Koja je razlika između nacista i četnika?

Da budem jasan do kraja, ne mislim da su četnici u Drugom svetskom ratu s Nemcima sarađivali zato što su ih nešto posebno voleli, bez obzira na upadljivu ideološku sličnost. Koketirali su oni i sa saveznicima, na čemu današnji četnikoljupci stalno insistiraju, ali svakako ne iz antifašističkih (ili antinacističkih) pobuda, nego isključivo zato što nisu mogli biti unapred sigurni koja će strana dobiti rat. Za Dražu i njegove zlikovce jedino je važno bilo obezbediti podršku bilo koje od velikih sila za već pomenuti velikosrpski projekat, bez koje ovaj ne bi bio moguć. Valjalo je zato biti dobar i sa jednima i sa drugima, zlu ne trebalo. Na svu sreću, pukli su kao zvečke sa sve nesuđenom „velikom Srbijom“

Nameravao sam, stvarno jesam, da ne napišem ni jedno jedino slovo o, malo je reći sramotnoj, rehabilitaciji kvislinškog koljačačkog đenerala. Bilo mi je mrsko; osim toga, nisam želeo ni da pridajem dodatni značaj zločincu i njegovim imbecilima od sledbenika-slavljenika. Ali osećaj gađenja koji me prožima od momenta kad je presuda zvanično saopštena je toliko jak da jednostavno nisam mogao da izdržim.

Slagaću ako kažem da me je odluka o rehabilitaciji iznenadila; isuviše je neočetnička osovina zla uložila vremena, energije, suptilnih laži i ko zna čega sve još u taj proces da bi drugačiji ishod bio moguć. A opet, lagao bih i ukoliko bih rekao da se negde, duboko u sebi, nisam potajno nadao da će razum, ali pre svega elementarna pravda, nekim čudom na kraju ipak trijumfovati. Šta ćeš, valjda je ljudski nadati se, čak i čudima.

Kažu Dražini apologeti da su se njegovi četnici borili protiv okupatora, baš kao i partizani. Možda i jesu na samom početku rata. Ali su ubrzo izgleda procenili da su im komunisti veći neprijatelji od nacista, pa su oberučke ušli u „taktičko savezništvo“ sa potonjima protiv prvih.

Logično je što su napravili takav izbor. Nema suštinske razlike između izvorne nacističke i lokalne četničke ideologije; jedina razlika, i to ogromna, bila je u vojnoj moći. Nemački nacisti su želeli dominaciju arijevske rase nad čitavim svetom, prethodno očišćenim od „rasno nepodobnih“; četnički, pak, nacisti nisu imali kapaciteta da pokore baš ceo svet, ili makar Evropu, kao nemačke im kolege, zato su se zadovoljavali etnički čistom „velikom Srbijom“. Očišćenom ne samo od nepravoslavaca  i nesrba, već i od samih Srba koji im nisu po volji.

Draža na rehabilitaciji: Sada konačno može s mirom zapaliti

Baš u toj genocidnoj ide(ologi)ji krije se neraskidiva veza između originalnih, Dražinih četnika i njihovih (još bizarnijih) klonova iz ratova devedesetih, od kojih su mnogi, na žalost, pretekli i u dvehiljadite da nam zagađuju ionako nečist vazduh. Ironija je sudbine da im je taj ponovni genocidni pohod na Bosnu i Hrvatsku omogućila politika jednog, barem na papiru „levičara“ –  isprva „komuniste“, kasnije „socijaliste“ – Slobodana Miloševića.

Da budem jasan do kraja, ne mislim da su četnici u Drugom svetskom ratu s Nemcima sarađivali zato što su ih nešto posebno voleli, bez obzira na upadljivu ideološku sličnost. Koketirali su oni i sa saveznicima, na čemu današnji četnikoljupci stalno insistiraju, ali svakako ne iz antifašističkih (ili antinacističkih) pobuda, nego isključivo zato što nisu mogli biti unapred sigurni koja će strana dobiti rat. Za Dražu i njegove zlikovce jedino je važno bilo obezbediti podršku bilo koje od velikih sila za već pomenuti velikosrpski projekat, bez koje ovaj ne bi bio moguć. Valjalo je zato biti dobar i sa jednima i sa drugima, zlu ne trebalo. Na svu sreću, pukli su kao zvečke sa sve nesuđenom „velikom Srbijom“.

Ali čak i da su se sve vreme rata borili protiv Nemaca, to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da četnicima obezbedi status antifašista, odnosno antinacista, već samo antiokupatorske snage. Iz najjednostavnijeg mogućeg razloga što ih pokolji i ostali vidovi etničkog čišćenja koje su masovno provodili u cilju realizacije velikosrpske hegemonije po definiciji čine nacifašistima, kako u ideološkom tako i u metodološkom smislu. Upravo sam zbog toga ranije u tekstu i pomenuo nepostojanje suštinske razlike između izvornih nemačkih i ovdašnjih četničkih nacista. Čak su, možda, kad je reč o „tehnici i tehnologiji“ mučenja i iživljavanja nad svojim žrtvama, a naročito sadističkom uživanju prilikom samog akta zločina,  četnici bili i gori od Nemaca.

Dražini nasljednici: Kako prihvatiti nacizam najbližih?

No, uprkos svom dubokom protivljenju rehabilitaciji zločinaca, kao i reviziji istorije generalno, nisam ni za to da potomci četnika ispaštaju zbog nedela svojih predaka u smislu bilo kakve zakonske diskriminacije prema njima. Svako treba da odgovara isključivo za svoje lične postupke; niko nije kriv što mu je otac ili deda bio ovo ili ono. Čak ne mislim da potomcima četnika treba preterano zamerati ni ukoliko blagonaklono gledaju na njihov lik i (ne)delo. Jer posle neprijatne istine o sebi samom, čoveku je najteže da prihvati neprijatnu istinu o onima koji su mu intimno najbliži. Stoga je i razumljivo da će dobar broj potomaka zlikovaca o ovima umesto realne imati romantizovanu sliku, uporno odbijajući da se suoče gorkom istininom. Nema tu leka, takva je ljudska psihologija.

To, međutim, nipošto ne bi smelo da vodi državnoj amnestiji, kamoli formalnoj rehabilitaciji, nijednog zločinca, a samim tim ni njegovog zločinačkog nasleđa. Ne bi, kažem, smelo; što, međutim, kako smo upravo mogli videti, ne znači da i neće.

 

(e-novine.com)

Komentari