Priča Fehme Ahmetović

(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

«Ne znam odakle bih počela da ti pričam. Možda i nemam prava da se žalim – ostala sam živa, nije mi niko u tom vremenu poginuo, niko moj, a toliko ima ljudi kojima manjka neko njihov, neko koga su voljeli. Al kad se okrenem iza sebe, sve je to tuga, sve što se desilo, sve gore od goreg, ne znam ni sama šta da izdvojim.

Ja sam Fehma, Fehma Ahmetović, živjela sam ovdje, u Tombak mahali, i sad sam se vratila. Al nema više mog Namika, sama sam, sama liježem i sama ustajem, sama sebi pričam, da ne pobudalim. Srećom, ima nešto i mojih starih komšija, pa se slazimo, da mi nije toga i ja bih davno na ahiret krenula.

A bilo nam je lijepo ovdje. Nije se uvijek lako živjelo, al sad kad se sjetim, bili smo zadovoljni, nije nam puno trebalo.Onda je zapucalo. Vjeruj mi, niko pojma nije im*o šta se dešava, sve se krijemo iza taraba i osluškujemo, pitamo jedni druge šta se dešava, neki kažu ovo, oni drugi ono, sve dok nisu mrtvi počeli preticati. Tek onda nam je bilo jasno. Al podockan. Šta moremo mi, siroti, tu promijeniti? Stisli smo se jedni uz druge, a kren*o belaj, malo-malo, pa nekoga nema. Prvo ubilo Maida, pa  odvelo Himzu, i Nusreta, i Izeta, i nema ih, k*o da ih je šejtan pokupio, nema nikak*oga traga, pa onda nest*o ovaj, pa nest*o onaj… Narod priča, vele : krenuli neki preko Drine, pa ih zaklalo i u vodu bacilo, strah nas obuzeo, nit moremo šta raditi, nit jesti, nit piti, a i nije se imalo bogzna šta, samo slušamo i nagađamo šta će biti. Krenuše onda one izbjeglice, eto ih svakoga dana, navaljujuju na kuću, *suju, vrijeđaju, vele : izlazite, idite, ovo više nije vaše. Kako nije naše, pa đe ćemo mi, i kako ćemo ? Ne prođe noć da nam neko ne zakuca na prozor ja l* na vrata, dolazi vojska, vele  da se selimo što prije, dolazi milicija, vele : « Zar još niste otišli»? Preko dana je bilo i nekako, kopamo u bašči, a sve se saginjemo da nas ne vide s ceste, al noću je bilo strašno. Sjediš, ne moreš da spavaš, i samo čekaš hoće l* kogod na vrata. I tako smo proveli sedamnaest mjeseci.

Ubrzo nam se uvališe izbjeglice, prvo u ljetnu kuhinju, pa u kuću, pa onda traže pare od nas, k*o, biva, da naprave sebi kuću, pa će izaći. Čuj, mi da im pravimo kuću, pa mi ni za sebe nemamo! I onda više nismo mogli izdurati. Pošalju nam naši pare, i namah se nađoše Srbi da nas izvedu, al svako mora dati 800 maraka po glavi. Došla dvoja kola po nas, ja i Namik i komšije, potrpali nas, pa čamcem preko Drine, pa kroz šumu, a noć. Alahu dragi, mislila sam – dušu ću ispustiti. Onda su nas drugi preuzeli, i mi nekako stignemo do Subotice. Puste nas u Mađarsku, al neće u Njemačku, valja opet kroz šumu, noću, k*o kak*i lopovi. Noć, nit znamo kud idemo, ni đe ćemo stići. I ufate nas, moga mi Boga, i strpaju u zatvor. Joj, mene stid, oni nas slikaju, pa pritisni prst *vamo, pa pritisni tamo, sve k*o oni kriminalci što sam u filmovima gledala. A mi njemački ni beknuti ne znamo,  samo se išaretom sporazumijevamo. Doveli onda onoga što prevodi. Pitaju : ko nas je preveo? Otkud mi znamo, ne znamo ni kako se mi zovemo, ni kud ćemo, najbolje da nas odmah sve pobiju, lakše bi nam bilo. Vele : falsifikovani pasoši! A mi izvadili pasoše u SUP-u, platili, sve po propisu. Šta ćemo, majko moja, ako nas vrate, nemamo kud. Plačemo mi svako sebi, oni nas gledaju, pa vrte glavama. Al dade dragi Alah, izvedoše nas ujutro, veli nam onaj što prevodi –idite tamo i tamo i prijavite se u tu i tu službu. Mi klimamo glavama, a pojma nemamo ni šta nam je rek*o, ni đe je ta služba. Iziđemo iz te stanice, pa krenemo, ulica nekak* a duga, ne znamo ni đe vodi, al mi idemo, šta ćemo drugo? Ne znam ni dokle smo išli, ni kako su nas naši pronašli, neko im javio da smo stigli, meni se sve pobrkalo u glavi, samo što nisam pala.

Poslije toga čitavu heftu nisam mogla doći sebi. Smjeste nas onda u onaj dom, oni kažu hajam, đe  žive izbjeglice. Daju nam sobu. Dosta meni i Namiku, al to ti je, kako da ti kažem, golema tuga. Sve jad do jada, niko ni s kim ne mere da priča. Nijemci su bili fini, obilazila nas socijalna radnica, dođe pa nas ispituje kako nam je, imamo li duševnih problema, i to, a ne moreš joj reći da više duše nemaš, i da sanjaš svake noći svoju kuću i avliju, pa se probudiš, hoćeš da svisneš. Šta ona zna kako je kad te išćeraju na pravdi Boga i sve ti uzmu, a ti sretan što si se dokop*o Njemačke i te sobe tri sa dva, pa uživaš.  Donesu nam jednom hefteno paket hrane, kalodont, prašak za veš i to, i nešto malo para za cigara. Nismo bili gladni, al hoće srce da pukne, pa to ti je.  Jedva smo čekali da se vratimo. Čim je rat stao, mi se prijavili za povratak. Pita nas ona socijalna radnica jesmo li sigurni da imamo đe živjeti, da imamo od čega, bojimo li se, a mi navalili k*o ćoravi. Il u Bosnu, il da crknemo.

I vratimo se u Tuzlu. Smjestimo se i tamo nekako, al da nam je kući. Malo-malo, mi u Bijeljinu, obigravamo sve, tražimo da nam vrate naše, al oni ni mukajet. Ona što je bila u našoj kući ne da ni da priđemo. Došli mi u ljeto 2001. godine, k*o sad da gledam, došli pred našu kuću, a moj se Namik naslonio na ogradu, ne mere kuće da se nagleda. Možda ona nije bogzna kak*a, al naša je, nama je bila važnija od života, mi smo svaku cuglu svojim rukama u nju turili, tu nam je bilo sve što smo imali i što smo pamtili.  A «domaćica» izađe na verandu, pa veli mom Namiku : «Skloni ruku s ograde, to je moje.» On nije ni riječi progovorio, samo je poblijedio. Vidim ja da mu nije dobro, pa požurim nazad u Tuzlu. Namik ne govori ništa, samo dođe nazad, i umrije. Odjednom, k*o po komandi, umrije naprečac, od tuge, nije više mog*o. Tako je to bilo.

A ja sam ti se još potucala, živjela sam najduže u Srebreniku, i nikad ni od koga nisam ništa dobila, nikak*e pomoći, ni ciglu, ni veknu hljeba. Sad sam, evo, u svojoj kući. I kad me neko pita kako sam preživjela sve to i ostala u pameti, ne znam šta da mu kažem. To zna samo dragi Alah, i niko drugi.»

Komentari