Intervju sa Sonjom Biserko: Beograd funkcioniše kroz stalnu kampanju protiv „unutrašnjih“ i „spoljnih“ neprijatelja
Ispiranje mozga srpske javnosti traje već 30 godina i nije ni čudo što je frustracija tako velika.
Započnimo razgovor osvrtom na trenutnu društveno-političku situaciju u Srbiji. Aleksandar Vučić izabran je nedavno za predsjednika Srbije i na taj način produžio trajanje svoje pozicije moći. Kako komentirate njegov izbor?
Tokom proteklih pet godina Vučić je jedino bio fokusiran na to kako da poveća sopstvenu vlast. Već pet godina je u poziciji da može mnogo šta da uradi, ali to nije ni pokušao, poput, na primer, distanciranja od Miloševićevog nasleđa. To je preduslov da se Srbija istinski okrene sebi i da stekne poverenje svih suseda. Njegov izbor za predsednika je bio očekivan, pre svega zato što opozicija nije konsolidovana i što nije bila u stanju da se složi oko jednog kandidata. Osim toga, uslovi za fer i pravične izbore u Srbiji ne postoje otkako su naprednjaci došli na vlast. Fer izbori su bili onaj mali korak koji je Srbija osvojila tokom deset godina nakon promena 2000. godine. Kada kažem da nisu postojali uslovi za fer izbore pre svega mislim na medijsku situaciju. Svi relevantni mediji, i štampani i elektronski, su pod kontrolom premijera/predsednika. Izostalo je sučeljavanje kandidata, što je uskratilo javnost za ozbiljnu raspravu. Međutim, ne može se za sve okriviti ni Vučić. Moram se ponovo vratiti na opoziciju koja je u rasulu i bez ozbiljnog programa. Naime, u Srbiji do sada niko nije, osim Zorana Đinđića, izašao sa vizijom za budućnost Srbije. Vučić vodi istu politiku kao i većina njegovih prethodnika samo sa mnogo više arogancije, neznanja i brutalnosti. Sve vodi ka njegovoj apsolutnoj moći i za sada nema otpora.
Prije nekoliko mjeseci Vučić je rekao da je Srbija čvrsto na evropskom putu i da će to ostati prioritet srbijanske vlade i kada je on napusti. Da li se može vjerovati u iskrenost takve deklarativne proevropske orijentacije?
Evropska orijentacija je više hinjena nego što je promišljena i iskrena. Hinjena, zato što Srbija ne može da preživi bez podrške EU. Pri tome, veruje se da je moguće balansirati između Brisela, Berlina i Moskve. Naravno, Vučić zamišlja da može ponoviti ulogu Tita, kojeg često pominje na pežorativan način („Bravar uopšte nije bio glup“). Srbija je svoje kapacitete potrošila na pogrešnom projektu i nažalost, za sada, ne postoji političar od formata koji bi mogao Srbiju izvesti na čistinu. Rusija, naravno, veoma vešto koristi takvo stanje srpske političke elite, korumpirane i bez integriteta. Vučić je međunarodnu podršku dobio zbog Briselskog sporazuma (normalizacije s Kosovom) i odnosa prema migrantima. No, ta faza je sada prevaziđena. Briselski sporazum je blokiran i traži se nova formula pregovora. Makedonska kriza i pokušaj državnog udara u Crnoj Gori do kraja su ogolili neiskren odnos Srbije prema regionu. Zapad, pre svega SAD, su svojom intervencijom razrešile situaciju u Makedoniji i ubrzali prijem Crne Gore u NATO.
Bez obzira na laskave ocene Evropske komisije, na koje se vlada stalno poziva, ostaje činjenica da je društvo blokirano i da nema prostora za inicijativu i poduzetništvo. Isto tako, odsustvo vladavine prava onemogućava, uprkos pritiscima iz društva, funkcionisanje institucija, posebno sudstva. Urušavanje i deprofesionalizacija institucija je nastavljeno i dobilo je pogubne dimenzije. Voluntarizam i partizacija pretvorili su državne institucije u bastion naprednjaka koji će se teško razbiti.
Odnos Srbije prema reformama u zemlji u velikoj meri je bio uslovljen događanjima u regionu, i posebno u svetu. Kriza svetskog poretka značajno je smanjila uticaj EU i SAD u regionu, a time i progres u reformama.
