Piše: Jusuf Trbić
Danas, na ovome vaktu i zemanu, malo kome je sve dobro i potaman. Ipak, ako se okrenete oko sebe, vidjećete ljude koji su u neuporedivo težem položaju, ljude koji su bespomoćni i gladni i kojima je svaka pomoć dragocijena. Pisali smo svojevremeno o starici Mejremi Jusić iz Bijeljine, koja živi sama svoje teške, preteške dane i noći, bez igdje ikoga svog, s penzijom od 165 maraka. Zbog bolesti je praktično nepokretna, po sobi hoda na koljenima i rukama, izađe ponekad u avliju na isti način, uz veliki napor. I dalje ne može. Rođena je 1. januara 1932. godine, muž joj je davno umro, a ona u maloj kući u Bijeljini, u Ulici Save Mrkalja broj 22 ( sokak koji se odvaja od ulice koja vodi prema silosu) provodi svoje posljednje, tegobne dane. Čitavog života je učila je Kur*an i postila svaki ramazan, a komšije joj pomažu koliko mogu. I mi smo u kafiću “Film” nekoliko puta sakupljali pare za malu, skromnu pomoć, koja je ovu dobru staricu svaki put silno obradovala. Oni koji joj žele olakšati starost mogu otići do njene kuće, da sami vide u kakvom je stanju Mejrema Jusić, ili da je kontaktiraju na telefon broj 055/251 678.
Mala porodica Admire Selimović i Harisa Smajića, koja živi u trošnoj kući u Selimovićima, na početku sokaka, u Ulici Mitra Trifunovića Uče broj 3, jedna je od onih porodica koje jedva preživljavaju, jer nemaju ni za osnovne potrebe. Svojevremeno, kad je Dnevni avaz objavio tekst o njima, javili su se mnogi dobri ljudi da im pomognu, koliko ko može, pa smo nešto novca skupili i mi u kafiću “Film” i odnijeli im skromni poklon. Teško je i opisati sreću ljudi kojima je svaka pomoć dobrodošla, ali i tiho zadovoljstvo onih koji mogu, bar malo, da pomognu drugima.
Admira i Haris, sa četvorogodišnjim sinom Arnelom, žive u maloj kući Admirine majke, staroj više od sto godina, napravljenoj od čerpića, bez kupatila, s vanjskim klozetom, s ispucalim zidovima i prastarim vratima i prozorima. Jedini stalni prihod im je 160 maraka penzije Admirine majke Minete. Haris ponekad zaradi neku dnevnicu, ali to teško ide, jer su i on i Admira skoro potpuno slijepi, i ne mogu naći nikakav redovan posao. Oni nisu čak ni korisnici usluga bijeljinskog Centra za socijalni rad, iako su invalidi, bez ikakvih primanja. Ljeto već prolazi, i stiže još jedna zima, koju će ova porodica teško preturiti preko glave bez pomoći drugih
Telefon porodice Admire i Harisa je : 066/348 762.
Težak je i slučaj porodice Beganović iz Janje, o kojoj su ovih dana pisale i Semberske novine. Maid Beganović ( 55) i njegova supruga Hana ( 44) životare i preživljavaju u maloj, trošnoj kući u Janji, sa šestoro djece. Dvoje djece im je umrlo, a oni jedva sastavljaju kraj s krajem. Oboje su nezaposleni, a kuća u kojoj borave nema ni osnovne uslove za život. Od komšija su do prije neki dan “pozajmljivali” struju za jednu sijalicu i to su plaćali 40 maraka mjesečno, a sad nemaju novca ni za to. Maid ode u nadnicu, kad ga pozovu, i time nekako prehranjuje porodicu, ali i to traje od danas do sutra. Beganovići su korisnici Narodne kuhinje, iz koje dobiju dnevno po jedan obrok i dva hljeba. Dvoje djece je bolesno i ne mogu ići u školu, a majka Hana ima bolesne bubrege i često se mora javljati ljekaru. Krov na kući prokišnjava, a nemaju ni kupatilo. Maid kaže : “ Bukvalno spavamo na goloj zemlji.”
Kad im jer novinarska ekipa došla u posjetu, u kući su imali dvadesetak kila brašna. I ništa više. Za Ramazanski bajram dobili su paket od gradske uprave, kao i obećanje da će im pomoći. Kad i kako – još se ne zna.
“Volio bih kad bi nešto uradili tokom ljeta”, kaže Maid,” da mi djeca imaju siguran krov nad glavom i da imaju kupatilo. Plašim se zaraze i bolesti.”
Za ljude dobre volje, koji žele pomoći ovoj porodici, kontakt-telefon je : Maid Beganović 065/388 485.
I ne zaboravite : najveći sevap je pomoći siromašnima. Novac koji za vas ne znači ništa, za nekoga može biti velika pomoć i radost. Učinite dobro djelo i vi ćete se osjećati mnogo bolje. U ovom vremenu i to mnogo znači. Jer, život prolazi i nestaje, a čovjeku istinski pripada samo ono što daje drugima.
