Radikalska promena slike sveta i enigmatičan odgovor Zapada

Piše: Vesna Pešić

Čini mi se da je došlo vreme da prestanemo sa insinuacijama da ova vlast predstavlja kontinuitet ne samo sa prethodnom vlašću, nego sa svim onim što se podrazumeva pod srpskom paradigmom koja traje već vekovima. To je pozicija da ničeg novog nema pod kapom nebeskom, da je sve isto, da se sve vraća, da osnovna paradigma opstaje – samo se glumci menjaju. Nije reč o tome da kontinuiteta uopšte nema, naravno da ga ima, ali su sličnosti mnogo manje od razlika. Socijalizam nije uspeo kao država i poredak, ali je njegov horizont bilo prosvetiteljstvo i po tome je Srbija bila modernije društvo od ovog u kome sada živimo. Četnici i partizani su podeljeni i u toj dimenziji, a ne samo u ratnoj. I kada je reč o famoznoj partokratiji, ta stvar jeste uvek bila tu, ali ni to nije bilo uvek isto. Jedna situacija je kada članstvo u partiji određuje rukovodeća mesta u gotovo svim važnim sektorima: tako je bilo u socijalizmu, pod Miloševićem a i posle Petog oktobra, naročito od Koštuničine vladavine. Međutim, sasvim je druga situacija kada se totalno ruši profesionalna struktura i princip meritokratije kao fundamenta modernog društva. U kom smislu je to fundament? U pred-modernim društvima kakva su bila feudalna, status pojedinca je bio unapred propisan poreklom, dok sa novim, modernim dobom status nije dat, već zavisi od postignuća, najčešće u skladu sa obrazovanjem, kvalifikacijama i sposobnostima. SFRJ je imala prilično profesionalnu administraciju, što znači da se ipak održavala veza između profesionalnih i administrativnih položaja sa osposobljenošću ljudi. Ta makar i slaba veza sada se nemilosrdno raskida. O tome svaki dan pričamo, te eno gde ode Bata Gašić za direktora BIA, pogledajte generalnog direktora EPS-a, pogledajte onu feudalnu svitu ličnih slugu koja ide i pojašnjava Vučića, govori umesto njega i patološki je smešna. Za to vreme se smenjuju ljudi koji iole nešto znaju, a na njihovo mesto dolaze neznalice i razbojnici.

Bilo koji noviji primer potkrepljuje ovo zapažanje. Kada je Koštunica za ministarku obrazovanja postavio Ljiljanu Čolić koja je bila ubeđena kreacionistkinja (što je i njegovom srcu milo) i to pokušala da proturi u škole, Koštunica kakav god bio, a znamo ga, ipak je smenio tu ministarku. A sada ministar prosvete smenjuje direktora Centra za nauku zato što brani nauku od dogovorenog nasrtaja na teoriju evolucije. I to kao glup pokušaj da se Darvinova teorija evolucije dovede u pitanje tako što se tvrdi da je po raspadu Jugoslavije došlo do velikog porasta etno-religioznosti. Ovakve „teorije“ je ubedljivo kritikovao Rastislav Dinić.

Zakon ovde nikada nije važio jednako za sve, ali je u skorije vreme retko ko išao toliko daleko u preziranju zakona kao vučićevci. Uzmimo jedan noviji primer. Zakonske obaveze koje važe za sve druge stranke i kandidate na izborima, za SNS i Vučića ne važe. Svi predlagači predsedničkih kandidata dostavili su Agenciji za borbu protiv korupcije finansijske izveštaje o troškovima svoje izborne kampanje, jedino nema izveštaja koliko je potrošio izabrani predsednik i sadašnji premijer – Aleksandar Vučić. U opravdanje zašto njihovog izveštaja nema uplela se i sama Agencija tvrdeći da je izveštaj o njegovom trošenju novca toliko glomazan da Agencija nema mesta na sajtu da ga objavi! A za sve druge smo mogli da dobijemo ukupnu cifru koja je potrošena u kampanji, koliko je dato od državnih sredstava, koliko donacija a koliko na reklame i kome. To je nekoliko jednostavnih cifara o kojima su izvestili mediji, ali podataka o Vučiću nema – mnogo su opširno napisani! Kada bi tog izveštaja bilo, Agencija bi ga lako skratila na tih nekoliko prostih cifara. Tako je i sa rušenjem nelegalnih verskih objekata. Srušili su „po zakonu“ i noću takav objekat u Zemunu, gde dolazi neka teška sirotinja, a dozvolili su istu stvar u Novom Pazaru, jer je tamošnji glavni čovek Vučićev koalicioni partner.

