Piše: Rade Radovanović

Majke Srebrenice imaju pravo neželjeti da ukopu i komemoraciji u Srebrenici ne prisustvuju oni koji ne priznaju genocid.

Strašna se halabuka  digla  u srpskim medijima nakon što je Ćamil Duraković, načelnik Opštine Srebrenica, saopštio  da je Odbor za obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici doneo odluku da je državni vrh Srbije,  zbog negiranja genocida i nepoštovanja žrtava i njihovih porodica, nepoželjan  na komemoraciji 11. jula u Potočarima. Precizirao je da su porodice srebreničkih žrtava donele takvu odluku zbog događaja u Potočarima tokom prošlogodišnje posete Aleksandra Vučića.

“To je bio pokušaj žrtava da pruže ruku i iskreno krenemo napred. Međutim, stav je većine porodica da prisustvo negatora genocida unosi nervozu i dolazi do skandala koji zasene ono što je nama svetije od bilo čega, a to je dženaza i komemoracija za žrtve genocida”, objasnio je Duraković.

Sam Aleksandar Vučić  bio je, reklo bi se, vrlo uzdržan u reagovanju na  poruku iz Srebrenice:  “Majke Srebrenice” imaju pravo da ne žele prisustvo delegacije Srbije na komemoraciji žrtvama u tom gradu…”  Ali je zato svojim odanim saradnicima dopustio prave izlive emocija  besa i  kvalifikativa kakve je i sam  rado koristio dok se ne beše uputio u Evropu.

Ivica Dačić,  Miloševićev bojovnik  tokom  rata u BiH, poznat po tome što voli da peva o Miljacki,  “diplomatski” je uzdržan  i beskrupulozno ciničan u svom stavu o pomenutoj odluci.

“To je licemeran potez, jer su godinama zvali državnike Srbije da dođu u Srebrenicu. Skupština Srbije je jedini parlament u regionu koji je doneo akt koji osudjuje genocid u Srebrenici …”  tvrdi Vučićev šef diplomatije koji je prošle godine u ovo vreme davao sve od sebe ne bi li od Rusa izmolio da u SB UN blokiraju britanski predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici.

Ipak je čast da sublimira vođine i emocije srpskih narodnih masa  spram poruke iz Srebrenice imao Marko Đurić, sve istaknutiji mladi potpredsednik Srpske napredne stranke:

“Sram Vas bilo, Durakoviću. Sram Vas bilo za širenje mržnje. Sram Vas bilo za gaženje dostojanstva srebreničkih žrtava. Sram Vas bilo za linč Aleksandra Vučića i pljuvanje u lice Srbiji. Jedini koji od početka širi mržnju je upravo Duraković”.

Tako je patriotski kliktao i klikće ovih dana  Marko  Đurić  neopterećen činjenicom  da je  i načelnik Opštine Srebrenica tek jedna od retkih preživelih žrtava  genocida. Ćamil Duraković  je bio dečak kada je u julu 1995,  idući “Maršem smrti”,  uspeo da preživi krvavi pir Mladićevih ubica,  stigavši do Tuzle. Nakon toga je sa porodicom izbegao u Sjedinjene Američke Države gde je studirao i diplomirao pravo i psihologiju. Vratio se u svoju Srebrenicu 2005, da bi na izborima 2013, kao nezavisni kandidat, bio izabran za  Načelnika Opštine Srebrenica.

Takvom se Durakoviću , onako kako im je zapoveđeno, obraćaju Vučićevi izvršioci.

‘Dobar čovjek’

Kada već pomenuh dečaka …  Uvek kada se sve novim i novim pitanjima vraćam na genocid u Srebrenici, kao prisilna misao postavlja mi se pitanje : Šta li je sa Dečakom o kome sam, još uvek ne znajući za genocid, polovinom jula 1995.,  u Našoj borbi  napisao kratku priču  Dobar čovek? Koliko se sećam, išla je ovako:

Stari, prastari sovjetski vic : Išao drug Staljin ulicom pa sreo malog Volođu. Pitao ga je za ime i pomilovao po glavi. Drug Staljin je dobar čovek ! Na pitanje:  – U čemu je dobrota  velikog Visarionoviča – sledila je poenta:  – U tome što je Dečaka mogao i ubiti!

