Vreme je za hlađenje usijanih glava

Dvadeseta godišnjica hrvatske vojne akcije “Oluja” dodatno je uzburkala strasti i podigla temperaturu na ionako uzavrelom beogradskom asfaltu. Proglašavanje dana žalosti sa “malim“ zakašnjenjem od svega 20 godina, praćeno paradom političkog prenemaganja, mimikrije i licemerja kao združenog pandana nimalo smislenijem hrvatskom slavljeničkom mimohodu, ispraćeni su pravom eksplozijom šovinizma i ratnohuškačkih napisa u domaćim medijima. Smišljeno podgrejavan sa nekoliko medijskih adresa, plamen novog šovinizma zahvatio je i zvanične državne institucije koje ovoga puta nisu ostale imune na zov najnižih nacionalističkih poriva. Posle nebrojenih eskapada dežurnih analitičara-narikača nad zlohudom sudbinom vaskolikog srpstva, krajnje neprimerenih i uvredljivih antihrvatskih izjava predsednika Tomislava Nikolića i pojedinih ministara iz vlade, kao šlag na tortu došla je izjava premijera Aleksandra Vučića koji je na skandalozno neprimeren način osuo paljbu po zapadnim ambasadama i to samo zato što se nisu povinovale novom valu iracionalnog ludila koje je zavatilo domaću političku scenu

U svojoj nediplomatskoj i krajnje neprimerenoj izjavi koju je objavila, za antizapadne ispade uvek spremna, beogradska “Politika“, Vučić je rekao da je “tužan i razočaran što zapadne ambasade u Beogradu na Dan žalosti zbog ‘Oluje’ nisu spustile zastave na pola koplja“. List koji je devedesetih godina prošlog veka predstavljao jednu od medijskih perjanica Miloševićeve ratnohuškačke propagandne mašinerije koja je dala nemerljiv doprinos realizacijipolitike koja je u konačnici i dovela do “Oluje“ i svih njenih posledica, navodi da je u vladi odluka ambasada da ne spuste zastave na pola koplja protumačena kao “gest nepoštovanja njene odluke, ali i diplomatskog protokola“.

“Na takav potez ambasade zemalja kvinte – SAD, Velika Britanija, Nemacka, Francuska i Italija odlučile su se posle međusobnih konsultacija, ali i u dogovoru sa svojim prestonicama“, navedeno je u državnom listu koji je, voljom ili pukim propustom sadašnje vlade, na upravljanje predat Liljani Smajlović, osobi koja važi za fanatičnog branioca lika i dela Radovana Karadžića, ratnog lidera bosanskih Srba optuženog pred Haškim tribunalom za najteže ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Diplomatski gaf aktuelnog premijera Srbije došao je kao posledica očigledno dubokog nerazumevanja pozicije u kojoj se zemlja koju predvodi danas nalazi, kao i mandata koji su on i njegova vlada dobili od građana Srbije. Zamagljeni vidici čelnih ljudi beogradskih vlasti dodatno su zamućeni sve manje shvatljivompotrebom da se na sve prizemniji način nahrani radikalska glasačka rulja koja realno predstavlja osnovno pogonsko gorivo Vučićeve vlasti. Pa ipak, iako je dobrim poznavaocima političkih procesa u ovom delu sveta donekle razumljiv, pa i prihvatljiv izvesni, za civilizovani deo sveta nepojmljiv nivo verbalnog egzibicionizma čija je uloga da retoričkim mrvicama umiri krvožednu glasačku mašineriju, čini se da je ovoga puta srbijanski premijer otišao predaleko i svojim, na šovinizam nahuškanim, sledbenicima na lomaču ponudio onaj najzdraviji deo svoje dosadašnje politike koji se ogledao u težnji ka regionalnom pomirenju.

Iskazujući tragikomične zamerke zapadnim ambasadama u Beogradu zbog nepostupanja u skladu sa iracionalnim očekivanjima domaće javnosti, srbijanski državni vrh je smetnuo s uma ključnu okolnost da ponašanje zapadnog dela međunarodne zajednice prema Srbiji isključivo zavisi od racionalnosti ponašanja samog Beograda i da za unutrašnjepolitičkim motivima inspirisane političke ludosti niko od ozbiljnih međunarodnih činilaca nema niti će u budućnosti imati razumevanja. Ovo se posebno odnosi na podle i sumanute pokušaje da se 20 godina kasnije iznova oživljava miloševićevsko-šešeljevski narativ u interpretaciji tragičnih događaja iz devedesetih. Kada je pitanje prošlosti na dnevnom redu, aktuelne srbijanske vlasti, a pre svih premijer Vučić, nijednog trenutka ne bi trebalo da zaborave da su u političkom smislu i oni sami na nekoj vrsti političke “uslovne slobode”, tj. da se mračna uloga današnjih nosilaca vlasti u Srbiji u dešavanjima devedesetih, može ostaviti po strani i biti od sekundarnog značaja samo dok oni sami u fokusu drže politiku regionalnog pomirenja, odnosno dok nastoje da poprave ono što je politikom devedesetih devastirano. Onog trenutka kada se ključni akteri srbijanskog državnog vrha stave u poziviju moralnih sudija koji drugima spočitavaju lekcije iz prošlosti i kada na mala vrata pokušavaju da oživepolitički resantiman iz devedesetih, oni izlaze iz mandata koji im je poveren i posledično automatski aktiviraju mehanizam preispitivanja sopstvene uloge u tim mračnim dešavanjima ali i odgovornosti za nastale posledice.

