(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

(Priča Mide Bišanovića)

 

-«Sve do aprila 1992. živjeli smo normalno, mada se znalo da se svašta dešava, pogotovo u Hrvatskoj. Kad je u Bijeljini zapucalo, svi smo bili šokirani. Nepoznati ljudi koji su došli s one strane Drine ubijali su ljude, žene, djecu, u kućama, u avlijama, na ulici, i nikoga nije bilo briga za to. Počela su odvođenja, mnogi su nestajali preko noći, strašne stvari su se događale, o tome se šaputalo. Po mene su došli arkanovci 9. aprila. Ispitivali su me  koješta, pa me pustili.  A onda je 16. juna došlo njih osam po mene. Radio sam u mojoj kafani, posluživao goste, kad upade Mile Latinović zvani Rambo. «Pođi s nama», rekao je. Zamolio sam ga da samo donesem narudžbu gostima, ali nije htio ni da čuje. Poznavao sam ga. Bio je u vojnoj uniformi, sav važan. Kasnije je radio u policiji, odatle je otpušten, ali su ga opet vratili. Oženjen je Bošnjakinjom. E, taj Mile me je izveo, a napolju je čekao kombi. Pitaju me imam li oružje. Imao sam pištolj i dozvolu za njega, i to sam im rekao. Onda su me poveli u kuću, na sprat, i uzeli mi pištolj. Onda nazad u kombi. Bili su tu neki ljudi koje sam poznavao, recimo Ljiljan Novaković iz Dvorova, i on i njegov brat Zoran radili su u policiji. Neki od njih su izašli pred policijskom stanicom, a mene su odvezli u Kasarnu.

Tu su počele moje muke. Iz kombija su me uveli u hodnik pun vojnika, koji su me odmah počeli udarati, kako ko stigne. «Vidi balije», vikali su. Uveli su me u sobu, a za mnom je došlo 5-6 vojnika koji su nastavili da me tuku. Jedan krupni me udario nogom u glavu, a kad sam pao, ostali su nastavili da me šutiraju. Kad su prestali, uveli su u sobu mog rođaka Latifa Bišanovića. Kasnije sam saznao da su priveli mene i šest mojih rođaka, u isto vrijeme. Tražili su od Latifa da kaže da sam ja terorista. Pošto on to nije htio, strašno su ga pretukli. Onda su nam naredili da napišemo izjave. Latif je nepismen, pa sam ja pisao i za sebe i za njega. Oni diktiraju, ja pišem. Oko 22 sata izvedu nas napolje, pa nas ubace u kamion pincgauer. Bili smo tu : ja i Latif, pa Latifov sin Sead, Safet Bajramović zvani Sudžuka, Rasim Ročević, Amir Husić… Povezli su nas i istovarili u dvorištu Klaonice, na putu za Obarsku. Udaranje je počelo još dok smo silazili s kamiona. Ubacili su nas sve zajedno u prostoriju veličine tri sa tri, u kojoj su već bila tri Roma. Taman smo se malo smirili, onako izbijani, kad oko pola dva upada njih 4-5, s čarapama na glavama. Dokopaju prvog mene, pa me ubace u drugu sobu i bace na nekakav niski sto. Neki Cvetković iz Liješća kod Bosanskog Broda, bio je student u Novom Sadu, gurne mi cijev puške u usta i naredi mi da pišem. On diktira, a ja pišem priznanje da sam  bio komandant Zelenih beretki. Čuj, ja komandant, a za Zelene beretke jedva i da sam čuo. Ali, šta ću, pišem. Kad mi je naredio da potpišem izjavu, oklijevao sam, a on me udari kundakom da sam se prevrnuo preko stola.I morao sam potpisati. Udarali su me nogom od stola, palicom, čizmama, čime sve nisu, jedan je donio alkatan cijev i tukao me po tabanima. Onda su me vratili u sobu, a poveli ostale, jednog po jednog.

