Piše: Ljubodrag Stojadinović

Na mesto zločina, Vučić je stigao četiri dana posle. Stajao je tamo poput krive pritke u plasteniku za patlidžane, pokušavajući da od sebe stvori mučenika najviše pogođenog nestankom Olivera Ivanovića. Želeo je da bude onaj što najdublje i najglasnije pati i nariče, prvi među nama a visoko iznad nas, da sa neizrecivim patosom obrazloži svoje najblistavije ideje koje mu dolaze iz sopstvenih najdubljih ponora.

Šta je predsednik tražio u Mitrovici četiri dana posle, a nije na primer došao četiri dana pre, da tamo i tada možda govori bolje i sa više pameti? Sa više pameti od one iz koje je po zadružnim domovima deklamovao svoj konfuzni, kičerski melodramski ep pred očajnim ljudima, koji inače od njega ništa nisu ni očekivali, pa su to i dobili. Ovce, junice, jarići i traktor se, kao pompezni darovi na sirotinjskoj daći, ne računaju; takvi pokloni ubogim pojedincima su džaranje dubokih rana, dodatno inficiranih predsednikovom patetičnom ekskurzijom.

Ali on niti može niti ume, niti mu je dato da govori jezikom državnika, jer to nije. Njegova su obraćanja i živima i mrtvima novi pokušaj iskušavanja svoje veličine, koja ni živima ni mrtvima ne dopušta da mu budu blizu.

Gradeći od Vučićevih nesolidnih restlova neustrašivog junaka, Nebojša dr Stefanović se javno uplašio njegovog istorijskog putovanja u Mitrovicu. Opasno je, kaže on, govorili smo mu da ne ide. Ali Vučić nikoga ne sluša, on putuje ne misleći o rizicima.

Naravno da nikoga ne sluša, jer on nema vremena. Onaj koji stalno govori i nikada ne prestaje, ne veruje da bilo ko u bilo kojoj prilici ima šta da kaže. Pa je i neuračunljiva Stefanovićeva oda Vučićevoj hrabrosti samo ponuda ministra da bude još jedna cigla u postamentu, ili bar bivolja koža koja se prostire pred noge gospodara. Naravno da za putovanje u Mitrovicu nije bila potrebna hrabrost nego proračun: šta se dobija jeftinom rasprodajom neiskrenih osećanja, može li se atmosfera frakcijske međusrpske mržnje i korporativnog kriminala na severu Kosova plačnom vučićevskom manipulacijom pretvoriti u trijumf? Sigurno može. Idemo!

Vučićev govor nije bio memorijalni nego politički, sačinjen od niza iracionalnih mentalnih ekspresija. Neke njegove kapitalne nesuvislosti sjajno je obrazložio kolega Ljuba Živkov u svom jučerašnjem tekstu, vrlo precizno ukazujući na neomeđene prostore za ideje besmisla.

Ostala mi je slika, na kojoj Vučić na susnežici i lapavici stoji između Bate Gašića i Marka Đurića, pa njih trojica, pokisli kao dodole pokušavaju da pokažu tronutost i budu na nivou velike tragedije. Ali to ne ide, oni su hodajuće karikature i žalosti i slavlja; oni svaki skup na kome se nađu čine nedostojnim. Taj je mučan utisak i obeležio dvodnevnu turneju na kojoj je AV položio kolokvijum iz nepostojeće hrabrosti, jer je naprosto takav želeo da bude. Njegov nedostižan junački uzor sigurno je nesrećnik Marko Đurić, jer tamo aveta bez cilja i smisla, daje izjave i čini štetu svakog bogovetnog dana. Bez ikavog rizika i osećanja srama i straha.

No ipak, poseta nije završena u nedelju uveče kada se heroj vrnuo u Beograd i trajaće još dugo. Gostujući u Hepiju, gde se oseća potpuno zaštićenim, Vučić je u skladu sa svojim poimanjem skromnosti pohvalio sebe, ali je ovaj put duboko zapucao u neispitane sfere mesijanskog ludila. Rekao je ovo: „Bilo je teško, ali sam ujedinio Srbe.“

Tako je duboki procep, koji po raznim šavovima desetinama godina cepa srpsko nacionalno biće, otišao u istoriju. Došao je Veliki Šnajder, zakrpio rane, ušio raspukline, pomirio braću, sastavio razbraću, zapopio raspope, osrbio nesrbe, poravnao zlikovce i žrtve, razjurio sopstvenu bandu, našao ljutu travu za strašne ozlede, ulio nadu, pozvao na veru, oprostio nevernicima, obećao vreme bez mržnje. Sastavio ono što niko drugi nije, a mnogi su probali.

Rekao je i ovo: „Učinili smo da čitava Srbija vidi lice patnje naših ljudi“. Čekaj, je li ovo neka mentalna, „frojdistička“ omaška, ili je predsednik pod neodoljivim pritiskom nadnaravne sile zapao u neizdrživu potrebu za iskrenošću. Dakle, patnje ne bi bilo da ONI (govori o sebi u trećem licu množine) do nje nisu doveli. Pitanje bi bilo, ali zašto su (oni) to učinili?

Ali, ipak ne. Slutim da je predsednik želeo da kaže kako patnji ima, ali ih niko ne vidi niti oseća bez njega. Sve što nam je od patnji dato vidimo samo njegovim očima, bez toga ničega ne bi bilo, ni patnje ni radosti.

Rekao je i ovo: „Ubistvo Ivanovića direktan je pucanj u Srbiju“. Ali ovo je previše arhaična figura, dozlaboga neiskrena, stilski traljava, nepouzdana, bljutava i uvredljiva za žrtvu. Ivanović je bio običan, istinski skroman čovek, jedan od nas, nikada nije smatrao da je veći od sebe samog.

Pohvalio se da je pomagao Ivanovićevu porodicu, da je pazio na njega dok je bio u zatvoru, ali o tome nije govorio. Zar? Ako se nije busao u prsa dok je Oliver bio živ, a njegova suklata Marko Đurić ga proglašavala za srpskog dušmanina, zašto se hvali sada kada Ivanović više ne može da se brani od Vučićevog dobročinstva? To je već ispod ranga poimanja bilo čijeg ljudskog poštenja.

U danu ubistva Olivera Ivanovića, Vučić je mnoge novinare i čelnike opozicije nazvao bednicima, lažovima i podlacima, uz slabo artikulisane povike: „Sram vas bilo“. To pod uslovom da je bilo ko posumnjao u njega i njegove. Ne znamo da li jeste, ali valja reći da je sumnja rizična, a njen izostanak neoprostiv.

Vučić je smislio kako da političku mržnju prema Ivanoviću pretvori u filistarsku posmrtnu ljubav, i da pritom oblikuje pokojnika prema svom modelu. Javni servis je pomogao da se putovanje u Mitrovicu obznani kao trijumf na mestu zločina, i to je bio agitpropovski poduhvat koji je Vučića podigao iz političke agonije.

Mogli smo da vidimo užasnu prazninu i beznađe kao stvarnost iz koje nam nema bežanja, videli smo vampirski bal na odru nedužnog. Gledamo još sablasnu povorku poniznih koji razdragano proglašavaju sumanuti govor mahnitog vođe delom smrtne istorije koju valja slaviti.

 

(Peščanik.net)

Komentari