Pripremio: Emir Musli

 

“Proveli su ga, vezanih ruku, pored vrata sobe u kojoj sam ja bio, i ugurali ga u malu prostoriju u dnu hodnika. Ruke su mu bile vezane na leđima, a jedan Arkanovac ga je držao za kosu. Svi su potrčali za njima.
Uskoro se jedan od njih vrati. “Ne možeš stići da ga udariš”, rekao je ležerno djevojci koja je bila u sobi, “znaš kakvi su ovi naši kad se navale na nekoga”. Obuzela me gorčina. “Bože moj, zašto mu ne odvežu ruke, pomeo bi ih sve u sekundi, niko ne bi mogao ni da mu priđe”, pomislio sam.
Onda sam, onim jednim okom na koje sam još mogao pomalo da gledam, vidio nekoga kako nosi kofu vode, da osvijeste Ćosu. Nije prošlo dugo, dovedoše ga i on sjede blizu mene. Pogledali smo jedan u drugog, i ja sam osjetio tugu kakvu nisam susreo nikad u životu. I ja i on bili smo pred vratima smrti. “Zašto si ti dozvolio da te uhvate”, pomislio sam. Kao da je to čuo, Ćosa je uvukao ramena i sagnuo glavu. I ta mi slika nikako ne izlazi iz glave. Kad god mislim o toj noći, pronađe me taj duboki, tužni Ćosin pogled, pogled kojim smo se oprostili jedan od drugog.”
(Jusuf Trbić, “Gluho doba”, Izdavač BZK Preporod, 2004. godine)
*
U nastavku Vam prenosimo članak Emira Muslija objavljen naweb stranici DW Bosnian:
*
Komentari