(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

Najgora je bila noć. Dešavalo se svašta i preko dana, kupili su ponekad ljude s ulice ujutro, u podne, bilo kad, ne birajući ni mjesto ni vrijeme, ali noć je donosila strah. Tama je ispunjavala srca. Hoće li kasni gosti udariti u vrata, hoće li se otvoriti ponor strave? Jesu li Jevreji tako čekali sudbinu, jesu li osluškivali zvuke automobilskih motora i bat koraka,  jesu li njihova srca lupala tako izdajnički, jesu li i oni osjećali tu strašnu bespomoćnost? U tami je svako mogao da vam zalupa na vrata i da učini što hoće. Kad svane, to će ionako malo koga interesovati.

Septembar 1993. godine, tamna noć. U kući Derviševića, jedne od najuglednijih bijeljinskih porodica, njih troje. Ne mogu da spavaju, kao i obično. Majka Dževahira, stara 83 godine, nepokretna i slijepa, i inače nije mogla da spava, zbog bolova. Uz nju je bila njena kćerka Munevera, i ona teško bolesna, a u drugoj sobi sin Mirsad. Bijeljinci ga znaju po nadimku Đermano. Njihov život sveo se na brojanje dana i noći. Koliko još treba da se ovo završi? Preko dana im poneko i dođe, donese lijekove, ali kad padne noć guta ih ponor nesanice. Tako je bilo i te noći. Kad je prvi udarac kundaka u vrata razbio tišinu noći, oni su  znali da ih je sudbina udarila u lice.

Trojica vojnika, u uniformama i s crnim čarapama na glavama, upali se u sobu i odmah bacili staru Dževahiru s kreveta i počeli je udarati. Muneveru su odvukli na sred sobe, kao pobješnjele zvijeri, razarajući njeno slabašno tijelo udarcima čizama. Urlali su «Odmah dajte sve pare i nakit koji imate». Onda su se bacili na Mirsada, gazeći ga bez milosti. Jedan od njih je izvukao nož i stavio mu pod grlo. «Pare, ili ću sad da ga koljem!» Munevera je vrisnula : «Nemojte, molim vas, sve ću vam dati.» Odvukla se nekako do druge sobe i dala im ono što su krili. «Evo vam sve, nemojte, molim vas…» Jedan od razbojnika je vrisnuo : «Zar samo ovo? Daj još, sad ću i tebe zaklati!» Munevera je, izbezumljena, zgrabila Mirsadov kaput sa vješalice i izvukla zamotuljak para. «Ovo je sve što imamo, nemamo više, kunem se.»

Vojnici su se smijali. «Vidiš da imate, a ne date, je li?» Pa opet udarci kundaka, mrak, nebo se ruši, kuća se vrti kao poludjela, jauci paraju zrak.

Najzad odoše. I pored teških povreda, Mirsad je uspio da izađe kroz prozor do komšije i da pozove policiju i brata Sulejmana – Cemka. Stigli su skoro istovremeno. Cemko van sebe, policajci mirni, za njih je to bio rutinski posao. Sve troje su odmah prevezli u Hitnu pomoć, s povredama opasnim po život. Munevera nije izdržala. Imala je otvorene rane na glavi i licu. Umrla je nakon dvadesetak dana. Majka Dževahira je bolovala, pa je i ona preselila na ahiret. Mirsad je preživio. U Americi, pod vrelim suncem Nevade, čini mu se da je dovoljno daleko. Ali se ponekad, u sred noći probudi. Da li to neko udara u vrata ili  srce pamti nekadašnju stravu? Ustane, sav u znoju. Kad se smiri, stane kraj prozora i gleda nebo. Isto je kao i one noći, septembra 1993. godine. Pa kaže sam sebi :»Vratiću se jednog dana, sigurno ću se vratiti. Hoću da im pokažem da sam živ i da me ne mogu otjerati od onoga što je moje. Vratiću se, da mi daljina ne pojede pamćenje.»

……………………………………..

Slučaj Derviševića nije nikada riješen. Zaključen je uz poznatu konstataciju : počinioci nepoznati. Tako su se i oni priključili masi poniženih, ubijanih i progonjenih koji više ne izazivaju ničiju pažnju. Vlast ima druga, važnija posla i važnije brige, pa nema kad  da misli na njih, a počinioci, poznati ili nepoznati, imaju druge živote i druge obaveze.

Oni, žrtve jednog olovnog vremena, žive još samo u sjećanju i žive onoliko dugo i onoliko dobro koliko smo mi u stanju da pamtimo.

…………………………………

Derviševići su ipak saznali ko su ubice. Radi se o dva brata iz sela Ravne kod Priboja u Srbiji ( jedan od njih je umro) i četniku iz Bijeljine koji je umro kao alkoholičar. Ako znamo mi, zna valjda i policija», kažu.

Da li zna i da li želi da zna?

Komentari