Piše: Nemanja Stjepanović
Veliko je pitanje da li je u Srbiji ratnih zločinaca bilo više u zatvorima ili na upravo završenom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Takva dilema ne nameće se samo zbog štanda Velike Srbije, već pre svega zbog literarnog i kulturno-umetničkog programa viđenog ovih dana na štandu Ministarstva odbrane i njegove Vojske Srbije. Tamo su, naime, predstavljene knjige iz edicije „Ratnik“ osuđenih ratnih zločinaca Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića, a među posetiocima štanda i učesnicima tribina i debata viđeni su oficiri čije su jedinice činile zločine, ali haški sud njima nije stigao a domaći nije želeo da se bavi (Božidar Delić, Dragan Živanović, Ljubiša Diković). Sve uz himnu „Crvenih beretki“, jedinice Državne bezbednosti Srbije, koje nema gde nije bilo – od ubistava nesrpskih civila do atentata na srpskog premijera.
Da se odmah razumemo, paradiranje ratnih zločinaca na štandu ministarstva čiji je šef pre nekih godinu dana najavio novo „vreme tihog ponosa“ na ratne zločine i nije neko iznenađenje. Taj je ministar već dočekivao, hvalio i grlio osuđene pomagače i učesnike udruženih zločinačkih poduhvata, a na čelu Vojske Srbije godinama unazad bio je čovek čija ratna biografija je prljava da krvavija ne može biti. Sve je, prema tome, očekivano, sve normalno i prirodno, a opet, kao da tu ima još nečega, kao da postoji neka ekstra vrednost postojećeg nemorala. I postoji.
Iza izdanja Vojske Srbije (među kojima su bestseleri Pavkovića i Lazarevića) i organizacije događaja (na kojima govore komandanti brigada koje su činile zločine) stoji, pazite sad – Miroslav Toholj. Da, upravo je ratnom ministru informisanja Republike Srpske, kasnijem dokazanom obožavaocu ratnih zločinaca, noćnom poštaru Radovana Karadžića i autoru besramnih teorija zavere dodeljeno zvanje načelnika odeljenja za izdavačku delatnost u Vojsci Srbije.
Toholj se Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane preporučio bogatom biografijom. Jedan je od osnivača Srpske demokratske stranke i važan šraf njenog ratnog rukovodstva – član Glavnog i Izvršnog odbora, Političkog saveta stranke, ali i ministar informisanja u vladi Republike Srpske od 1993. do 1995. godine. Osnivač je propagandnog glasila Srpske demokratske stranke pod imenom „Javnost“, koje je našlo svoje mesto u talasu takozvane dehumanizacije neprijatelja i stvaranja uslova za počinjenje najtežih zločina nad nesrpskim civilima u Bosni i Hercegovini.
Od dolaska u Beograd, tamo negde od kraja devedesetih pa sve do danas, ostao je veran ratnim idealima. Njegova izdavačka kuća „Igram“, čiji je trenutno većinski vlasnik gospođa supruga Toholj, objavila je dela i nedela mnogih ratnih zločinaca – optuženih, osuđenih, u bekstvu – od Radovana Karadžića preko Rajka Kušića do Vinka Pandurevića.
Od svih ratnih zločinaca Toholj je bio i ostao najbliži Radovanu Karadžiću. Dok se ovaj skrivao, bili su u stalnom kontaktu, dopisivali se, a onda je Toholj u knjizi „Noćna pošta“ objavio prepisku sa prijateljem beguncem. Konačno, bio je sekretar Narodnog odbora za odbranu Radovana Karadžića. Kada je prijatelj konačno dolijao i dopao suda, Toholj je svedočio u njegovu korist. E, tu se svašta moglo čuti.
Između ostalog, tokom svedočenja postalo je jasno da je Karadžić angažovao ljude da čiste arhive od po njega inkriminišućih dokaza. Tako u jednom pismu iz oktobra 2001. godine jednom od „čistača“ Milošu Vukašinoviću daje uputstva šta sve treba obrisati iz arhiva republičkih i opštinskih organa Republike Srpske, ali i Srpske radio-televizije iz Banjaluke. Tom prilikom savetuje Vukašinoviću da se poveže sa Toholjem koji će mu pomoći. Zatim, u jednom pismu iz 2001. godine Karadžić (tada uveliko begunac) Toholju traži da mu na disketama šalje dokumente iz kojih je izbrisao „sve što ne treba da ide“, to jest „naše najveće bruke“.
Toholj se, svedočeći na poziv svog prijatelja, između ostalog proslavio otvorenim ruganjem srebreničkim žrtvama. Tada je potvrdio navode intervjua koji je u januaru 2001. godine dao listu „Svedok“ u kojem je negirao srebrenički genocid i tvrdio da je 3.000 ljudi sa spiska ubijenih Srebreničana nakon rata „ustalo da glasa na izborima u Tuzli“, kao i da je njih 1.200 u julu 1995. godine prebeglo u Srbiju, iz Srbije u treće zemlje, a i dalje se, tvrdio je, vode na spiskovima ubijenih. U teoriju zavere o podmetanju genocida u Srebrenici Toholj je, očekivano, uključio Vatikan.
S jedne strane, dakle, imamo ministra odbrane koji zahteva da se ponosimo učešćem Srbije i njene vojske u ratu, posebno onom na Kosovu tokom kojeg je ubijeno 8.700 albanskih civila i deset puta više proterano, a sa druge (ili je to ista strana) načelnika odeljenja za izdavačku delatnost u Vojsci Srbije sa imenom Miroslav Toholj. Pa šta se drugo moglo očekivati na sajamskom štandu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije osim poplave literarnih radova ratnih zločinaca?
Kao što Toholj laže o Srebrenici, tako iz Ministarstva odbrane lažu da su knjige Pavkovića i Lazarevića objavili jer se radi o „vrednoj istorijskoj građi“ i svojevrsnim udžbenicima ratovanja. Reč je o otvorenoj promociji osoba sa prljavim ratnim biografijama i isticanju ponosa na njihove postupke iz vremena rata. Jer, aktuelna politička i intelektualna elita čiji su Vulin i Toholj eksponenti nisu se odrekle ratnih ciljeva iz devedesetih, već čekaju povoljan trenutak kada će novi pokušaj za njihovo ostvarivanje biti moguć.
Do tada, ostajmo ponosni na zločinačku prošlost i edukujmo mlade kako se ratuje.
(pescanik.net)