U toj igri, od čijeg krajnjeg ishoda zavisi sudbinakako Srbije tako i regiona u celini, ponajmanje ima prostora za licemerno prenemaganje i posipanje pepelom zbog žrtava u Krajini, naročito kada se pri tome izostavlja kontekst koji je do egzodusa i doveo. Krajnje je licemerno i nemoralno dve decenije nakon “Oluje” skrivati se iza krajiških izbeglica, bezpominjanja odgovornih koji su, sprovodeći politiku srpskog velikodržavnog projekta, taj rat započeli i koji su samim tim na sebe preuzeli i odgovornost za sve kasnije nastale posledice iz tog zločinačkogpoduhvata.

U Srbiji koja iskreno teži politici regionalnog pomirenja ne bi smelo biti mesta za pominjanje 200.000 izbeglih u “Oluji” bez pominjanja činjenice da je 1991. godine iz Krajine proterano preko 100.000 nesrba, kao i podatka da je iz bosanske Posavine trajno proteran približno isti broj Hrvata, koliko i Srba iz Krajine. Uostalom primer Istočne Slavonije dokazuje kako je problem Krajine mogao da se reši da je u Beogradu i Kninu bilo više sluha za realnost, a manje poriva da se po svaku cenu realizuje dogovor o podeli Bosne.

Očekivanje da će zapadne zemlje, dvadeset godina kasnije, pristati da nekritički prihvate nebulozne i politički licemerne stavove Srbije, pokazalo se kao velika zabluda sadašnjih vlasti u Beogradu, ali i dominantnog dela domaće javnosti. Zabluda, međutim, ne daje pravo, a još manje može poslužiti kao opravdanje premijeru Srbije za iskazanu drskost i nediplomatsku nepristojnost. Još veću zabrinutost izaziva saznanje da se, uprkos ranijim negativnim iskustvima tokom afere sa “albanskim” dronom, premijer Srbije u kriznim situacijama i dalje radije savetuje sa preživelim zagovornicima velikosrpskih ideja koji su bili deo politike odgovorne za ono što se dogodilo krajiškimSrbima, umesto da malo više osluškuje stavove onih koji su i tada, baš kao i danas, ukazivali na pogubnost te i takve politike.

Umesto što drži pridike stranim ambasadama, za budućnost Srbije neuporedivo bolje bi bilo da jepremijer uputio javni apel za smirivanje strasti i sebi bliske medije pozvao da prestanu sa šovinističkom histerijom, širenjem mržnje i ratnohuškačkim izveštavanjem. Vučić, kao najuticajniji srbijanski političar, trebalo je da svoj uticaj iskoristi kako bi domaćoj javnosti objasnio da u Zagrebu, baš kao ni u Kijevu, na vlasti nisu neonacistički režimi, kako se to u domaćim medijima spočitava, već legitimno izabrane demokratske vlasti, kao i da ovo nisu ničetrdesete niti devedesete godine 20. veka većdruga decenija 21. veka u kojoj se Srbija očajnički bori da uhvati poslednji vagon u kompoziciji normalnih evropskih nacija i da ovakvimponašanjem samo sebi umanjujemo ionako ne bašprevelike šanse da u toj nameri zaista i uspemo.

Ukoliko se Vučić ozbiljno ne ogradi od šovinističke histerije nastale povodom 20. godišnjice odkulminacije ratnih dešavanja devedesetih godina prošlog veka, a u kojoj aktivno sudeluju i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja, on će ozbiljno umanjiti sopstveni politički kapacitet za uspešannastavak započete politike regionalnog pomirenja.Od uspeha te politike, koja je ugaoni kamensveukupne regionalne stabilnosti, preduslov dolaska zapadnih investicija u Srbiju i brzine približavanja regiona članstvu u EU, zavisiće i uspeh celokupne politike reformi koje je proklamovala Vučićeva vlada.

Nastavkom podilaženja najnižim porivima radikalske rulje i njenim glasnogovornicima u likovima raznoraznih vulina, đukanovića, vučićevića, dodika i ostalih korifeja novog talasa šovinizma u Srbiji, Vučićmože jedino da dovede do sopstvenog poltičkog suicida. S obzirom da to nije samo njegov lični problem, već da su implikacije njegovih pogrešnih procena znatno šire i ozbiljnije i da od uspeha njegovog, još uvek aktuelnog, političkog projekta zavisi sudbina miliona ljudi u regionu, Vučićeva je moralna i politička obaveza da povuče ispravne i racionalne političke poteze i pre nego što bude isuviše kasno vrati se sa ivice ponorana koju su ga dovukli njegovi, do kraja još uvek neodbačeni, moralni i kadrovski tegovi zaostali iz prošlosti.

 

(e-novine.com)

Komentari