(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

Bio je petak, 3. april 1992. godine. Već treći dan odjekivali su pucnji, strah je stezao grad, a ljudi izvirivali kroz prozore ne znajući  ko puca, na koga i zašto puca, ne znajući da je sudnji dan stigao iz Srbije u mali grad na sjeveroistočnom rogu Bosne, obučen u šarenu maskirnu uniformu  i s crnom kapom na glavi, naoružan do zuba i neosjetljiv na patnju i bol ljudsku.  Već treći dan su pripadnici specijalne jedinice MUP-a Srbije, pod komandom  Željka Ražnjatovića Arkana, dokazivali svoje junaštvo ubijajući bespomoćne, uplašene ljude po kućama, na ulicama i u sokacima. Već treći dan su srbijanski mediji izvještavali o navodnim borbama u Bijeljini, i samo su njihovi novinari, i to odabrani, mogli doći da im Arkan i Mauzer lično saopšte šta treba da jave svojim redakcijama.

Već treći dan Bijeljina je bila krvavi teatar u kojem se odvijala generalna proba velikog zločina. Prema davno razrađenom planu trebalo je početi s ubijanjem civila, kao uvodom u etničko čišćenje svih teritorija koje će ući u sastav Velike Srbije, a Bijeljina je odabrana za početak jer je ovdje sva vlast, sva moć, bila u rukama ekstremista SDS-a, uključujući vojsku, policiju, teritorijalnu odbranu, sve javne službe i preduzeća. Sve je već bilo detaljno pripremljeno, pa su egzekutori mogli prići svom ubilačkom poslu posve ležerno i bez ikakvog rizika. Kao na vojnoj vježbi polako su se razmještali po visokim zgradama u centru grada, pa birali na koju će stranu i u koga pucati. Domaći pomagači vodili su ih na već dogovorene adrese,  birajući često žrtve po sopstvenom nahođenju, domaća Radio-Bijeljina pod dirigentskom palicom Pere Simića,  po čitav dan je grmjela pjesmama trijumfa, a nepodnošljiva lakoća ubijanja počela je polako opijati momke koji su već znali da se za zločine, ma kakvi oni bili, neće odgovarati. U kućama i podrumima drhtali su, stisnuti jedni uz druge, komšije Bošnjaci i Srbi, čuvajući i hrabreći jedni druge.

Ali, smrt je išla dalje.

…………………………..

Na uglu ulica JNA i Nikole Spasojevića nije bilo žive duše. Iz centra grada su, s vremena na vrijeme, fijukali meci, a onda su arkanovci, ponavljajući scene iz  popularnih ratnih filmova, krenuli prema Gvozdevićima, dijelu grada na izlazu prema Janji, trčeći pored kuća, preskačući ograde, puzajući kroz dvorišta, mada nigdje nikoga nije bilo, osim nešto začuđene živine u avlijama. Čak se ni psi, sluteći smrt, nisu oglašavali.

U maloj kući blizu raskrsnice, skoro preko puta čitaonice koja se nalazi na ćošku, Majda Izić izlazi iz kuće komšinice Zejne. Ne vrijede ništa Zejnini pozivi da ostane, puca se, može biti opasno. Majda ni mukajet. Rođena već davne 1929. godine, preturila je  svašta preko glave, zapamtila i onaj pravi rat, pa sad ne vidi razloga za paniku.

– « Nisam ti za sjedenja, moja Zejno, noćas sam ružno sanjala.Usnila sam da me zmija ujela direktno za srce, pa sam se probudila sva u znoju. Valjda ovo na hajr izađe», kaže Majda.

Čim je ušla u kuću okrenula je ključ u bravi, za svaki slučaj. A zatim prišla prozoru da vidi ima li koga napolju. Tek što je digla ruku da pomakne zavjesu pao je mrak. Bol skoro nije ni osjetila. Samo se srušila pored prozora, pogleda prikovanog za plafon, dok je krv lagano natapala tepih pod njom.

Iz susjedne kuće Amira Brkića  vidjeli su kad je metak razbio prozor na Majdinoj kući, ali niko nije smio izaći da vidi šta se dogodilo. Ispred kuće su se začuli pucnji. Komšija Sabit Arifović, čija je kuća bila u istom dvorištu, vraćao se iz Gvozdevića kad je neko zavikao : «Stoj»! Sabit se uplašio i potrčao dva koraka, i taman je stigao na ugao kuće kad ga je metak pogodio u glavu. Pao je kao pokošen. U susjednom dvorištu Husein Geljo (1933) vidio je kad je Sabit pao, pa je zakoračio preko ograde da mu pomogne. Tu ga je pogodio metak i prikovao ga za ogradu. Iz kuće su onda  istrčali Amir Brkić i Mirzet Mustedanagić, prve komšije, umotali Sabita  u deku i unijeli u njegovu kuću. Bio je još živ, ali lobanja mu je bila raznijeta. Umro je za desetak minuta. Neko je zvao i hitnu pomoć, ali niko se nije odazvao. Huseinu Gelji više niko nije mogao pomoći.

Tada je zalupalo na vratima. Neko je viknuo : Izlazite, majku vam balijsku»! Požure svi, žene, djeca. Arkanovac naredi Mirzetovoj ženi Lidi da ga vodi na sprat da vidi ima li još koga, a zatim se vrati, priđe Amiru i udari ga kundakom u glavu. On pade, a arkanovac mu prisloni cijev na usta i opali. Amirova čertnaestogodišnja kćerka Selma počne da vrišti : «Što mi ubiste oca»? Arkanovac se okrene prema njoj i nasloni joj cijev na prsa : «Sad ću i tebe ubiti». Njena majka Edina, sva van sebe, skoči i tijelom gurne cijev,  ali se onda umiješa drugi arkanovac : «Nemoj djecu». Uhvatio je zatim za rukav ubicu i odvukao ga iz avlije.

