Piše: Dragan Bursać

Sa naslovnih strana novina slova vas napadaju takvom žestinom da ne znate da li vas pljuju ili šalju sačmu.

Zbog kolega što zanat započeše modernom spravicom koja je brzo imenovana „kompjuter”, valja reći da se pre toga dugo tipkalo na „drukalice”. No, o tome više možda drugom prilikom, sada samo podsećanje da je upravo u to vreme štampa/tisak u bivšoj nam zajedničkoj zemlji (Jugoslavija se zvaše!) imala tiraže koji sada klincima, što, možebit, manje znaju ali zato sve mogu (i žele) da izguglaju, zvuči nestvarno.

Možete li zamisliti da su, dugo već nacionalizmom (i šovinizmom) i sluganstvom ubuđale Večernje novosti, u vreme dok su se tamo pitali Slobodan Glumac i Mihailo Rašić, imale tiraže i preko pola miliona, jednom (ako je verovati mojim špijunima iz štamparije) i 800 hiljada, iako genijalni karikaturista Predrag Koraksić koji je tada radio u Novostima sumnja i seća se nekog velikog tiraža kada je ubijen Džon Kenedi, predsednik SAD-a.

Ali, to su bila neka druga vremena, kada je namrgođeni Jovan Hadži Kostić pisao svoj TRN (tako reći nezvanično) i bockao sve redom, a Jug Grizelj sedam godina svakog dana pisao komentar “Iz mog ugla”. Obojicu sam poznavao, mnogo bolje i duže ovog drugog koji je glavni krivac što sam se „otrovao” ovom mučnom i bednom profesijom. Jug će verovatno ostati nedostižan u ovom poslu na bivšim jugoslovenskim prostorima, a kako se nekad radilo evo još jednog podatka. Jug mi je pričao dosta godina kasnije, kada je devedesetih istu rubriku nekoliko godina pisao i u Slobodnoj Dalmaciji, da je uslov da se komentar objavi bio da tekst svakog dana bude u podne na stolu kod Glumca. Posle je uslov bio – da to Glumac uopšte ne vidi.

Bilo je to vreme kada je, recimo prosečna porodica, imala svakodnevno najmanje dva dnevnika u kući, poneka i tri, plus nedeljnici. Ispostaviće se bez naročitog efekta, ali nekako pred raspad Jugoslavije tri dnevna lista Oslobođenje, Slobodna Dalmacija i Borba su se uljudila, zahvaljujući pre svega ljudima koji su ih uređivali – Kemalu Kurspahiću, Jošku Kulušiću i Stanislavu Marinkoviću. Ostalo je manje-više poznato.

Zemlja se raspala, mediji su okupirani od novih republičkih nacionalističkih vlasti, a od tri pomenute novine prva se, valjda, predala splitska, beogradska je dugo odolevala i, kao i kasnija modifikacija u liku Naše Borbe, stradala od crveno-crne koalicije (Slobodan MIlošević-Vojislav Šešelj-Aleksandar Vučić), dok se sarajevska najduže održala, uz kasniju višegodišnju (do danas?) muku zbog bosanskog trojstva.

Radojčić pohodi dvoja vrata u ‘Politici’

Mediji su ubrzo postali ubojito oruđe/oružje novih politikanata, a kada je reč o pisanju i uređivanju krijetijumi su svakako pali ispod crte, i još su tu! Koliko je struka bila srozana govori i primer Politikinog doajena Miroslava Radojčića (rođen u Sarajevu, Prva muška gimnazija…) dugogodšnjeg dopisnika iz Londona koji je običavao da (bez kucanja) katkad odškrine dvoja vrata svoje bivše Kuće. Pragove nije prelazio, samo bi jednog (Dragan Hadži Antić, glavni urednik, zvan „struja” jer je po struci bio električar!) pitao „Otkud Vi ovde!”), a drugog (direktor Živorad Minović) „Zar ste Vi još ovde!”) i potom zatvarao vrata i odlazio.

Otkud ovolika pažnja Večernjim novostima? Za razlog nudim tri primera, dva iz bliže prošlosti i jedan skorašnji. U vreme najžešće propagande u službi razbijanja Jugoslavije i potpore srpskoj mržnji prema Muslimanima i Hrvatima (Albanci su na red došli kasnije) ovaj list objavljuje sliku Uroša Predića „Siroče” iz 1888. godine kao aktuelnu fotografiju srpskog dečaka iz okoline Srebrenice čiju su familiju pobili Muslimani. Ispod fotografije naslov “BOLNO PODSEĆANJE” i tekst: „Najveće žrtve ratova su deca. Tako je i u ovom, najnovijem, u kojem srpski narod ponovo brani svoj goli opstanak. Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak – siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine Srednje vojne škole”.

Drugi primer je iz dvehiljadite i prikazuje „masovni” odziv Crnogoraca koji su „podržali” predizborni miting Slobodana Miloševića, održan (21. septembra) u Beranama. Uredništvu se učinilo da bi prisutnost valjalo omasoviti i premeštali su kvadrate. Nevešto su to uradili jer su likovi bliži objektivu toliko prepoznatljivi da je Nezavisno udruženje novinara Srbije od toga napravilo razglednicu sa potpisom “DOSTA JE LAŽI”!

Poslednji primer: Prvih dana maja  „Novosti saznaju” da je u Makedoniju ušlo 800 naoružanih Albanaca. Sledi pojašnjenje da su „naši” bezbednjaci registrovali pokrete veterana Oslobodilačke vojske Kosova, da su nosili automatske puške i tovare sa oružjem. Skoplje obavešteno, ali nema reakcije.