Ujutro u 6 sati izvedu me, morao sam stajati mirno, a Cvetković čita presudu. Vojni sud me, kaže, osudio na smrt. Kazna će se izvršiti večeras, i to klanjem, a to mora uraditi Latif Bišanović.Tako kaže, a meni se noge odsjekle. Uveče ih nema u 12 sati, došli su oko jedan poslije ponoći, i izveli mene i Latifa. Mislio sam, gotovo je. Postave nas uza zid i narede da ja i Latif udaramo šamare jedan drugom. Sve se to dešava u mraku, svijetle samo baterijske lampe, strašno je to izgledalo, jer su svi oni imali fantomke na glavama.  Izvedu i ostale i onda počne udaranje bez milosti. Pitaju nas gdje muslimani drže oružje, pa udaraju kako ko stigne.

Za tih 14 dana, koliko smo proveli u Klaonici, svaku drugu noć su me vodili da me zakolju. Udarce više niko nije brojao. Bio sam sav modar, a glava natekla i podbuhla, nije ličila na ljudski lik.

Dolazio je jednom i Mauzer, sjeo je i malo pričao s nama, pa otišao. Vidio sam i Gorana Jelisića, bio je na kapiji i nešto se dogovarao s našim mučiteljima, ali nije ulazio. Komandant tog našeg logora je bio bivši taksista Pajkanović, kuća mu je kod duda na Brčanskoj malti, a Cvetković je bio komandir vojne jedinice. Bio je tu i neki Drago, zidar, takođe iz Liješća kod Bosanskog Broda, braća Konstantinović, i oni iz Liješća, neki  njihov rođak iz istog mjesta, i Maksimović iz Ugljevika, koji je nešto kasnije ranjen u vrat.

Tu je, inače, bio i magacin Mauzerove Garde, u njega su dovozili stvari opljačkane u Brčkom, auta, kamione, sve.  Kad dovuku stvari, nas utjeraju u sobu, da ne gledamo. Toga dana smo skidali gume s jednog takvog ukradenog kamiona, kad dotrča jedan njihov, viče : » Bježite, eto četnika». Uzbunili se, ne znaju gdje će. Zaključaju nas, i otrče negdje. Mi sjedimo u toj sobici i drhtimo od straha i neizvjesnosti. Poslije smo saznali šta se dogodilo. Moj brat je saznao gdje smo, pa je otišao u štab četnika i ispričao im. Oni su se digli, pa opkolili Klaonicu, a policija je uhvatila njihove razgovore radio-vezom, pa opkolila sve zajedno. Četnike su poslali kući, vojnike u Klaonici razoružali i odveli. A mi, ne znajući, ništa od toga, čučimo u sobici i osluškujemo korake. Ako otključaju vrata, to su naši mučitelji, ako ih počnu razbijati, neko je drugi. I desi se ono drugo. U strahu, mi stanemo mirno, s rukama na potiljku, kako su nas ovdje naučili. Upadoše dva poznata Lika : Mićo Davidović i Dragomir Andan. Mićo samo što nije počeo da nas grli. Pita kako smo, izvede nas napolje i kaže : «Ja znam ove ljude, garantujem za njih». Kažu nam da možemo ići kući. Mićo nas isprati do kombija. Kombi krenu, a meni lahnulo. Al, vraga. Neko je našao ona priznanja koja sam ja potpisao, stigla je naredba da se to provjeri. Bio je 29. juni. Sve su pustili, a nas trojicu odvezu u Kasarnu. Primio nas je Jefto, bio je nekad magacioner u «Savi», on je bio dežurni u vojnom zatvoru. Sa mnom su bili Amir i jedan od Roma, njih puste, i ostanem ja sam.

