Prvi svetski rat – rat dugog trajanja

Piše: Dubravka Stojanović

Tačno pre sto godina 11.11. u 11 sati u železničkom vagonu kod mesta Kompjenj blizu Pariza potpisano je primirje kojim su završene borbe u Prvom svetskom ratu. Svi su se nadali da će se bez odlaganja vratiti na Belle epoque, da će nastaviti tamo gde su stali, praviti se da se ništa nije desilo ili da će veselo uleteti u „lude dvadesete“. Ali nije išlo. Više ništa nije bilo isto.

Prvi svetski rat bio je prvi globalni i prvi totalni rat. Već time je svet ušao u sasvim novu fazu, u kojoj se ono što se dešavalo na bilo kojoj tački sveta osećalo svuda, što je fenomen koji obično zovemo globalizacijom. Rat je postao globalan već prvih dana avgusta 1914, kada su velike sile jedne drugoj objavljivale rat. Vladajući imperijalni sistem značio je da su tih istih dana i kolonije sa svih kontinenata ušle u sukob. U rat je na strani Antante odmah ušao i Japan, kao prva vanevropska sila. Zatim je u novembru 1914. u rat ušlo Osmansko cartvo, uvukavši u sukob svoju još uvek ogromnu teritoriju od Atlantika do Persijskog zaliva. I na kraju su u proleće 1917. u rat ušle i SAD, čime se on prelio na sve delove sveta. Ratne operacije odvijale su se i na Dalekom i na Bliskom istoku; vojnici iz Indije, Senegala, Kanade i Australije borili su se na evropskim i drugim frontovima; u Africi su se vodile borbe za kolonije; veliki broj država Latinske Amerike objavio je rat Centralnim silama… Nikada ranije ni u jednom događaju nije na taj način učestvovao ceo svet.

I nikada ranije nijedan rat nije bio totalni. Bilo je to sasvim novo iskustvo u kome je izbrisana razlika između fronta i pozadine. Nova oružja dovela su do toga da je u ratu sve postalo meta: ukinute su razlike između vojnika i civila. Rat se od tada vodio i protiv hrane, i protiv energenata, i protiv žena, dece, svih. To je bila posledica i činjenice da je to bio prvi industrijski rat. Nove vrste oružja značile su da rat zavisi od masovne industrijske proizvodnje, a ona je značila da su za rat angažovani svi. I zbog toga su svi postali meta. Masovno ubijanje je postalo legitimno. Rat više nije poštovao granice „pristojnosti“, nije više bio viteška disciplina koja rađa heroje. Njegov glavni cilj postala je totalna destrukcija.

I upravo zbog toga su ogromna sredstva, energija i naučna otkrića usmereni na otkrivanje novih sredstava za masovno uništenje. Da bi se ubilo što više ljudi napravljeni su bojni otrovi, granate i mašinke koje su garantovale veću „efikasnost“. Prvi put su avioni mogli da dobace bombe do gradova koje ranije nije bilo lako uništiti. Tenkovi su krenuli u svoj pohod, iako još uvek nespretni i bez jasne ideje kako ih u bici najbolje iskoristiti. Podmornice su omogućile novi način ratovanja na moru – podmornički rat. U neograničenom podmorničkom ratu koji se vodio od 1917. torpedima se moglo gađati sve – prvo vojni brodovi, pa trgovčki, zatim i putnički. Granice više nije bilo.

Bio je to prvi rat u kome su građani, bar u najrazvijenijim zemljama, dostigli masovnu pismenost. To je otvorilo vrata još jednom novom fenomenu – fenomenu propagande, koja je postala moćno političko oružje bez kojeg ne bi bile moguće zavodljive ideologije i masovni pokreti koji su obeležili nastavak 20. stoleća. Masovno obrazovanje i pismenost omogućili su masovne medije i tako, paradoksalno, otvorili prostor za monstruozne masovne zločine, nezamislive bez propagandne delegitimizacije i dehumanizacije „neprijatelja“. Prvi svetski rat bio je veliki okidač za taj tragični bilans.

