su Sarajlije.

Kakva tragedija.

 

(e-novine.com)

Komentari