Otvoren je prostor za druge uticaje koji favorizuju iliberalnu praksu. To je u velikoj meri ohrabrilo tendeciju autoritarizma koja se svakodnevno očituje ponašanjem regionalnih lidera, posebno premijera Vučića.
EU je tokom poslednjih pet godina žmurila na unutrašnja zbivanja u Srbiji. Tek sad počinje kritički da se osvrće na slučajeve kao što su „Savamala“, situaciju u medijima, odnos prema Kosovu i sl.
Beograd funkcioniše kroz stalnu kampanju protiv „unutrašnjih“ i „spoljnih“ neprijatelja. Ispiranje mozga srpske javnosti traje već 30 godina i nije ni čudo što je frustracija tako velika.
Nedavno je u Beogradu održana osnivačka skupština Pokreta slobodnih građana Srbije, a na čije je čelo izabran Saša Janković, protukandidat Aleksandra Vučića na proteklim izborima. Neki ovo ocjenjuju kao važan korak u pravcu promjene vladajućih narativa u Srbiji. Koji je vaš stav?
Saša Janković kao predsednički kandidat je svakako u nemogućim uslovima ostvario značajan rezultat. Ne bih se još usudila da dajem ocenu o pokretu. Srbiji svakako treba nova politička opcija koja bi imala viziju i integritet, nove ljude. Ne znam koliki je ljudski kapacitet pokreta, odnosno koji su ljudi koji će to nositi. Kada se dođe do konkretizacije i organizacije tu se vidi nedostatak iskustva i nesposobnost upravljanja. Sve se brzo svede na fraze.
U jednom ste intervjuu rekli: Opasno je falsifikovati istoriju vlastitog naroda. Čini se da je ova tendencija u zadnje vrijeme posebno pojačana različitim postupcima historijskog revizionizma. Koliko presude Haaškog tribunala mogu uticati na proces suočavanja s istinom?
I nakon više od dve decenije, suočavanje sa prošlošću i regionalno pomirenje su na samom početku, uprkos činjenicama koje su obelodanjene i potvrđene, ne samo pred raznim međunarodnim sudovima, već i unutar svake od novonastalih zemalja naslednica Jugoslavije. Osim što je suočavanje složen i višedecenijski proces, jedna od glavnih prepreka u međuregionalnim odnosima jeste i interpretacija ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. Bez objektivizacije jugoslovenskog i međunarodnog konteksta, kao i uloge srpske elite u generisanju rata, teško da će u bliskoj budućnosti doći do kvalitativnih promena.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je imao prvorazrednu ulogu u obelodanjivanju činjenica, ne samo u sklopu presuda, već i neverovatnom bazom prikupljenih dokumenata, svedočenja, dokumentarnih filmova i sl. MKSJ nije raspolagao mehanizmom kojim bi obavezao zemlje u regionu da se ozbiljno pozabave njegovim nasleđem. Takav pristup je omogućio Beogradu da svoju interpretaciju, prema kojoj “Srbija nije učestvovala u ratu”, nametne kao zvaničnu. Srpske elite ne samo da su prihvatile takvu interpretaciju već su, posebno one akademske, brojnim knjigama i javnim nastupima doprinele da takva interpretacija bude široko prihvaćena.
Osim opšte konfuzije koja se namerno stvara u pogledu činjenica o nedavnoj prošlosti, na delu je i revizija istorije čitavog XX veka, što dodatno stvara haos posebno u glavama mladih. Sagledavanje istorije samo iz pozicije žrtve onemogućava ozbiljan dijalog o prošlosti. Osim toga, potencira se trauma i neguje težnja za osvetom što u regionu trajno održava tenziju. Značajnu ulogu u toj manipulaciji igraju brojke koje se stalno povećavaju. Fokus je posebno na Drugom svetskom ratu. Jasenovac je bio ključna tema u pripremi rata u Hrvatskoj 1991. godine, a sada je ponovo aktuelan u opravdavanju rata devedesetih koji se u srpskim medijima tretira kao osveta. Svaki pokušaj da se napravi bilans devedesetih završava se sa žrtvama iz Drugog svetskog rata. Čak je pokrenuta i nova inicijativa za prikupljanje podataka o žrtvama iz Drugog svetskog rata. Na molbu Društva za podizanje srpskog memorijala, Sveti arhijerejski sinod pozvao je vladike da preko sveštenstva prikupe podatke o Srbima nastradalim u ratovima. Ideja je, kako se ističe, da se koriste knjige crkava, tamo gde su one vraćene nakon preuzimanja od države nakon Drugog svetskog rata.
