Piše: Bojan Tončić

Srbija je u nedavnoj prošlosti potvrdila kako se ne odriče četničkog nasleđa. Tokom hegemonističkih pohoda devedesetih godina, sa istom namerom, novi su etnički čistači ponovili zločin. Ista je bila matrica, ciljevi slični četničkim. Vojin Dimitrijević: “Više nema spora da je genocida u Srebrenici bilo, te je poricanje tog strašnog srebreničkog zločina ravno poricanju Holokausta. Zato se diskontinuitet sa srebreničkim genocidom ne postiže studijskim prenemaganjem”. Četnički se antifašizam sručio na civile, paljena su sela, bogomolje. Zvuči poznato, tako je bilo i pre dvadeset godina u istočnoj Bosni. Srđa Popović: “Draža Mihailović je pravedno osuđen za kolaboraciju i ratne zločine. On je, u ime iste ideologije, etnički čistio Bosnu od muslimana, kao i Mladić 50 godina poslije. Analogijom, Tadić, na neki način, rehabilitira i Mladića”

Veće kojim predsedava sudija Aleksandar Trešnjev objaviće u četvrtak presudu kojom se prihvata ili odbija zahtev za rehabilitaciju ratnog zločinca Dragoljuba Draže Mihailovića, nacističkog kolaboranta koji je osuđen na smrt streljanjem i gubitak građanskih prava. Time je srbijansko društvo na tri čoveka prebacilo donošenje odluke koja suštinski zadire u njegovu prirodu, snagu devastiranih institucija, mogućnost da se autoritarno presuđuje o temeljima na kojima počiva civilizacijski uređeno društvo. Rehabilitacija ili ne, najvažniji je izbor države i društva, čak sedam decenija nakon sloma fašizma. Sudsko proglašenje zlikovčeve nevinosti zastupao je bivši komunista i ideološki čistunac Oliver Antić, sada savetnik predsednika Republike Tomislava Nikolića, četničkog vojvode, koji je (Nikolić) odbijao da se odrekne titule stečene u ratu, a u vojvodu ga je proizveo sadašnji haški optuženik Vojislav Šešelj, 1993, za “veliko junaštvo i pokazanu ratnu veštinu najistaknutijih komandanata”.

Zahtev za rehabilitaciju zlikovca podneo je njegov unuk Vojislav Mihajlović, koji se, neobjašnjivo, povukao iz procesa. Najaktivniji je bio Srpski liberalni klub ekstremnog desničara dr Koste Čavoškog, ali je, nesumnjivo, proces dobio državotvorni nivo uključivanjem etabliranog pravnika dr Olivera Antića. Prvu presudu izrekao je, međutim, u emisiji “Nedjeljom u dva” predsednik Srbije (28. oktobar 2012.) Boris Tadić, izgovorivši da Draža Mihailović nije bio fašista. Tadića, kao i njegovog naslednika – reč je o kontinuitetu koji daleko prevazilazi odnos prema Drugom svetskom ratu – ubi faktografija. Recimo ciljevi četničkih odreda koje je postavio zlikovac (Mihailović): “1.Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II; 2. Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije – Crne Gore – Bosne i Hercegovine – Srema – Banata i Bačke; 3. Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst – Gorica – Istra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom;4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. 5.Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa… “

Ostvareni ciljevi

Ciljevi su dobrim delom ostvareni, kad već svi Srbi nisu pametni kao Oliver Antić. On će, neposredno nakon ukopa potpisnika Trojnog pakta Pavla Karađorđevića, izneti vlastite antifašističke teze, zanimljive kao i maksimum koji je dao u završnoj reč 12. maja. Tada je dobacio do dosetke na nivou nekadašnjih kragujevačkihPogleda, o tome kako je “austrougarski kaplar sudio srpskom generalu”. Četnički čekajući antifašizam objašnjava dr Oliver Antić tvrdnjom da je ostanak u Trojnom paktu bio “pametnije” rešenje za Srbe: „Sačuvali bismo nekoliko miliona Srba, NDH ne bi postojala, a integritet naše zemlje ostao bi očuvan. Kasnije bi bila uspostavljena parlamentarna monarhija, a danas bismo bili negde na nivou Španije, Belgije ili Švedske. Da smo kroz rat prošli kao što su prošli Rumuni, Mađari ili Bugari, ne bi bilo zuluma na Kosovu, stradanja od ustaške kame“.