Sjedim tako u zatvoru i razmišljam o onome što se desilo. Nikako ne mogu da nađem razlog zbog kojeg su baš mene odabrali kao žrtvu. Ili su možda i inače tako birali, otprilike, na koga kocka padne. Čudni su ljudi. Prisjetim se kako je jednom, pred kraj boravka i Klaonici, došla moja žena i donijela nešto hrane. Tad se već saznalo gdje smo. Bilo je i nekih hurmašica. Cvjetković je uzeo i pojeo jednu hurmašicu, a Pajkanović ga je odmah smijenio, jer jede balijsku hranu. Na njegovo mjesto je postavio Dragu, zidara. Mene su tu noć tako pretukli, da su me morali odnijeti u sobu. Bio sam dugo bez svijesti. A Cvetković, čim je izgubio čin, odjednom se promijenio, čak je počeo i da nas štiti od drugih, da nas ne tuku.

Ujutro su me odveli u komandu. Izjavu mi je uzeo poručnik Garibović, rodom iz Badovinaca, šef jedinice vojne policije. Sad živi u Šapcu kao vojno lice. Bio je prisutan i Milan Gazetić iz Bijeljine, vojni bezbjednjak. Garibović me je ispitivao, ali vrlo korektno, bez ikakve torture. Sve sam mu lijepo ispričao. Poslije pola sata nazvao je nekoga telefonom, da ga pita šta će sa mnom. Gledam ga. Drži slušalicu, pa se odjednom nasmiješi, kao da mu je kamen pao s vrata. «E, jesi sretan, jesi sretan», ponavljao je. «Glava ti je zbilja visila o koncu. Idi sad kući i čuvaj se.» Samo što sam pošao ka vratima, on me zaustavi : «Čekaj, ići ću i ja s tobom, puno je dvorište vojnika, ko zna šta se može desiti». Odveo me je do portirnice, štiteći me, i onda me ispratio na ulicu. I još mi kaže : «Pazi kud hodaš. Evo ti moj broj telefona, zovi me ako budeš imao problema. I da znaš, zaista mi je drago što si slobodan.» A ja, onako slomljen, samo što ga nisam zagrlio.

Krio sam se, nakon toga, oko dva mjeseca, a onda sam uspio da izvedem porodicu. Neki ljudi iz Šapca su nas prebacili preko Drine, cijena je bila 400 maraka po glavi. U toj jednoj turi bilo je nas je 24 osobe u čamcu.

Hvala Bogu, ostali smo živi. U Tuzlu sam se vratio u junu 1997. godine, i tu sad živim. U Bijeljini su mi sve opljačkali, sve što se moglo odnijeti. Ali, moglo je biti i gore. U ono vrijeme, dok sam se još krio, našao me je neki Tuzlak, Srbin, zvali su ga Pljoska. Pokupio je mene i oca i odveo nas u Sud, sve mašući automatom. Sudiji je izdiktirao ugovor kojim mi njemu poklanjamo sve što imamo, a u slučaju da se vratimo, on će nama to opet dati. A ako se ne vratimo, sve ostaje njemu. I još je ponudio da nas on prebaci preko Drine. Zamisli! Pa, ubio bi nas čim dođemo do vode! Rekao sam da moramo još razmisliti, a onda sam se opet sakrio.

Sad dođem ponekad, odem do Drine, prošetam ulicama rodnog grada, pa se vratim. Bio sam i kod Latifa. Onih dana on je doživio takav šok, od straha i udaraca, da se više ničega ne sjeća. Dođemo na njegovu njivu, on ne zna gdje je. Strašno.

Eto, prošlo je, ali ostale su posljedice. Zdravlje mi je narušeno, život srušen,  izgubio sam sve što sam imao. Umjesto toga, sad imam noćne more. Probudim se usred noći, uplašen, hoće srce da iskoči. Pa onda ustanem, i dugo hodam po mraku. I osjećam se kao da je prošlo sve što je vrijedilo. Još me porodica drži, za njih radim. Da nije toga, ko zna da li bi i mene do sad bilo.»

Komentari