Stalno vraćanje na Drugi svetski rat ima za cilj relativizaciju odgovornosti za rat devedesetih, kao i da se, pravljenjem bilansa žrtava za ceo XX vek dokaže da su Srbi bili najveće žrtve obe Jugoslavije. Osim toga, manipuliše se i s antifašizmom. Rehabilitacija četnika je, osim ostalog, bila i u funkciji promovisanja antifašističkog pokreta “s desne strane”. Taj pokret je u Srbiji široko prihvaćen. Prema regionu i Evropi promoviše se teza da su Srbi bili najbrojniji u partizanskom, odnosno antifašističkom pokretu. Međutim, u samoj Srbiji taj pokret je na margini i nema rezonancu u javnom prostoru, uprkos činjenici da postoje grupe i pojedinci koji se sistematski zalažu za njegovu (re)afirmaciju kao vrednosti koja je neodvojiva od evropskih integracija.
Odgovornost Slobodana Miloševića za rat, ratne zločine i proterivanje ljudi se više i ne pominju. Aktuelna rasprava oko nedavne prošlosti uglavnom se svodi na relativizaciju njegove odgovornosti i prebacivanje odgovornosti na druge (Hrvatsku, Sloveniju, Bošnjake i Zapad).
Mada se priznaju neki od zločina, rasprava se svodi na pritužbe da je broj optuženih pred Haškim tribunalom neizbalansiran, odnosno da je disproporcionalno veći broj Srba koji su odgovarali pred tim sudom. Vode se rasprave i pišu, navodno naučne knjige koje imaju za cilj diskreditovanje suda kao pristrasnog (protiv Srba). Navode se svi propusti (kojih je bilo), ali se sve svodi na tehničke detalje bez ulaženja u suštinu sukoba na teritoriji Jugoslavije.
Aktuelna vlast čini sve da “normalizuje” Slobodana Miloševića. Desetogodišnjica njegove smrti bila je povod da se o njemu iznose samo pohvale za politiku koja je spasla Srbiju od rata. Presuda Radovanu Karadžiću poslužila je kao dokaz da Slobodan Milošević nije bio inspirator rata u Bosni. Naime, citira se presuda u onom delu u kome se konstatuje kako sud nije našao dokaze da se Milošević saglasio sa planom stvaranja etnički čiste srpske teritorije u Bosni. Za ministre Ivicu Dačiću i Aleksandra Vulina, koji su i sami devedesetih godina prošlog veka bili deo Miloševićevog režima, to je bilo dovoljno da konstatuju da Milošević nije kriv, odnosno da je oslobođen svake krivice za ratne zločine, te da se pokazalo kako je njegova politika bila ispravna.
Kolika je odgovornost vjerskih institucija za kolektivno falsificiranje prošlosti?
Verske institucije u Jugoslaviji dobijaju na značaju kad socijalizam doživljava slom, a time i ceo sistem vrednosti na kojem je počivalo društvo. Religija i verske institucije tada postaju jedan od glavnih stubova u vraćanju na „tradicionalne vrednosti“ i nacionalne identifikacije. Kada je reč o Srbiji SPC je imala važnu ulogu u kreiranju atmosfere da su Srbi najveće žrtve Jugoslavije tokom celog XX veka, posebno u Drugom svetskom ratu. Jasenovac je poslužio kao paradigma za pripremu rata u Hrvatskoj, a danas služi kao argument da se Hrvatska tretira isključivo kao fašistička tvorevina.
