Apelacioni sud u Beogradu zapravo samo privodi kraju cilj koji je pred pravosuđe Srbije postavio režim Aleksandra Vučića.

Piše: Rade Radovanović

Svojom najnovijom odlukom da definitivno odbaci optužnicu protiv osmorice pripadnika Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske, optuženih za ubistvo 1. 313  ljudi, civila iz Srebrenice 14. jula 1995. u Kravicama, Apelacioni sud u Beogradu zapravo samo privodi kraju cilj koji je pred srpsko pravosuđe postavio Vučićev režim. A cilj je ne samo da se nadalje onemoguće suđenja za ratne zločine, već da se temeljnom opstrukcijom obesmisliti i sav dosadašnji, i svaki budući rad Tužilaštva  za ratne zločine.

Pritom, ova poslednja odluka, sa gotovo banalnim obrazloženjem da optužnicu nije podigao ovlašćeni tužilac, pravno je nesporna i  zakonita, ali je sporno planirano bezakonje koje joj prethodi čitavih godinu ipo dana unazad.

Koordinirano i sve po zakonu

Naime, srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, od početka prošle pa do kraja maja ove godine, nije imalo ni tužioca, ni, što je najbitnije, zakonski postavljenog vršioca te funkcije. Slučajno ili ne, tek, optužnica za stravične ratne zločine u Kravici podignuta je baš u tom periodu, zbog čega ju je Sud sada glatko odbacio.

Sam vakuum unutar TRZ,  zajedničkim i koordiniranim činjenjem i ne činjenjem, izazvale su sve tri vlasti – i zakonodavna, i izvršna i sudska. Tako su skupština i vlada Srbije skoro godinu i po dana od prestanka mandata Vladimiru Vukčeviću, bivšem tužiocu za ratne zločine, direktno opstruirale da se izabere novi tužilac. Istovremeno, Zagorka Dolovac, republička javna tužiteljka,  ne samo da propušta da po zakonu  imenuje vršioca funkcije tužioca za ratne zločine, nego Milana Petrovića, jednog od zamenika tužioca, nezakonito promoviše u nekakvog „rukovodioca Tužilaštva za ratne zločine“.

Naravno da je tužiteljki Dolovac veoma dobro poznata njena zakonska obaveza, o čemu svedoči i činjenica da je krajem 2015. godine za više od trideset tužilaštava u Srbiji, koja su se našla u istoj situaciji kao i TRZ, donela rešenja o postavljenju vršilaca funkcije tužilaca. Izostalo je samo jedno – rešenje za vršioca dužnosti u TRZ. Zbog toga – od 1. januara prošle, pa sve do 31. maja ove godine, kada je Snežana Stanojković u Skupštini izabrana za tužiteljicu za ratne zločine, nije bilo ovlašćenog tužioca u postupcima za ratne zločine. Naravno da se u ovom slučaju ne radi o nekakvom propustu, još manje ličnom hiru Zagorke Dolovac.

Izlazna strategija

Pouzdani svedok čije ime ne mogu pominjati, pričao mi je kako je Nikola Selaković,  ministar pravde u Vućićevoj vladi 2015. i  njegov sadašnji šef kabineta, prilikom jednog od susreta sa Seržom Bramercom, glavnim tužiocem Haškog tribunala, svom gostu ponudio da se dogovore o – izlaznim strategijama. Na Bramercovo veliko  zapanjenje ministar Selaković je ponudio, tipično srpsko, objašnjenje. Pošto se u Hagu privodi kraju rad Tribunala i pristupa izlaznoj strategiji,  i u Srbiji se, po ugledu na Hag, planira sličan proces … Svedok kaže da je Haški tužilac dosta oštro prekinuo svog domaćina, rekavši mu da se od srpskog TRZ tek očekuju optužnice …

Elem, Bramerc je te 2015. učestalo dolazio i odlazio, uvek dajući punu podršku srpskom TRZ, a Vučićeva vlada je, uz sve veću podršku EU zaštitnika, nesmetano vodila svoju unutrašnju politiku. Politiku unutar koje je i srpski Apelacioni sud ili poništavao brojne prvostepene presude za ratne zločine, ili vraćao i, kao u ovom slušaju predmeta Srebrenica – Kravica,  odbacivao  podignute optužnice. Da li je i kako na sve to reagovao Serž Bramerc i (pre)ostali u Haškom tribunalu, gotovo da više i nije bitno, jer su, nesumljivo, daleko važniji rezultati koordiniranog delovanja Selakovićevog ministarstva pravde, odnosno, Vučićeve vlade. Zahvaljujući takvom delovanju i postignutim rezultatima u zatvorima po Srbiji teško da ima ma i jednog osuđenog ratnog zločinca. Oni neosuđeni, pak, njih oko 3500 po podacima Fonda za humanitarno pravo, ni od koga ometani, žive u Beogradu. Ne zna se koliko još takvih bitiše u Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Kragujevcu … Ono što se pouzdano zna, tvrde duboko deprimirani profesionalci iz TRZ, jeste činjenica da će po istom principu kao u slučaju Srebrenica – Kravica, pasti i optužnice za još osam predmeta koji su vođeni u periodu dok je Tužilaštvo bilo bez tužioca, odnosno, vršioca funkcije tužioca. Radi se o sudskim postupcima za stravične ratne zločine u BiH, poput onih u Branjevu, Bratuncu, Doboju, Ključu, Bosanskoj Krupi …

Garant stabilnosti

Nela Kuburović, aktuelna ministarka pravde, verovatno instruisana od onih koji je savetuju, smatra da je sudsko odbacivanje optužnice protiv osmorice optuženih za monstruozno ubijanje 1313 ljudi, 14. jula 1995. u Kravicama, tek formalan čin. Navodno se podnošenjem iste optužnice koju bi sada potpisala novoizabrana tužiteljka Stanojković sve ponovo dovodi u red, a sudski postupak nastavlja. Pravni stručnjaci, pak, upozoravaju da bi nešto tako bilo tek još jedno nezakonito postupanje i dalje urušavanje čitavog pravnog sistema.  A čak i da nije tako, suđenja u ovom, kao i u drugim pomenutim slučajevima, gotovo da više i nisu moguća iz sasvim očiglednih razloga. Neki od svedoka više nisu među živima, a pojedini zaštićeni su se, nakon što su im otkriveni identiteti, jednostavno povukli ne želeći da i dalje rizikuju svoje živote učešćem u ovakvim procesima.

Ističući da je Zagorka Dolovac, republička javna tužiteljka, svojim nezakonitim postupcima nanela neprocenjivu štetu žrtvama genocida i njihovim porodicama, a ujedno i vrlo otvoreno  onemogućila ispunjenje obaveza koje je Srbija preuzela Akcionim planom za Poglavlje 23, Fond za humanitarno pravo zaključuje da se i u ovom slučaju, nesumnjivo radi o državnoj opstrukciji suđenja za ratne zločine. Ili još preciznije, o planiranoj i neskrivenoj državnoj pravnoj pomoći  i brizi  za svoje „srpske heroje“. Više no ikada do sada, Srbija se ističe i dokazuje kao sigurna zemlja za ratne zločince, što njenom predsedniku, bar u EU, niko neće nešto  posebno zameriti. Angeli Merkel i briselskoj birokratiji Vučić je  faktor  stabilnosti na Balkanu, pa mu se dopušta da u Srbiji čini šta hoće. Sve dok radi i sve ono što Merkel i EU društvo od njega traže. To se onda zove – stabilnost u regionu.

 

(Izvor: Al Jazeera)

Komentari