Evolucija teorije zavere o Markalama

Piše: Nemanja Stjepanović

Posle toliko godina rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu i toliko prilika da odbrane optuženika predoče sve dokaze kojima raspolažu, teorija zavere o napadu na sarajevsku tržnicu Markale tek nedavno je dobila svoj konačan izgled. Dogodilo se to tokom višenedeljnog iskaza ekspertkinje za balistiku odbrane Ratka Mladića – bivše uposlenice Vojno-tehničkog instituta u Beogradu Zorice Subotić. Kao i par godina ranije kada je svedočila u odbranu Radovana Karadžića, u Hag je pozvana da ospori navod optužnice po kojem je vojska bosanskih Srba tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva osim snajperskog vršila i artiljerijski teror nad civilima u gradu, uključujući napade na sarajevsku tržnicu. Reč je o jednom od četiri udružena zločinačka poduhvata za koje se po skoro identičnim optužnicama terete Karadžić i Mladić.

Prvi udar na Markale dogodio se 5. februara 1994. godine, kada je pri eksploziji granate među tezgama ne prepunoj pijaci ubijeno bar 60 ljudi a više od stotinu građana Sarajeva ranjeno. Godinu i po kasnije, 28. avgusta 1995. godine, u drugom napadu na Markale na ulazu u tržnicu smrtno je stradalo 35 osoba, dok je najmanje 78 ranjeno. Od tada do danas plasirane su različite teorije zavere sa ciljem amnestiranja vojske bosanskih Srba za dve najubitačnije eksplozije tokom opsade Sarajeva. Potom, po inerciji, i za sve druge artiljerijske napade na sarajevske civile. A na grad je znalo pasti više hiljada granata na dan.

Teorije zavere o Markalama svoje mesto prvo su našle na stranicama opskurnih ali čitanih časopisa, jeftinih ali gledanih TV emisija i neargumentovanih ali posećenih tribina, a vremenom su se preselile u haške sudnice. Prvo se moglo čuti da su granate doletele sa položaja Armije BiH. Mada se takav scenario pominje čak i u istrazi nakon incidenta, recimo u izveštaju UN tima nakon prvog napada na tržnicu, od strane Karadžićeve i Mladićeve balističarke Zorice Subotić je napušten. Očito pod pritiskom činjenica koje govore da su ostaci granata pronađeni na dubini i pod uglom koji sugerišu ispaljenje sa srpskih položaja.

Zatim, čule su se i teorije po kojima su projektili ručno izbačeni sa prozora ili krova neke od obližnjih zgrada. U oba slučaja, međutim, na tržnici su pronađeni ostaci minobacačke granate od 120 milimetara koja je teška 12,5 kilograma, a najbliža zgrada udaljena je od oba mesta udara više od 10 metara. Tim povodom je čak i tužilac jednom prilikom u sudnicu doneo teg približne težine, ukazujući da bi ga samo natčovek mogao baciti tako daleko, još pod uglom koji bi odgovarao ispaljenju sa srpskih položaja.

Treća i od strane odbrana najzastupljenja teorija zavere zagovara takozvanu statičku eksploziju. Tvrdi se, drugim rečima, da je granata podmetnuta na pijacu i aktivirana sa zemlje. Tu imamo dve škole – jedna kaže da je mina naprosto postavljena na tlo i aktivirana, a druga koja vodi računa o činjenici da su u oba slučaja stabilizatori pronađeni zabodeni u asfalt, sugeriše da je granata ukopana pa aktivirana.

To što su sve pomenute teorije odbačene u presudama Stanislavu Galiću, komandantu Sarajevsko-romanijskog korpusa u vreme prve eksplozije na Markalama, i njegovom nasledniku Dragomiru Miloševiću, koji je korpus vodio u vreme druge eksplozije, revizionisti bi lako mogli pripisati pukoj pristrasnosti omraženog Haškog tribunala. No, tokom dokaznog postupka odbrane Radovana Karadžića dogodilo se nešto što je dodatno potkopalo napore teoretičara zavere.

Na poziv bivšeg predsednika bosanskih Srba svedočio je, naime, doktor Derek Olsop, britanski ekspert koji je u svom izveštaju kritikovao poteze bosanskog i UN istražnog tima o prvom incidentu na Markalama. Tvrdio je da se na osnovu njihovih nalaza ne može odrediti odakle je projektil ispaljen, ali je, očito ne želeći da potkopa sopstveni integritet, priznao sledeće: da je „apsolutno nemoguće“ da je granata na Markale bačena sa obližnje zgrade, a zatim je odbacio mogućnost statičke eksplozije, kako ukopane tako i neukopane naprave.

Izlaz iz neprijatne situacije smislila je ekspertkinja iz Beograda, pomenuta Zorica Subotić. Ona je na suđenju Ratku Mladiću iznela teoriju različitu i daleko maštovitiju od svake prethodne. Tvrdila je, naime, da je granata koja je eksplodirala na Markalama 5. februara 1995. godine podmetnuta, ali tako da i jeste i nije ukopana, i jeste i nije (p)ostavljena na tlu. Ukopan je, kaže, samo stabilizator granate, i to taman toliko i taman pod takvim uglom da sugeriše dolet sa srpskih položaja. Mimo toga, iznad zemlje je na jednom stalku – nasred pijace da ga niko ne vidi – postavljen i sakriven eksploziv. Opet pod uglom koji omogućava raspršivanje kao da je do ispaljenja došlo sa udaljenih položaja. Na sve to, leševi su, tvrdi, morali biti doneti odnekud jer je nemoguće da je od 120-milimetarske granate poginuo toliki broj ljudi.