Istovremeno s masovnim trovanjem patriotskom propagandom u prvom svetskom sukobu se pojavila i prva reakcija – prvi antiratni pokreti. Višegodišnje ratovanje u blatnjavim rovovima stvorilo je sliku rata veoma različitu od nekadašnjih viteških predstava. Prethodne epohe, a posebno romantizam 19. veka, veličali su heroje; polazilo se od toga da „rat pročišćava“, da ostaju samo najjači. Prvi svetski rat pokazao je rat u njegovom bednom svetlu, kao najniža tačka do koje čovečanstvo može da se spusti. Antiratno orijentisani intelektualci okupljali su se u neutralnoj Švajcarskoj, od Hajnriha Mana, Hermana Hesea do Anatola Fransa, stvarajući novu vrstu otpora, poručujući da je život pojedinca važniji od slepe službe otadžbini. Svest da je čovečanstvo doseglo dno u slici leševa uvaljanih u blatnjave rovove dovela je do prve pobune, do umetničkog otpora koji je prvo progovorio kroz dadaizam, dok je rat još bio u toku. Bilo je to rodno mesto pobunjene i angažovane umetnosti.

Posledice su bile i trajne. Ratna proizvodnja stvorila je ogromne zalihe robe koje su se gomilale obarajući cene, što je umanjivalo zarade, vodilo u otpuštanja i masovnu nezaposlenost. Rat su svi izdržavali štampanjem novca, pa se prvi svetski monetarni sistem zlatnog standarda raspao stvorivši nerealne kurseve i nove odnose svetskih valuta, što je doprinelo slomu njujorške berze 1929. Deo imperijalne podele sveta bilo je i stvaranje prvog sistema svetske trgovine. Kada je počeo rat tržište je nestalo, države su morale da se snađu same. Najveći su shvatili da i mogu sami, bez ostatka sveta s kojima se trgovina posle tog iskustva činila rizičnom avanturom, što ih je uvelo u fazu ekonomskog nacionalizma i protekcionizma, što su bili dodatni faktori sloma svetske ekonomije 1929. SAD su sve do ulaska u rat finansirale vojevanje sila Antante, a kad se rat završio rekle su: „Uzeli ste pare – vratite“. Bio je to užasan udarac za devastirane evropske države. Vraćale su dok su mogle, što ih je sprečavalo da se oporave, a onda su prestale, što je dodatno potopilo američku privredu. Ako se sve to sabere i posebno oduzme, razume se da je ekonomski slom 1929. direktno proistekao iz Prvog svetskog rata. A Drugi svetski rat proistekao je iz krize 1929.

A Evropa? Evropa je time otpočela svoj dugi građanski rat (1914-1945), koji ju je doveo do ivice samouništenja. Pokazala je kako se u samouništenje može ući poput mesečara, što bi rekao Kristofer Klark. I to ne samo kliznuti u opšti pokolj, već mu se baš i obradovati, slaviti ga, kao što je bio slučaj na ulicama Pariza, Berlina ili Beča tih prvih dana avgusta 1914. Po mnogim istoričarima Evropa se od Prvog svetskog rata nikada nije oporavila, nikada više nije mogla da povrati svoju predratnu moć. Oko 20 miliona mrtvih, 23 miliona ranjenih i onesposobljenih, raspad četiri carstva, nastanak zavađenih nacionalnih država, gubitnici željni revanša, ruska revolucija… Sve to trajno je promenilo Evropu i uvelo je u tragični ostatak veka i nove podele.

Zato je 1918. godina prvi put postavila pitanje kako postići mir koji će okončati sve ratove. Tada to nije uspelo. Tek su sasvim novi odgovori, oni do kojih se došlo nakon 1945. godine, koji su bili zasnovani na principima pomirenja, suočavanja s prošlošću i nadnacionalnim integracijama dali pravi odgovor koji već više od 70 godina čuva evropski mir. Zbog toga današnje dovođenje u pitanje tih vrednosti liči na novo mesečarenje.

 

(Peščanik.net, 11.11.2018.)

Komentari