Srbija bi imala izlaz na Egejsko more, jer bi tada imala i Makedoniju, pored ostalih teritorija.

Eto, nije se tako pogodilo, kasnije se rodio dr Antić, ali su mu ideje sveže.

Moralo je da se deluje, pristupili su četnici, pod zapovednom odgovornošću prve generalske kame Evrope, etničkom čišćenju; najviše su stradali Bošnjaci u istočnoj Bosni i Hrvati na teritorijama na kojima su bili manjina. Brojke su zastrašujuće, od 50 do 150 000 ubijenih, četnički se antifašizam sručio na civile, paljena su sela, bogomolje. Zvuči poznato, tako je bilo i pre dvadeset godina u istočnoj Bosni.

Rehabilitacija Ratka Mladića

Treba reći ne rehabilitaciji, uprkos činjenici da je Srbija u nedavnoj prošlosti potvrdila kako se ne odriče četničkog nasleđa. Tokom hegemonističkih pohoda devedesetih godina, sa istom namerom, novi su etnički čistači ponovili zločin. Ista je bila matrica, ciljevi slični: “Tadićeva skupština je najprije donijela zakon kojim su partizani i četnici izjednačeni kao antifašisti. Sada se išlo i korak dalje – da se rehabilitira i samog Mihailovića. To je Tadićev ustupak desnici koja četnički pokret gleda na drugačiji, povijesno krivi način. To je isti projekt četništva koji je postojao u ratu devedesetih godina. Radi se o kukavičkoj filozofiji i taktici Borisa Tadića koji čini razne političke i nacionalističke ustupke samo da bi na političkom spektru ostao u centru. Draža Mihailović je pravedno osuđen za kolaboraciju i ratne zločine. On je, u ime iste ideologije, etnički čistio Bosnu od muslimana, kao i Mladić 50 godina poslije. Analogijom, Tadić, na neki način, rehabilitira i Mladića”, rekao je beogradski advokat Srđa Popović (april 2012, riječki Novi list, E-Novine).

Kukavička filozofija Borisa Tadića ići će samo uzlaznom linijom, učiniće Tadić sve da postane istinska personifikacija neljudskog državnog kontinuiteta sa zločinima: “Što se tiče priznanja da je u Srebrenici počinjen genocid, o tome ne mogu govoriti, jer Bosna i Hercegovina pokreće novi proces, pa ću pričekati da završi čitava pravna procedura. Dok se ne završi taj proces, ne treba pitati političare u Srbiji o tome je li bilo genocida. Kao predsednik nisam to komentarisao, ali sam insistirao na rezoluciji koja uključuje mišljenje Međunarodnog suda pravde koji kaže da je bilo genocida. Moje konačno mišljenje će pričekati odluku Suda, kada se završi proces koji je pokrenula BiH”(“Nedjeljom u dva”, HTV, oktobar 2012). Umišljeni državnik.

Nije se nikad Tadić izjasnio, ali jeste Tomislav Nikolić. On je, na pitanje o genocidu u Srebrenici, najpre rekao da on mora da se dokaže, ali i dodao da “kleči i traži pomilovanje za Srbiju zbog tog zločina”. Na pitanje u formi tvrdnje, kako sve ukazuje na to da je u Srebrenici počinjen genocid, Nikolić je odgovorio da i “sve ono što se dešavalo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ima karakteristike genocida”. Ovo kao da mu je Antić suflirao. U oktobru 2012. Nikolić će u intervjuu za Corriere della Sera konstatovati: “U Srebrenici se nije desio genocid. Reč je o pojedinačnoj krivici pripadnika srpskog naroda”. Srpski parlament je osudio ovaj zločin, ali nije kazao da je reč o genocidu. Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja”.

Holokaust na srpski način

Bilo je, ipak, Srba koji su priznali genocid, direkno, konkretno, ne kao Narodna skupština bednom, vređajućom deklaracijom: “Više nema spora da je genocida u Srebrenici bilo, te je poricanje tog strašnog srebreničkog zločina ravno poricanju Holokausta. Zato se diskontinuitet sa srebreničkim genocidom ne postiže studijskim prenemaganjem”, konstatovao je profesor Vojin Dimitrijević.