Neko tad viknu : Još je živ». Amir je krkljao. Donesu brzo peškire da ga umotaju. U tom trenutku pojavio se ponovo arkanovac koji je pucao. Kad je vidio da je Amir živ, pritisnuo mu je glavu na zemlju i povikao : »Klanjaj sad, balijo»! Na sreću, došao je za njim i onaj drugi arkanovac, pa su ga svi, zapomažući, počeli da  mole da poštede ranjenika. Vojnici su tad ušli u kuću, pretresli sve, a onda naredili Mirzetu da opere krv. Zatim su ih sve potjerali u kuću Huseina Gelje koji je, mrtav, još ležao pored ograde. Gurali su ih, saplitali su se jedni o druge, a Huseinova kćerka Mina viknu : «Šta mi je s ocem», a bila je blizu njega, samo što nije nogom zapela za leš. Kad ga je ugledala, počela je da jauče, a arkanovac je udari kundakom i otjera je. Nije joj dao ni da priđe mrtvom ocu.

Strah je paralisao sve. Bili su sigurni da će ih sad sve pobiti.

Tada se pojavio komšija Miloš Despot, partizan iz prošlog rata, logoraš iz Jasenovca i jedan od rijetkih preživjelih iz proboja kroz kapije tog logora smrti. On je počeo moliti arkanovce da poštede njegove komšije, i dok se arkanovac derao na njega, rekao je : »Ja garantujem svojom glavom za njih, sve ih poznajem.» Jedan od arkanovaca mu je odgovorio :»Neka ti bude , ali tebe ćemo ubiti ako ne bude tako.»

Amira su poveli prema bolnici, krvario je i jedva hodao. Bolnica je bila blizu. Ali, nisu odmakli ni pedesetak metara, sustigli su ih ponovo ljudi u šarenim uniformama i s crnim kapama na glavama i repetirali puške.  U tom trenutku na ulicu je istrčao Đojo Krstić i uvukao ih u dvorište, a onda se počeo prepirati s arkanovcima, ubjeđujući ih da ostave njegove komšije na miru. Jedva ih je ubijedio. Kad su ubice otišle, Đojo ih je uveo u kuću. Amir je i dalje krvario, morali su nešto hitno preduzeti. I taman su se  počeli pripremati da ponovo krenu,  ljudi u uniformama se ponovo pojaviše u dvorištu. I ponovo ubjeđivanje. Najzad su pristali da prevezu ranjenika do bolnice, koja je bila na 200-300 metara odatle. U auto su utrpali i Amirovu ženu i kćerku i krenuli. Kad su prošli bolnicu, mala Selma je povikala da su prošli bolnicu, a onda je počela da ih moli da ih ne vode dalje. Ćutali su. Prošli su onda i park, Selma je i dalje plakala. Kad ih je tereći put zamolila da se vrate u bolnicu, vozač je bijesno okrenuo auto na cesti i vratio se. Ranjenika je primio dr Nasković i odmah im rekao da je Amir imao nevjerovatnu sreću, kakva se viđa jednom u hiljadu slučajeva. Kasnije ga je on operisao i spasio mu život.

Komšiluk se uzbunio. Slušali su pucnje, tu, u blizini, i slutili da se nešto strašno dešava. Ali, niko nije smio da promoli glavu iz kuće. Husein Dizdarević nije više mogao izdržati. Iako se teško kretao, uspravio se nekako, i uz pomoć štapa izašao u avliju, da oslušne, da sazna šta se to dešava. Taman se primakao kapiji, a pored tarabe su se pojavili ljudi u šarenim odijelima i s crnim kapama na glavama. Arkanovci. Jedan od njih se okrenuo i, kao da se igra, sasuo rafal u bespomoćnog čovjeka. U Huseinovim očima prevrnulo se nebo. I dok mu se svijest gasila, sa usana je klizilo pitanje : «Zašto?» Pao je u travu, a u njegovim mrtvim očima ostalo je samo čuđenje, i ništa više.

A dok se to dešavalo, arkanovci su iz Geljine kuće ponovo izveli sve, njih tridesetak, zajedno s djecom, i, igrajući samo njima znanu igru, rasporedili ih oko sebe, da im budu živi štit ako neko zapuca na njih. Vukli su ih za sobom prema bolnici. Na raskrsnici su ležala tri tijela –  mirni i dobri komšija Mustafa Komšić i njegovi sinovi Rijad i Ado. Oko mrtvih tijela  stajali su ljudi s čarapama na glavama i poznati lik – Brano Filopović Šumar, koji se nije krio.

Kad su stigli u dvorište bolnice pojavio se Arkan i odmah počeo da viče : «Zašto ste doveli narod kao taoce? I ko je pobio one ljude ?» Pa, ne čekajući odgovor naredi svima da se vrate kućama.

Išli su, dok su koljena klecala i srce iskakalo iz grudi. Išli su mučnom ulicom, išli više mrtvi nego živi, da uđu među svoja četiri zida, da se smire. I da čekaju kad će nova smrt zakucati na vrata.

………………………….

Imena ubijenih osvanula su uskoro na spisku opasnih muslimanskih ekstremista koje su herojske srpske snage pobile oslobađajući Bijeljinu. Amir Brkić je preživio i danas je s porodicom u Americi. Njegov brat Nusret nestao je u avgustu 1992. godine i još nije nađen. Komšiluk se raselio širom svijeta. U njihovoj ulici, u njihovim avlijama, u njihovim dušama, ništa više nije kao što je bilo. Isto je samo nebo iznad krovova i ista je tuga koja im obavija srca.

A dani teku kao mutna voda i odnose živote u daljinu, u uspomene.

Komentari