Piše: Jusuf Trbić

        Brojna preduzeća, koja su radnici mukotrpno podizali i razvijali, odvajajući od svojih primanja, nestala su za kratko vrijeme. Maheri su ih kupili jeftino, ispod svake cijene, pogotovo ako se uzme u obzir da su veći dio plaćali starom deviznom štednjom i takozvaniim certifikatima, a armija radnika ostala je na ulici, da gladuje i boji se za budućnost porodice. Umjesto da se uvede princip akcionarstva, tenderska prodaja ili ustupanje vlasništva radnicima, vlast je svojim miljenicima, praktično, ta preduzeća poklonila. A oni su ih beskrupulozno rasprodali, vraćajući sve nas decenijama unazad, u doba sitnosopstveničke ekonomije 19. vijeka.

Prema podacima Saveza sindikata u periodu 1988-1990. godine, bijeljinska industrija je zapošljavala skoro 14 hiljada radnika. Prehrambena industrija “Sava” zapošljavala je 402 radnika, “Šećerana” 580, Poljoprivredno dobro “Semberija” 625, “Mladost” 641, “Elvaco” 554, “Kurjak” 1.350, “Zenit” 1.908, Robna kuća 346, “Stolar” 255, IGM “Drina” 278… Već na samom početku procesa privatizacije više od 8 hiljada radnika ostalo je bez posla.  Tamo gdje su još ostali na svojim radnim mjestima, nije više bilo plata, a proizvodnja je svedena na minimum. Zapravo, u većini preduzeća proizvodnja je drastično smanjena i prije privatizacije, kako bi cijena tih preduzeća što više pala. Radnici su počeli da se bune i šalju tužbe protiv novih vlasnika, ali sve je već bilo kasno. Licitacije su počele da se redaju kao na pokretnoj traci, a ogromnoj većini kupaca bila je bitna samo imovina preduzeća ili njihova atraktivna lokacija. Rad i proizvodnja više nikoga nisu interesovali. Bila je to prava pljačkaška privatizacija, kako su je ekonomski stručnjaci nazvali.

Šteta je bila nemjerljiva. Jer, u većini su to bile firme koje su prije rata stabilno poslovale, imale proizvodnju na evropskom nivou, stručnu radnu snagu, svoju imovinu, restorane društvene ishrane, dječija obdaništa, ambulante, društvene prostorije, ljetovališta, poslovni prostor, i sve je to, uz lokacije na kojima su se nalazile te firme, vrijedilo milione. A otišlo je u bescijenje. Mnoga od tih preduzeća i danas bi mogla uspješno raditi i izvoziti. Na žalost, privatizacijska pljačka je sve to poharala, i to tako da nije ostalo ni traga od nekadašnje privrede.

Metod je svuda bio isti. Vlast bi na čelo tih firmi postavila svoje ljude, a oni bi rasprodali sve što su mogli i osromašili firmu toliko, da se mogla kupiti za male pare. Novi vlasnici bi sve brzo završili, a radnici su istjerani na ulicu.

Tako je nekadašnja velika firma “Šipad-Stolar” kupljena za 376 hiljada maraka, od  toga je samo 45 hiljada bila gotovina. Kasnije je srušena, da bi se na toj lokaciji napravio mega-market.  Za manje od 300 hiljada maraka otišla je Fabrika obuće “Zenit”, koja je zapošljavala skoro 2 hiljade radnika i imala veliki prozvodni kompleks od 14.000 kvadratnih metara pokrivenog poslovnog prostora, svoj rukometni klub, stomatološku i ginekološku ambulantu, dječije obdanište, prodavnice  i mnogo druge imovine. Kao i u ostalim fabrikama, mašine su razgrabljene ili prodate u staro gvožđe, i nekad moćna fabrika, svojevrsna bijeljinska “sirotinjska majka”, nestala je kao da je nikad nije bilo. Nevjerovatno je da je nekadašnji konfekcijski gigant “Kurjak” kupljen za minimalnu cijenu od samo 11.723 marke, i to stare devizne štednje,  “Mesoprodukt” za 168 hiljada, a “Semberka” za 400 hiljada maraka. GIK “Rad”, jedna od najvećih bijeljinskih firmi, sa imovinom koja je vrijedila milione, kupljen je za 86.00 gotovine i 773.134 marke stare devizne štednje, “Elektron” za 10 hiljada u gotovini i 101.409 marke stare devizne štednje, “Napredak” za 10 hiljada gotovine i 390 hiljada stare devizne štednje, “Univerzal” za 10 hiljada gotovine i 705 hiljada stare devizne štednje, Distributivni centar za 10 hiljada gotovine i 66 hiljada stare devizne štednje… “Panafleks”  (nekadašnja “Mladost”), prva evropska fabrika u svojoj branši, kupljen je za 137 hiljada maraka, a na njegovoj nekadašnjoj lokaciji izgrađen je mega-market. Manje firme kupovane su za “sitninu”. Recimo, preduzeće “Autosaobraćaj” otišlo je za 4.000 maraka, a preduzeće Rudnici lignita “Kreka” za samo hiljadu maraka. “Pivara” Bijeljina je prodata za 6.000 gotovine i 78 hiljada stare devizne štednje, , “Tuzla-prevoz” za 3.500 i 28,6 hiljada stare devizne štednje, “Interšped” za 9.000 plus  99 hiljada stare štednje, a “Unioninvest-montaža” za samo 1.324 marke. Zavod za urbanizam i projektovanje koštao je  hiljadu maraka gotovine i 40 hiljada stare devizne štednje.  Manje firme, čija je vrijednost, pojedinačno, procijenjena na manje od 300-000 maraka, kupljene su, sve zajedno, za 410 hiljada, od toga je samo 105 hiljada bilo u gotovini. Ubrzo više niko nije znao šta je s njima. Radnici su istjerani, firme odjavljene, kupci otišli na napoznatu adresu. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati preduzeća koja su, nakon privatizacije, nastavila s radom ( “Bijeljina-put”,  “Semberija-transport”, “Duvan”…). Sve ostalo je otišlo u vjetar.

Tako se ugasila većina  nekadašnjih uzornih bijeljinskih preduzeća, a hiljade radnika je ostalo bez posla. Mnogi su podnosili prijave sudovima, ali se kriminalu vlasti i njenih miljenika svojski pridružilo i pravosuđe, koje je u skoro svim ovakvim slučajevima zažmirilo na oba oka. Najduže su u otporu izdržali radnici nekadašnje najveće jugoslovenske fabrike šećera, ali i oni su odavno došli pred zid koji ne mogu preći.

Tako je u miru stradalo sve ono što nije u ratu. Ekonomisti kažu da se od te privatizacije Semberija neće oporaviti ni u narednih pola vijeka. Ratni profiteri, kriminalci i novi tajkuni, pod pokroviteljstvom vlasti, napunili su džepove i opustošili živote hiljada i hiljada poštenih ljudi. Danas, na kraju druge decenije 21. vijeka, Bijeljina je grad mega-marketa, trgovina svih vrsta, uslužnih djelatnosti i građevinskih preduzetnika. Teško možete vidjeti da se bilo šta proizvodi. I to traje već dugo.

A dokle će, niko više ne zna.

Komentari