Sklona sam da tvrdim na osnovu petogodišnjeg iskustva da radikalski način vladanja treba doslovno shvatiti kao zaokret u smislu radikalnog partikularizma, što je isto što i radikalizovani lični interes koji podrazumeva ogoljeno razbojništvo i otimačinu, odbacivanje demokratije i izbora, te vladavinu para-državnih i kriminalnih formacija, kojima se stiču ogromne privilegije. Sadašnje stanje u Srbiji nije samo pogoršano stanje, niti kontinuitet istog. Čak ako i tako gledamo, postoji tačka preokreta u osnovnoj slici sveta. Kada to kažem, mislim na to da je Srbija napustila sferu prosvetiteljstva povratkom na zatucanost, zatvorenost prirodne zajednice, dominaciju crkve i vlast gospodara kao feudalni patrimonijalni način upravljanja. Radikali su Srbiju odvojili od modernosti i to je kvalitativna razlika u odnosu na sve prethodne vlasti (sem Miloševićeve), uključujući i socijalistički period. To se vidi i po tome što Vučić neće da se drži bilo kakve logike, nego cilja da pokrije sva polja, da nigde ne ostavi prazno mesto gde bi neko mogao da se udene. Podsetimo se koliko je bilo kontradiktornosti i buke oko „makedonskog scenarija“ i velike Albanije kao ogromne i nepojamne pretnje. Ostavimo po strani što te pretnje nisu realne. I Vučić to zna. Pretnje se izmišljaju da bi se o istom trošku zastrašivao i trovao narod i prikrivale akcije vlasti kojima se izazivaju sukobi u celom regionu s ciljem da se podmeću mine Zapadu. I tu je tačka dodira sa ruskim interesom, sa kojim se i službeno sjedinjujemo. Zato je Vučić instalirao svoje „udbaše“ svuda u komšiluku, s ciljem da podbadaju i upravljaju srpskom manjinom, baš kako su to sada radili u Makedoniji. Usred haosa koji je stvorio Gruevski zato što neće da preda vlast koju je na izborima izgubio, našao se i proruski čovek i propagandista, novinar Politike i poslanik SNS-a Miroslav Lazanski da poradi za rusku i srpsku stvar. To će činiti tako što će podržati autokratu Gruevskog, ne kao autokratu, nego kao branu velikoj Albaniji da proguta Makedoniju. A bogami otkad je francuski sud pustio Haradinaja, pojeo bi taj Srbiju do Niša kad ne bismo imali Vučića koji to neće dozvoliti. To je bila putanja od makedonskog scenarija (kad izgubiš vlast, ne daj je ni po koju cenu), preko Haradinaja do pretnje velike Albanije koja neposredno ugrožava Makedoniju, Srbiju i sve susede. Podmetati mine EU i SAD zajedno sa Rusijom, te odvraćati zemlje zapadnog Balkana od EU i NATO za Vučićevu vlast ne znači samo održavanje autokratije i zatucanosti, nego ostvarenje srpskih snova o velikoj Srbiji. Priča o velikoj Albaniji je zapravo priča o velikoj Srbiji. Zar pre dva dana, na otvaranju neizgrađenog mosta na Drini na kome je Vučić presecao vrpcu, Nikolić, još uvek predsednik Srbije, nije rekao da će taj most služiti da se može prepešačiti između Srbije i RS koje će, kako se on nada, jednog dana biti jedno.

Sada će mnogi da navale s pitanjima, otkud mi to da Vučić ne podnosi Zapad, jer im navodno sve čini: „prodaje Kosovo“, prihvata izbeglice, ulizuje se Angeli Merkel, uvodi najcrnji neoliberalni kapitalizam i radničko ropstvo (koga u takvom obliku nema u razvijenim zemljama), u trendu je s populizmom koji se širi Evropom, čak i angažuje zapadne savetnike (posebno one koji su bili za bombardovanje Srbije). Sve to čini a ja ga maltene proglasila za ruskog agenta. Najopipljiviji dokazi su njegovi mediji kojima on lično diktira sadržaj. Pogledajmo prve stranice Informera i Srpskog telegrafa na kojima je uvek jedna te ista poruka: sukobi sa susedima, rat samo što nije počeo, a počinje zato što nam oni prete i hoće da „kolju Srbe“. Zapad ruši Vučića, a Rusija nas brani, Putin šalje oružje, ne da Srbiju…

Ako je tako, ako se otvoreno i svakodnevno šire poruke protiv Zapada, a to i praksa dokazuje, ako se razaraju institucije, demokratija, medijske slobode i slobodni izbori, najveća je enigma zašto zapadne sile i pojedinačne zapadne države besomučno hvale Srbiju i Vučića, pa čak i njegovu stranku uzdižu u nebesa kao modernu, a njega proglašavaju liderom stabilnosti i dobrobiti na Balkanu. Na to pitanje nemam odgovor i ne razumem zašto je tako. Možda bi se moglo igrati na prvu loptu, pa reći da je EU zapravo odbacila Srbiju (i zapadni Balkan) kao buduću članicu i da joj samo u principu ostavlja onaj večni izazov modernosti, ako ga Srbija želi, mada i ne mora – sve dok se na ovim našim prostorima živi bez tuče. Dok nema rata – za nas ste odlični, a sami sa sobom radite šta znate.

 

(pescanik.net)

Komentari