Piše: Jusuf Trbić

Veoma uvaženi fateru u domovini

 

Evo nas i dalje u našemu Dojčlandu, to jest u Njemačkoj, kako se kaže na našem jeziku. I to usred međunarodne zajednice. Sjećam se kako je nekad naš zet Faruk govorio, ti znaš kako on zna naš jezik, govorio je :» Nemate vi pojam šta su to međunarodne zajednice. To vam je jedan mnogo zajeban stvar.» I bio je u pravu, tebe mi. Al prvo da ti reknem ovo. Ovi naši hajvani još ne znaju ni da beknu njemački, a ja sam već savlado, takog me Bog dao, bistrog, haman sam na tebe. Namah sam ti ja naučio : Gutun tag, pa Gutun habent, a najljepše je ono Ćuus. A najvažnije je ono Bito šen i Tanko šen. Kako ko meni Bito šen, ja namah Tanko šen, i naopako. Švabe samo dižu obrve, ko vele – kad prije nauči jezik!

E, sad ono što sam počeo.  Znaš kako kažu : Kud svi turisti, tu i mali Mujo. Helem, moja hanuma čula od nekih naših žena, hoće da idu u onu Veneciju, to ti je, vele, grad na vodi, pa htjela da me vodi tamo, za vikend. Autobusom. Ne znam kako će autobus po vodi, al neću da pitam. Ošli mi u onu agenciju, tako i tako, imate sreće, kažu oni, baš tad je u Veneciji karneval. Ja sinem! Znam, velim, to je ono kad se nose maske. Jes. A đe ćemo kupiti maske, da dođemo tamo spremni. Onaj nas čojk odmjeri od glave do pete, mi došli s posla, pravi ćenifari, jadni, da jadniji ne meremo biti,  pa   veli : Vama maske ne trebaju.

Al ovo sam htio da ti kažem. I ako odemo tamo, opet ćemo biti  u po  međunarodne zajednice. Ne mereš od nje pobjeći,  pa to ti je. Dobro je Faruk i reko.

Jedna je naša Janjarka išla ljetos na odmor, i to avionom, tamo neđe preko mora, pa kad je pilot objavio: Letimo na 12 hiljada metara visine, ona kaže glasno : Joj, to je ko od Janje do Bijeljine. Samo uzbrdo.

A kad sam kod toga, moram ti reći da je ovdje tako strogo u saobraćaju, da ne vjeruješ. Nije ko kod nas, svako vozi i hoda kako hoće. Jok. Ovdje, ako samo zakoračiš na pješački, a nije ti upaljeno zeleno, kazna ko vrata. Ako voziš biciklo pijan, oduzmu ti najmanje dovolu za auto, pa se ti puši. A ako se buniš, oduzmu ti i školsku diplomu, nema ti kod njih zajebancije.

Inače, babo dragi, ovdje ti svi rade, a pogotovo žene. Ja ti zbog toga umal nisam napravio pačariz. Sjedimo ti mi kod nekih Bijeljinaca, pitamo ima l kakog posla, veli jedan : Tvoja bi Ilduza mogla biti puc frau. Meni udari krv u glavu. Znam šta je frau, al ono drugo…Pa skočim. Znaš šta, velim ja, nek se tvoja frau puca, moja se pucati neće! Pa krenem da idem. Jedva me umiriše, dadoše mi i rječnik, i zbilja, neš vjerovati, kod njiha kad se neko puca, to nije ko kod nas, to znači da čisti. Svašta. Zato se ja, kad se vratim s pranja stepeništa il ćenifa osjećam ko opucan. Take sam kurate sreće, šta ćeš.

Ovdje ti se, moj babo, govore razni jezici, ko kad ima raznih ljudi. Bio Zulfo neki dan s nekim Hrvatima, fini ljudi, pa dođe, veli : Znaš li da se kod njih mjesec jul zove srpanj. Pa šta? Pa, onda se kod njih onaj glumac Jul Briner zove Srpanj Briner. E, jebiga, čudnog svijeta ima.

Znaš da me je moja frau naružila što ti napišem i po koju izražajnu riječ, veli : Ne psuje ni tvoj babo, sem ponekad, iz njegovih časnih usta nije nikad izišla psovka, osim možda desetak puta!  Jes, velim ja, al dnevno, a nekad ne mere ni pet minuta da prođe bez je i be. Al moram slušati. Ona ima cipele broj 38, al jezik broj 52. Jebiga, moram sad biti fin. A još je gora Zulfina Rabija. Zamisli ovo :  dijete im ide u našu školu, pa ona otišla na roditeljski, kaže joj  učiteljica : Vaš mali je dobar i vrijedan, ne znam odakle mu ovolika žeđ za znanjem. Žeđ mu je od oca, veli Rabija, a znanje od mene. A slušaj sad ovo. Sjedimo ti mi uveče, gledamo televiziju, a ne razumijemo ništa šta govore, ko tutkuni, pa šaramo po kanalima, da nađemo šta bez riječi. I naletimo na onaj balet. Taman ja da prebacim, đe ću gledati balet, kad Zulfo viknu : Ostavi to, ljubim te. A tamo one balerine, vrte se ko čigre, njiha moreš gledati, al oni muški, s onim gutama naprijed, ko pederi, ružno ih viđeti. Veli Zulfo : Eto, ja imam smisla za igru, mogo sam biti baletan. Ti da budeš baletan, uzjoguni se Rabija. Ja, rođen sam za to, kaže Zulfo. Znaš šta, kaže Rabija, ti nikad, ama baš nikad ne bi mogo biti baletan. A što, pita Zulfo, šta mi fali. Odmjeri ga Rabija, pa veli : Nemaš onu gutu.

A hanuma moja u mene  još mi kaže da ti ja samo pišem o nama, a tebe i ne pitam kako si. A šta ću te pitati, kad sam čuo da su vam oni tamo obezbijedili da vam stalno bude Ramazan, i danju i noću. I da imate grijanje ljeti, a hlađenje zimi. I da se ne brinete ni za šta, kad ništa i nemate. A mi, il žderemo sve što stignemo, pa se debljamo, il žderemo sebe što smo debeli, pa mršamo. A onda  opet nanovo.

Dragi moj fateru, kolko ti pišem, ti mi sad dođeš ko dopisni otac. Ne brini se, ja i međunarodna zajednica smo na tvojoj strani. A nas i mene – trista miliona.

 

                                                   (Nastavak sutra)

Komentari