Piše: Tomislav Marković

Dosta je bilo opsesije granicama, tlom i krvlju. Nije bitno u kolikoj, već u kakvoj ćemo zemlji živjeti.

Sadržaj Deklaracije o opstanku srpske nacije koju je najavio generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, uz sasluženje Milorada Dodika, još nije poznat, ali nije teško naslutiti šta će biti njegove glavne teze. Znajući skromne intelektualne kapacitete Selakovića i Dodika, kao i njihovu beznadežnu zaglibljenost u kaljugu nacionalističkih ideja, jasno je da će narečena Deklaracija biti još jedno kukumavčenje nad zlehudom sudbinom napaćenog srpstva kojem ceo svet radi o glavi (a najviše prvi susedi), još jedna naricaljka nad ugroženošću ćirilice i srpskog jezika od svega što je tuđe (uključujući i tuđice koje nesmetano rovare), milionita po redu žalopojka kakvih smo se naslušali u prethodnih trideset godina.

U samoj Selakovićevoj najavi ima i nešto pozitivno. On je naveo da “Srbija sada podvlači crtu ispod 20. veka”, te da “treba da se preispitamo gde smo u Evropi i na Balkanu i šta je naša budućnost”.

Zaista je krajnje vreme za svođenje računa i orijentaciju u vremenu i prostoru. Donošenje Deklaracije najavljeno je za 25. ili 26. novembar, mada se pominje i 1. decembar, sve značajni datumi u srpskoj istoriji, ali mislim da bi najbolje bilo kada bi taj dokument ugledao svetlo dana 29. novembra. Razlog je jednostavan – to je najsvetliji datum u novijoj srpskoj istoriji, godišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a, tad je udaren temelj državi u kojoj su građani Srbije živeli najbolje, najslobodnije i najnormalnije od doseljavanja Slovena na Balkan.

Pošto Deklaracija još nije napisana, nije zgoreg uključiti se u svesrpsku društvenu akciju i dati svoj doprinos. Evo jednog skromnog predloga Deklaracije o opstanku srpske nacije. Ukoliko se nadležni dušebrižnici ili sam srpski narod zainteresuju za predlog, ustupiću im ga po vrlo povoljnoj ceni.

Uništavajući druge, uništili sami sebe

Opstanak srpskog naroda je pod znakom pitanja. Srbija je postala zemlja iz koje mladi ljudi žele da pobegnu, u kojoj gotovo niko ne želi da živi. Svi bi da odu u neke srećnije zemlje i žive životom dostojnim čoveka. Siromaštvo, nezaposlenost, neizvesna budućnost, odsustvo bilo kakve perspektive, besciljnost, izgubljenost u vremenu i prostoru – tako izgleda Srbija danas.

Ali, pre nego što je ugrozila sopstveni opstanak, Srbija se svim snagama (pogotovo vojnim, paravojnim i policijskim) potrudila da ugrozi opstanak susednih naroda. Krajem osamdesetih godina prošlog veka srpski narod se odao nacionalizmu i šovinizmu do tada neviđenih razmera. Proglasivši Slobodana Miloševića za vrhovnog vožda, nacionalnog mesiju, novog Karađorđa, Srbi su potonuli u paranoju i teorije zavere, mentalno zaratili sa čitavim svetom, da bi na kraju potpuno ogrezli u mržnju i šovinizam.

Slušajući lažne proroke iz SANU, SPC-a i Udruženja književnika koji su na sva zvona podsticali žudnju za osvetom, zazor od civilizacije međunacionalnu mržnju, srpski narod je razorio SFRJ i započeo niz ratova na Balkanu u kojima su ljudi ubijani samo zato što su druge vere ili nacije. Politika socijalista i radikala koja je godinama uživala podršku birača, dovela je do ratnih zločina, etničkih čišćenja, masovnih silovanja, pljačke, razaranja gradova, spaljivanja sela, sveopšteg uništenja i genocida. Uništavajući druge bez milosti, srpska nacija je na kraju uništila i samu sebe.

Pogledajmo istini u oči

Zato svaki dokument koji se bavi rekapitulacijom novije istorije Srbije mora da počne jasnim i glasnim priznanjem krivice za ratove, zločine i razaranja. Da bi se krenulo s mrtve tačke mora se prvo pogledati istini u oči, ma koliko taj prizor bio neprijatan. Država bi morala da podstiče i finansira istraživanje najmračnijeg i najkrvavijeg dela svoje prošlosti, kako bi se obračunala sa sopstvenim demonima. Istina o ratovima devedesetih treba da uđe u školske udžbenike, neophodno je osnivanje muzeja i drugih institucija koje bi se bavile Miloševićevim dobom. Kao i izgradnja spomenika žrtvama genocida u Srebrenici negde u centru Beograda.