Sve, dakle, prevazilazi jedan od, nažalost, mnogih procesa u kojima su rehabilitovani zlikovci, kažnjeni streljanjem, iako je jedan život malo za ono što su počinili. Posthumno su nagrađeni, tako se država očitovala prema svojoj bliskoj prošlosti. I sadašnjosti, u kojoj su na slobodi masovne ubice sa Ovčare, u kojoj zapovednik zloglasnih Škorpiona, državne bande koja je zverski ubijala i u Srebrenici i okolini – gine u saobraćajnoj nesreći, putujući na odmor od zatvora, koristeći nagradu zbog dobrog vladanja.

Mnogo činjenica ukazuje na to da su građani Srbije, većinom, a tako su birali i na izborima koji su omogućavali ratove, na delu pokazali kako rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića za njih ne bi bila etički problem. Utoliko bi ovakva presuda, grubo rečeno, bila izjednačavanje pravnog sa faktičkim stanjem. Postoji višedecenijski kontinuitet koji potvrđuje stranu koju Srbi odabiru, uprkos hrabrom i poštenom odgovoru preživelih partizana, nevladinih organizacija kakva je Žene u crnom, mladih komunista.

Ali, mora da postoji izvesna, možda i neprimetna nit, koja ovo društvo veže za neke civilizacijske vrednosti (ne mora). Jer, pobeda na izborima ne može biti pobeda u Drugom svetskom ratu, niti neoborivi hatišerif koji se koristi za autoritarno presuđivanje, po principu ubistvenog totalitarizma zatvor živima – slava mrtvima.

Draža, Srebrenica i mi

Ne rehabilitaciji je iskreno protivljenje tome što su, neoboriva je činjenica građani Srbije finansirali genocid u Srebrenici. Obračun sa prošlošću u kojoj je ovom zločinu, kao i mnogim drugim zverstvima, rodno mesto bilo u Srbiji. Obećanje da će jednog dana Srbija suditi zločincima, da će odabrati tužioca tužilac koji neće biti zadužen za falsifikovanje i zataškavanje. Ne rahabilitaciji bilo bi, pre svega, odluka da Srbija više neće kretati u osvajačke pohode, sa namerom da ubija ljude zbog toga što su druge nacionalnosti. Trenutno je razoružana, ali, aktivno nacionalno sanjari. Podsmeva se svojim žrtvama u susedstvu, toliko se može, neće se valjda i toga odreći. Kad je već svima jasno da je lider u procesuiranju ratnih zločinaca. Možda se misli na rehabilitovanje, svejedno.

Veliki izazov za ostatke devastiranog pravosuđa, zapravio, ništa novo, takav je Zakon, sudija je i istoričar i krivičar, psihijatar, islednik. Prvo je skupštinska većina izjednačila partizane i četnike, a zatim je onih 127 poslanika izglasalo sramnu deklaraciju o Srebrenici, poetsko-prevarantski pamflet, izraz kalkulantskog šićardžijstva. A sada u trojicu članova Veća sudija gleda jedan narod, eto, do njih je došlo, da su sukobe sa establišmentom i koljačima početnicima, zarad istine, pravde i budućnosti. Presuđujući, kako presude. A presuda je, sa rehabilitacijom ili bez nje, doneta, ona glasi da se za vrhovnu religiju proglašava kukavičluk, uz obavezu da se vladajući nemoral prenosi na dolazeće generacije.

To je jezivo, nekome bolno, nekom uvredljivo, značajnom komadu ovdašnjeg življa dokaz da ponovo učestvuje u istoriji i to na pravoj strani. To je Srbija.

Šta god se desilo, nacionalisti će posegnuti za mantrom podele, odnosno čarobnom mitološkom formulom koja ih abolira od korišćenja mozga, i daje im za pravo, budući da se Srbi nikad nisu složili, inače bi njihov bio celi svet.

Svud’ su straže generala Draže, sve može Srbija, čak i to da rehabilituje ratnog zločinca, nema mesta za razum.

 

(e-novine.com)

Komentari