Tako postavljena teorija mogla bi da pije vodu. Da nema potpitanja i poslovične sumnjičavosti tužioca. On je podsetio Mladićevu ekspertkinju da bi, ukoliko su njene tvrdnje tačne, u zaveri morao učestvovati veliki broj ljudi. Tu su članovi bosanskog istražnog tima i timova UN, zatim brojni ranjenici i drugi svedoci koji bi morali uočiti razne nelogičnosti. Nadalje, TV ekipa koja je snimala nakon tragedije, lekari, medicinsko osoblje i ko sve ne. Svi bi morali znati i punih 20 godina skrivati bremenitu tajnu sarajevskog samoubijanja na Markalama. Upitana da li su svi oni bili deo velike sabotaže, svedokinja je bez mnogo razmišljanja odgovorila odrečno. Ali šta onda?

Pa i oni su bili prevareni. Radi se zapravo o (zlo)delu – i tu dolazimo do konačne forme teorije zavere o Markalama – viskoorganizovanog muslimanskog diverzantskog tima koji je prvo obavio merenja, pa u strogoj tajnosti izbušio asfalt i ukopao stabilizator granate pod uglom koji škodi Mladićevoj vojsci, a eksploziv postavio na stalak i sakrio nasred tržnice. „Eksploziv se stavi na nekakav stalak, stavi se kutija odozgo, to je pijaca zaboga, i onda to počinje da biva nevidljivo“, doslovno je objašnjenje svedokinje Subotić. Tu nije kraj.

Diverzantski tim je potom aktivirao eksploziv, a odmah zatim usred haosa otišao na obližnju lokaciju po sveže leševe pripremljene za nošenje na mesto incidenta. I to ne bilo kakve leševe. Reč je o telima vojnika koji su preobučeni u civile i, što je još važnije, svi do jednog ubijeni su eksplozijom granate od 120 milimetara, negde izvan Sarajeva, na frontu.

To je o prvoj eksploziji. Kada je u pitanju drugi udar, ostalo se pri staroj verziji – može ovo, a može i ono. Baš tako je rekla Zorica Subotić: “Sve opcije su moguće, od ideje da se radilo o statičkoj eksploziji do ideje da je granata bačena sa krova ili prozora obližnje zgrade”. Dakle, ideje. Žive su i dalje, očito zbog toga što ih doktor Derek Olsop u ekspertskom radu nije osporio. Bavio se, naime, samo prvim udarom na Markale.

Nasuprot teorijama i idejama kojima se osporava odgovornost Mladićeve vojske za udare na Markale stoji po jedna činjenična konstrukcija, svaka u svojoj haškoj presudi. Dostupne su na internet stranici Tribunala i svako kome je stalo do istine, trebalo bi da ih pročita, pre nego se upusti u bilo kakvo, posebno revizionističko, razmišljanje. Udari na Markale obrađeni su, napomenimo još jednom, u haškim presudama ratnim komandantima Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS – Stanislavu Galiću, koji zbog tog i drugih zločina služi kaznu doživotnog zatvora i Dragomiru Miloševiću, osuđenom na 29 godina.

Umesto nagađanja i pretpostavki, prvostepena i žalbena veća su do datalja razmotrila predočene činjenice i na osnovu njih došla do zaključaka. U obzir su uzete sve istrage koje su nakon oba incidenta uradili timovi bosanske policije, Unprofora i vojnih posmatrača UN, kao i iskazi očevidaca, eksperata i učesnika istraga. Razmotreni su dostuponi podaci poput dubine i oblika kratera, tragova rasprskavanja gelera, ostataka granata (oba stabilizatora se nalaze u fundusu dokaznih predmeta Tribunala), broja eksplozivnih punjenja, nadmorske visine. Recimo, na osnovu oblika i položaja kratera lako se može odrediti pravac iz kojeg je granata stigla. Na osnovu dubine kratera i dubine na kojoj je pronađen stabilizator granate, određene su brzina doleta i brzina pri udaru. A onda je na osnovu toga, u kombinaciji sa drugim pokazateljima poput nadmorske visine, izračunata udaljenost sa koje je granata ispaljena. Kada se ukrste udaljenost i pravac doleta, lako je odrediti mesto ispaljenja.

A mesto ispaljenja je, po preciznoj računici navedenoj u presudama, izvan razumne sumnje bilo na teritoriji pod kontrolom vojske bosanskih Srba. Zaključak, dakle, nije donet odokativno na tragu predrasude o zlim Srbima, već na osnovu nepristrasne i filigranski precizne procene svih dostupnih dokaza. Nasuprot tome stoje teorije o diverzantskom timu, ukopavanju i aktiviranju eksplozije sa zemlje, samogranatiranju Sarajeva, izbacivanju granate sa krova i podmetanju leševa.

Teorija je mnogo. Istina je jedna.

 

(pescanik.net)

 

Komentari