Politički program oličen u zloj maksimi “Svi Srbi u jednoj državi” biće odbačen jednom zauvek kao večni izvor sukoba. Nacionalisti su se odvajkada hranili čežnjom za proširenjem teritorija, za osvajanjem novih zemalja, dok ih uređenje države – svejedno bila to mala, velika ili srednja Srbija – apsolutno nije zanimalo. Dosta je bilo opsesije granicama, tlom i krvlju, vreme je da se okrene novi list. Nije bitno u kolikoj, već u kakvoj ćemo zemlji živeti.

Da bismo izgradili državu u kojoj će ljudi želeti da žive, moramo iz temelja promeniti vrednosnu orijentaciju. Dosta je bilo mitoloških priča o Kosovu, Lazarevoj kletvi i carstvu nebeskom. Kosovo nije ni kolevka srpstva, ni srce Srbije, ni najskuplja srpska reč, već susedna država koja se otcepila od Srbije, jer smo njene žitelje proterivali, ubijali i držali u potčinjenom položaju. I to iz najbednijih rasističkih razloga – zato što su Albanci.

Modernija i bolja Srbija

Raskrstićemo s militarizmom, s kultom vojske i ratnika, sa slavljenjem istorije vojevanja. Naš cilj je život u miru – i sa samima sobom i sa susedima. Umesto da sledimo političku agendu iz Garašaninovog Načertanija, Memoranduma SANU i kupusara Dobrice Ćosića koja nas je dovela do propasti, okrenućemo se autorima i idejama na kojima se može graditi zajednički život. Naši heroji više neće biti masovne ubice, naši učitelji neće biti samozvani očevi nacije, već ljudi poput Dimitrija Tucovića, Koče Popovića, Marka Nikezića, onih koji su gradili jednu moderniju i bolju Srbiju. Tada ćemo moći da obećamo susedima kako nikada više neće morati da strahuju od agresivne velikosrpske politike, a da budemo sigurni da ćemo obećanje moći da održimo.

Stvorićemo društvo u čijem će središtu biti poštovanje svakog ljudskog bića. Svaki čovek je najviša vrednost, svetinja, to ne mogu biti ni država, ni nacija, niti bilo koji kolektiv. Negovanjem slobode, individualizma, solidarnosti i saosećanja kao vrhunskih vrednosti kreiraćemo ambijent u kojem će svaki čovek moći da ostvari svoje mogućnosti.

Preokretanje sistema vrednosti dovešće do prestanka autoviktimizacije i optuživanja drugih za sopstvenu nesreću. Onda više neće biti moguće naricanje nad ugroženošću srpske kulture, jer nas neće zanimati ni srpska ni hrvatska ni bošnjačka, već samo kultura koja neguje univerzalne vrednosti, sasvim svejedno s kojim nacionalnim predznakom.

U izdajnicima je spas

Najsvetliji trenuci u istoriji srpske nacije su bili oni u kojima smo se borili protiv fašizma, da bismo potom gradili jedno bolje i humanije društvo, zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima. Sačuvaćemo najbolje iz socijalističkog sistema: socijalnu i zdravstvenu zaštitu, garantovana radnička prava, dostupnost školovanja bez obzira na materijalni status, pokretljivost na društvenoj lestvici, emancipaciju žena, ravnopravnost građana, bratstvo među narodima… Odbacićemo loše strane: jednoumlje, kolektivizam, kult vođe, autoritarnost… Ukratko – sve obrnuto nego do sada.

Kad se sve sabere i kad povučemo selakovićevsku crtu, suština Deklaracije bi trebalo da bude upravo u tom “okretanju ćurka naopako”. Do tog preokretanja svih vrednosti i nije tako teško doći.  Za početak je dovoljno ignorisati ove nacionalne dušebrižnike koji bi svako malo da donose neke deklaracije, memorandume i načertanija, sve gojeći se na naš račun. I zapušiti uši za večne plemenske jadikovke dežurnih narikača i sinjih kukavica, Umesto toga, bolje bi bilo čitati izdajnike, prognanike, odbačene, one koje su ti isti nacional-maheri gurnuli na tešku marginu. Na primer, Radomira Konstantinovića, Boru Ćosića, Slobodana Blagojevića ili Bogdana Bogdanovića. Jedini lek za ozdravljenje srpskog društva ionako leži u delima izdajnika.

 

(Izvor: Al Jazeera)

Komentari