Piše. Muharem Bazdulj

U onom starom vicu neki poslovični škrtac se moli Bogu tražeći glavni zgoditak na lutriji, lotu ili već takvoj nekakvoj igri na sreću pa molitva dugo ne biva uslišena.

Ovaj nesretnik nastavlja da se moli samo što u molitvu inkorporira i žalopojku o tome kako ga, eto, i Bog mrzi jer poslije godina i godina usrdne molitve on ne čini ništa da mu je ispuni. U jednom trenutku Bog iz vica odluči da se direktno obrati “vjerniku” pa mu kaže: “Budalo, prvo moraš da kupiš tiket.” Sjetio sam se ovog vica čitajući prve vijesti i komentare o jučerašnjoj predaji zahtjeva za članstvo Bosne i Hercegovine u Evropskoj uniji.

Iako priznajem da mi je pomalo komično histerično naglašavanje “historijskog značaja” tog čina sve do mjere da je precizno zabilježen tačan trenutak kad je predsjedavajući Predsjedništva BiH Dragan Čović predao zahtjev Bertu Koendersu, ministru vanjskih poslova Holandije, zemlje koja trenutno predsjedava Evropskom unijom (bilo je, kažu, devet sati i šesnaest minuta), takođe mi je tragikomičan način na koji pojedini istaknuti politički i javni radnici rogobore protiv toga. Tako Nermin Nikšić, recimo, kaže da je predaja aplikacije “jedan obični marketinški trik trenutne vlasti”, a svoju tezu podupire tvrdnjom da su postojale “jasne poruke upućene od međunarodne zajednice, koje kažu da je predaja aplikacije preuranjena.” Ne znam na koje tačno “jasne poruke” misli Nikšić, ali je očito da se famozna “međunarodna zajednica” u tom smislu predomislila. Najpozvaniji predstavnik “međunarodne zajednice” u ovom konkretnom slučaju je ministar vanjskih poslova zemlje koja Evropskoj unijom trenutno predsjedava, a upravo je taj juče ujutro primio zahtjev iz Čovićevih ruku, a tu su, nekim čudom, bili prisutni i visoka predstavnica za vanjsku i sigurnosnu politiku EU i potpredsjednica Evropske komisije Federica Mogherini i komesar za evropsku politiku susjedstva i pregovore o proširenju Johannes Hahn. Nije baš da Bert Koenders (kao i pomenute kolege) nije mogao imati i drugog posla trećeg ovogodišnjeg februarskog ponedjeljka i nije baš da je Čović nahvatao prvog nižeg službenika da mu uvali nekakav papir u fazonu “muko moja, pređi na drugoga”.

Ako je Evropska unija Bosni i Hercegovini malo progledala kroz prste, partija kojom Nermin Nikšić danas predsjedava nije sasvim lišena odgovornosti za to. Kao glavna poluga vlasti nakon pretposljednjeg izbornog ciklusa, SDP nije napravio praktično nikakav iskorak prema EU. Iz perspektive Unije, koliko god današnja bh. vlast bila loša, oni iz prethodnog iskustva znaju da nije najgora moguća. Materijal za poređenje im je dao SDP, pa bi Nikšić, ako ništa drugo, u tome mogao pronaći i barem malu dozu ličnog zadovoljstva. Na Nikšićevom tragu je i dirljivo razočarenje Slave Kukića nedostatkom principijelnosti kod evropskih zvaničnika. Njemu smetaju pohvale koje je na račun bosanskohercegovačkog napretka izrekla Federica Mogherini pa ih (te pohvale) komentariše, rekavši da one nisu “izraz istinskoga evropskoga uvjerenja o suštini bosanskohercegovačkih procesa nego instrument da se ostvare vlastiti interesi i ciljevi” i dodaje da je njeno glorificiranje bh. postignuća tek “izraz, pa i dokaz evropskoga egoizma, licemjerstva i ciljano, zbog vlastitog dupeta iskonstruiranih laži”.

Ima, kako rekoh, u ovom razočarenju nečeg dirljivog, kao kad tinejdžera ostavi prva simpatija. Nikšićeve i Kukićeve kritike su, međutim, indikativne prvenstveno zbog činjenice da se iz njih zapravo iščitava veća idealizacija Evropske unije nego i kod najvećih apologeta jučerašnje predaje aplikacije. Nisu oni, naime, nikakvi euroskeptici, nemaju oni viziju alternativne budućnosti Bosne i Hercegovine; ne, oni samo misle da je EU “predobra” da bi ovakva BiH i poželjela zvanično da joj pristupi. U takvoj idealizaciji nema ničeg političkog. Ako se gleda razvoj i širenje EU nakon pada Berlinskog zida, jasno je da su kod svakog proširenja veću ulogu igrali realpolitika i globalni geopolitički procesi nego precizno “zadovoljavanje standarda”. U tom smislu treba gledati i recentni povećani interes Evropske unije prema Bosni i Hercegovini. Da, jasno je da Evropska unija u vrijeme ekonomske i migrantske krize ima mnogo preča posla nego da preko reda i nabrzaka prima Bosnu i Hercegovinu u članstvo; jasno je da primopredaja aplikacije neće donijeti nikakve kratkoročne, a vjerovatno ni srednjoročne, praktične pomake u svakodnevnom životu građana BiH; jasno je takođe da je značaj tog događaja prvenstveno simbolički, da ne kažem baš marketinški. Nije ni to ipak dobitak za odbacivanje. To je, ako hoćete, onaj tiket sa početka, tiket iz vica, tiket bez kojeg do željenog ishoda ni teoretski ne može da dođe. Ni sa tiketom šanse nisu velike, ali kakve-takve ipak postoje.

U krajnjem slučaju, nije da BiH i ima nekog izbora u situaciji kad je okružena zemljama koje su ili u EU ili su već počele pregovore o članstvu. Jadikovke o tome kako je i Evropska unija maltene pred raspadom iz bosanskohercegovačke perspektive su čist luksuz.

Neka vrsta evropske nadnacionalne zajednice u kojoj su ostale balkanske i eksjugoslovenske zemlje za BiH je jedini prirodan okvir.

Svaki korak u tom pravcu je dobra stvar, a i putovanje od hiljadu milja, što reče mudrac sa istoka, započinje prvim korakom.

 

(oslobodjenje.ba)

Komentari