Kosovo je takođe jedna od glavnih tema Srpske pravoslavne crkve. U prvom planu je stradanje Srba na Kosovu „od šiptarskih zuluma”. Prvi put se pominje genocid u saopštenjima SPC. Pre toga se 1986. pominje kulturni genocid nad Srbima na Kosovu. SPC je imala veliku ulogu u mobilisanju javnog mjenja za srpske nacionalne interese koje je zastupao Slobodan Milošević. Podsećanja radi, SPC uoči rata osveštava sve masovne grobnice iz Drugog svetskog rata kao pripremu pobune Srba u Hrvatskoj. Ona i danas ima važnu ulogu, posebno tamo gde su Srbi manjina i može se reći da je produžena ruka države. Nakon promena 2000. godina SPC je dobila ogroman javni i medijski prostor i ulogu u kreiranju identiteta srpske države, kao i uopšte, nametanja veoma konzervativnih vrednosti. Srpska pravoslavna crkva je uvek bila i ostala usko vezana za državu, materijalno zavisna i slabo otporna na državni pritisak.
Srpska pravoslavna crkva je tokom poslednje dve decenije bila više nacionalno-politička nego religijska institucija, koja je u prvi plan stavila nacionalne interese. Zbog svega navedenog, SPC nema ulogu koja bi trebala biti važan faktor normalizacije odnosa u regionu. Zato jer još uvek učestvuje u kreiranju stvarnosti koja bazira na antikomunizmu i falsifikovanju istorije. To radi ruku pod ruku sa nacionalističkim elitama.
Odbijanje zahtjeva za reviziju presude po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Haagu izazvalo je glasne reakcije, koje su ubrzo – da se zaključiti iz aktuelnog momenta – utihnule. Znajući da se u Srbiji često osporavala legitimnost presuda koje su dolazile iz Haaga, možete li prokomentarisati kako je odbijanje zahtjeva za reviziju prihvaćeno u Srbiji?
Očigledno je da niko nije istinski želio reviziju te tužbe, pa ni jedan deo Bošnjaka. Mislim da je bosanski vrh to vodio neprofesionalno i da je propustio priliku da se iskreno izjasni o realnim mogućnostima za reviziju i o svim preprekama koje stajale na putu reviziji. Umesto toga, odigrana je jedna prilično providna igra koja je dodatno oduzela dignitet bošnjačkim žrtvama. Beograd je mnogo spremnije ušao u pripremu za sprečavanje svake mogućnosti revizije koristeći propuste koje je napravila bošnjačka strana.
Interesantno je da se ni na jednoj strani niko ozbiljno nije bavio presudom Međunarodnog suda pravde, jer ta presuda, bez obzira što je oslobodila Beograd od odgovornosti za genocid u Srebrenici, je veoma ozbiljna i u suštini ukazuje na odgovornost Srbije. Ona je preuzela nalaze svih presuda MKSJ koje sadrže ogroman broj podataka i činjenica koje govore o involviranosti Srbije u rat u BiH. Čudno je i da suđenja Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću nisu poslužila za ozbiljne rasprave o karakteru rata u BiH. Mislim da je došlo vreme da se o nedavnoj prošlosti razgovara na drugačiji način, ne samo u kontekstu žrtava već neophodno napraviti uvid u prave uzroke tako brutalnog raspada Jugoslavije i uloga Beograda u tome. Nažalost, 22 godine nakon završetka rata u BiH stiče se utisak kao da je na delu savez tri nacionalne elite u BiH koje u suštini održavaju status quo koji im omogućava opstanak na vlasti.
U čemu vidite izlaz iz sadašnje situacije?
Očigledno je da su za suštinske promene u regionu potrebni novi ljudi, nova energija, novo razumevanje. Deo odgovornosti za takvo stanje snosi i međunarodna zajednica koja, u suštini, nije dovoljno poznavala situaciju na terenu, pa su rešenja koja je ponudila bila veoma polovična. Region je u međuvremenu izgubio potencijal za promene i bez ozbiljne podrške EU nije sposoban da revitalizuje privredu. Svetski nered dodatno je doprineo uverenju regionalnih elita da je status quo održiv, jer se niko nije ozbiljno upustio u probleme regiona sve dok je, makar i relativno, stabilan. Čim su se javila potencijalna žarišta, pre svega zbog ruske uloge u regionu, rešena je pod hitno kriza u Makedoniji, a Crna Gora je po kratkom postupku primljena u NATO. Naime, zahvaljujući ruskom prisustvu, Zapad je ponovo na Balkanu.
(prometej.ba)