„Prema operativnim podacima” (kakav izraz!) citiram: “Ovaj manevar izvršen je u dva navrata, a albanski ekstremisti na makedonsku teritoriju ubacivali su se u grupama, a tajno su prenosili i tovare naoružanja. Praktično je primenjen isti scenario kao kada su svojevremeno spremana žarišta u južnoj srpskoj pokrajini, a oružje zaprežnim vozilima i na konjima prebacivano iz Albanije na Kosovo.” Kraj navoda. Proverio sam kod kolega iz Prištine i oba izvora su se samo nasmešila.

Dok sam izveštavao sa Kosova (Naša Borba) jednog jutra smo ispred hotela Grand ušli u kombi koji je trebalo da nas odveze u okolinu Peći gde su navodno Albanci kroz Rugovsku klisuru iz Albanije na Kosovo uneli nekakvo naoružanje. Posle desetak minuta pitam vozača zašto ne krećemo, a on mi odgovara „Zbog tebe!” Razlog mi je saopštio šapatom – da je tako naredio (Milovan) Drecun.

Izašao sam i otišao kod Ibrahima Rugove. Kad je čuo priču rekao mi je da ne brinem i da ćemi obezbediti da vidim videosnimak tog otkrića. Iz nekog vojnog magacina izneli su različite puške, pištolje, bilo je bombi, nagaznih mina, ručnih bacača (falili su samo tenkovi i avioni), sa sve najlonskim kesama i mašću oko pušaka…

Ako je to unelo nekoliko Albanaca onda je svaki od njih uz kosinu nešto strmiju od one od sarajevskog Bistrika ka Trebeviću morao da nosi najmanje nekoliko stotina kilograma na leđima. Posprdnuo sam se u izveštaju koji je iste večeri bio telop u Dnevniku, a moje ima markirano žutom. Obaveštajac/novinar je sada narodni poslanik, moja novina ukinuta, a Kosovo nezavisno…

Laži, skandali, prostakluci…

Srpski mediji, štampa pogotovo, godinama su već prepuni laži, skandala (gde ima dosta onog iz domena seksa) i lopovluka zbog kojih nikome ni dlaka s glave nije zafalila. Rulja se davno navikla na tu sladunjavost. Sa naslovnih strana ovdašnjih novina slova vas napadaju takvom žestinom da ne znate da li vas pljuju ili šalju sačmu.

Evo nekih naslova pronađenih na internetu:  “Dačić: U EU nećemo ni klečeći, ni puzeći ni krive kičme.Od kosmodiska se očekuje da nam u tome pomogne”; “Bramerc: Srbija neće morati da prizna Kosovo. Solana: Neće k….”; “Rumunski tenkovi krenuli iz Arada ka Vršcu. Treći svetski rat?”; “Tadić: Imam plan za Kosovo koji zadovoljava sve strane al’ neću da ga kažem”; “Ubila prvo sebe pa zaklala muža i dete. Na sudu rekla da se kaje”; “Silovao nepokretnu staricu i ona od šoka prohodala. Dogodine planira da postavi olimpijsku normu na 110 metara s preponama”; “Biciklista upao u šaht. Troje mrtvih, osam se vodi kao nestalo”; “Muškarac pretio samoubistvom skokom sa Beograđanke. Niko se nije obazirao i čovek otišao kući. Na putu ga udarila trola 29 i na mestu ubila”; “Trudnica mačetom sekla ljude po Knez Mihailovoj. Usput se porodila kod fontane. Dete imalo ugravirano 666 na levom ramenu”; “Tokom pada sa trinaestospratnice mu se ukazala slika pokojne babe i preživeo”; “Sušio kosu fenom i zapalio oca, majku, babu, kuću, okućnicu i 4 hektara borove šume”; “Srušio se avion Vojske Srbije. Pilot uspeo da se katapultira ali je doskočio na vile koje koje je nemarni seljak zaboravio na njivi i iskrvario do smrti”. “Vučić opominje, upozorava i osuđuje”; “Poginuo tokom seksa: Punija gospođa udarila dojkom svog ljubavnika u naletu strasti. Nesrećni čovek preminuo na licu mesta”; “Maloletnica nudila seksualne usluge u školi. Nije platila porez, država u šoku”; “Žena pronašla deo anlasera u pašteti od 100 grama”; “Nemar medicinara: Hirurg zaboravio ikonu svetog Petra u materici pacijentkinje”; “Jovan Deretić pronašao dokaze da je Hogar Strašni poreklom Srbin. Hogar ne negira”; “Ceci popustio levi silikon, morala da ide na balansiranje trapa”; “Dara Bubamara zamalo nije umrla tokom rutinskog procesa izbeljivanja čmara”; “Bajaga nema analni otvor, s..e na kesicu”; “Lejdi Gaga snimila spot na Veneri”; “Udovičić: Nema sukoba u reprezentaciji al’ Rađen je neviđena p…a, u usta ga j…m; “Nakon polufinala kupa – Vermezović: Sudija navlačio za Zvezdu. Janković: Sudija navlačio za Partizan. Sudija: Navučem sestre obojici…”

Ne verujete!? Razumem vas. Evo i jednog beogradskog grafita s početka devedesetih: Ko u ovoj zemlji još nije poludeo, taj zaista nije normalan.

 

(Izvor: Al Jazeera)

Komentari