 General Ratko Mladić, slavodobitno u svom stilu, ušao je ovih dana u  opustelu Srebrenicu. Na julskoj pripeci, pred nekim ženama skamenjenim od straha i uključenim kamerama svetskih TV, na ulici je sreo Dečaka. Pitao ga je za ime, godine i pomilovao po glavi.

General Ratko Mladić je – dobar čovek!

Kasnije ću saznati da se Dečak iz Srebrenice zove Izudin Alić i da je  imao osam godina u julu 1995. kada ga je sreo Mladić, pomilovao po glavi i dao mu čokoladicu.Nakon toga su mu Mladićevi “heroji”, zajedno sa  još  više od 8370 Srebreničana – ubili i oca?

Ne pamtim da sam za bilo koji tekst od “srbskih patrijota” dobio toliko pretnji  koliko za ovih desetak redaka o Dečaku i “dobrom čoveku”!

Izvođači radova

U prepunom Centru za kulturnu dekontaminaciju,  ovih dana, tribina o genocidu u Srebrenici.  Sandra Orlović, direktorica Fonda za humanitarno pravo, razgovara sa izuzetnim  sagovornicima –  Nidžarom Ahmetašević, novinarkom iz Sarajeva, Dejanom Anastasijević, novinarom iz Beograda, Florans Artman, bivšom portparolkom Haškog tribunala i Ivicom Đikićem, novinarom iz Zagreba.

Govoreći o svom dokumentarnom romanu Beara, kolega Đikić tvrdi da je pukovnik Ljubiša Beara, načelnik bezbednosti GŠ VRS, glavni kreator i najveći krivac za  srebrenički genocid, koga možda ne bi ni bilo  da “zločinački genije” , nije bio tako revnosni izvršilac Mladićevih naređenja.

Kažem kolegi Ivici Đikiću da ću sa posebnom pažnjom čitati njegov roman, ali da je genocid u Srebrenici, kao i oni u Sarajevu i Prijedoru, planiran u Beogradu,  u Generalštabu tadašnje takozvane JNA, na par stotina metara od mesta na kome razgovaramo. A Beara je bio samo jedan od krvavih izvođača genocidnih planova i radova.

Ubijeni ljudi i domovi

Profesor dr Hariz Halilović, svetski je značajan antropolog na Monash University u Melburnu i gostujući profesor na University of California u Los Anđelesu. Njegovo rodno mesto Klotjevac na levoj obali Drine tik uz jezero Perućac, do devedesetih je bilo bošnjačko selo od stotinak domaćinstava i nekoliko stotina žitelja.

„Danas je to  prostor prepoznatljiv po ruševinama ubijenih domova koji se još daju prepoznati po davno ugašenim dimnjacima što, tu i tamo, poniženi i poraženi, proviruju između dvadesetogodišnjih dudova, smokava i bagrema. Što od granata i snajpera iz Srbije, što u genocidu u Srebrenici, ubijeno je 108 stanovnika Klotjevca. Najbrojniji među njima su moji Halilovići“, pisao mi je moj prijatelj Hariz, zatočenik logora Trnopolje, objašnjavajući zašto svakog leta mora u zavičaj.

„U Srebrenicu svratim svakoga jula, u Potočarima pokopam nekog iz rodbine. Ove godine je rođak Senad Sulejmanović konačno stigao na red. Skupljali su mu kosti po raznim lokacijama u Podrinju. Fali ga još puno, ali mu se mati Hida boji umrijeti prije nego će, barem jednom, zagrliti njegov bijeli nišan.  Zato će ovoga 11. jula i Senad dobiti svoj dio potočarske zemlje. Bio je skroman, pomalo stidan momak… Poštujući njegovu skromnost i neupadljivost, ni ja ga ovdje neću previše opisivati; garant bi bio protiv bilo kakvog isticanja među osam hiljada drugih oko sebe. Ostavit ću  ga nek počiva u miru.

Putniče, ako nekad zalutaš među potočarske mezare i osjetiš stid jednog nišana sa strane, bit će to stid Senadov, stid što je živio u vremenima bestidnim. Postidi se i ti.“

Pametnom bi moralo biti dosta!

 

(balkans.aljazeera.net)

Komentari