(Priča Nusreta Durgutovića)

(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

        « Ja sam ti skoro cijeli rat proveo u Janji. Iz dana u dan, iz noći u noć. Mnogo je nas ostalo, svako je imao neke svoje razloge : bolesnu majku, oca, malu djecu, nije imao para da izađe ili je, jednostavno, čekao da se sve to završi, nadajući se da neće dugo… A bilo je dugo, predugo. Nema zla koje nisam vidio i doživio. Doktori bi rekli : svaki dan – stres. Svaki božiji dan. Strah da će doći i pobiti nas sve, neizvjesnost, pa onda čujemo : onaj nestao, onoga odveli, onaj ubijen, onaj poginuo negdje… Ništa dobrog. Pitam se danas kako smo mogli sve to izdržati. Najzad, šta smo jeli kad niko ništa nije mogao raditi, a i ko je radio, nije primao platu. Valjda je dragi Alah tako odredio, da se napatimo, pa da zapamtimo. Ali, koliko god da je bilo strahota, ja ipak mogu reći : srećan sam čovjek. Živ sam, i moji su svi, fala Bogu, živi i zdravi, u svojoj sam kući, opet, u svojoj Janji. A mnogih više nema, mnogi su izgubili svoje najrođenije. Kad sve to vidim, moram ipak reći : dobro je, dobro.

Kad je puklo, radio sam u Semberki, ona mi je tu, blizu kuće. I sve do maja 1993. radio sam tu, doduše bez plate, ali niko me nije dirao. Onda smo svi  bili  istjerani, bez obrazloženja, naravno. Mene su ponekad vodili da popravljam auta za vojsku, a noću se sakrijem u kući. Spavao sam na balkonu prema dvorištu, pa kad ko upadne, ja pobjegnem. Jedno jutro upadoše u šest sati, ni svanulo nije, pokupiše me, pa u kombi. Natrpaše usput i neke svoje dezertere, Srbe. Čujem, pričaju među sobom : «Poslaće nas na bihaćko ratište, živi se odatle nećemo vratiti.» Istovariše nas u dvorištu policijske stanice, a tamo više od stotinu naših. Jedan me prepoznao, pa kaže onom glavnom da me pusti, jer ja radim za vojsku, trebam im. Tako i bi – mene pustiše, a ostale koji nisu imali vojni raspored, njih četrdeset, u kamione, pa na Majevicu, da kopaju rovove.

Nastavim ja raditi, sve džaba, naravno, kad, za jedno mjesec dana, dođe moj badžo Izet Hamzić, poslali ga neki prijatelji Srbi da mi kaže da sam na spisku za likvidaciju. Majko moja, šta ću sad? Kaže Izet da će ići opet da vidi. Dođe za dva sata, poslali ga da dam 500 maraka, pa će me brisati sa liste. Šta ću, dam pare. I ostanem u kući. Bilo nas  je dosta, pa nisu mogli da nam usele nikoga. A dolazile su izbjeglice, nije bilo dana da neko ne zaviri. Pa onda policija. Stotinu puta su bili, i stotinu puta jedno isto : imaš li oružje? Ja k*o papagaj, sve isto : nemam, otkud mi. Sjedimo u sobi i osluškujemo šta se dešava i dokle su došli s deportacijama.

Počeo već i septembar 1995. godine. Sjećam se k*o sad : 17. septembra sve su nas pokupili, da idemo za Tuzlu, i ko hoće, i ko neće. Svi. Istovare nas na Banj Brdu i poče pretres. Mi smo prije toga svi morali dati po 200 maraka za «putne troškove», a baška još 1.700 maraka Vojkanu Đurkoviću da nas prebaci do Tuzle. Ko neće, ode mu glava. Skupljali smo po Janji pare i dijelili međusobno, valjalo je spašavati glave. Na Banj Brdu sjedi Vojkan i viče : « Vadite sve što šuška, jer ako vam oni tamo nađu nešto, ima da vas oderu.» A stoje tamo njegovi, vrte noževima i gledaju krvnički, mi od straha jedva stojimo na nogama. Dali smo Vojkanu sve što smo imali – 7 hiljada maraka, od toga je bilo 4 hiljade tuđih. Dali smo da nas puste za Tuzlu. Al kad je uzeo pare, Vojkan je naredio razdvajanje. Odvojiše veliku grupu nas muškaraca, bilo nas je tačno 219 u toj grupi, potrpaše nas u  kamione, pa na liniju, na kopanje rovova. Džaba što smo pare dali.

Tu sam ti bio četiri i po mjeseca, i samo me je sreća spasila. Bilo je strašno. Strpaju nas uveče sve u jednu sobu, jedva dišemo, u ranu zoru nas dignu. Pješačimo više od sedam kilometara do mjesta gdje kopamo rovove, radimo kao stoka cijeli dan, pa nazad. Vojnici nas tuku, vrijeđaju, pljuju, neki hoće da nas pobiju…Neki Mišo iz Lopara vodio je moju grupu. Ja se jednom razbolio, ne mogu da hodam, a on mi veli : «Komandant mi naredio – ako ne možeš da radiš, da te ubijem.» I skida pušku s ramena. Ja ustanem, a na oči ne vidim. Ne znam ni sam kako sam to preživio.

Onda mi dođoše jednog dana, moram ići da radim kao moler u bolnicu u Loparama. Tamo je radio moj šura, i on je bio rob kao i mi, pa mu trebali pomoćnici, a on tražio mene i svog sina, znao je gdje smo. I tako se izbavim iz onog pakla. Upravnik bolnice je bio Miodrag Kerović, bio je dobar prema nama. Radio sam moleraj dvadeset dana, dozvolio nam je i da spavamo u bolnici, jer bi nas inače opet pokupili, pa u rovove. Moja sestra koja je živjela u Njemačkoj uspjela je nekako da se javi u tu bolnicu, pa mi doktor Kerović kaže da je najbolje da idem. Kako ću ići, pitam, kad sam, praktično, zarobljenik. On nađe rješenje – dao mi je 5 dana dopusta, kao, da odem, do kuće, da se malo oporavim,  a znao je da su moji u Tuzli. Ja odem u Bijeljinu, kod zeta Šefika Zolote, tamo nađemo vezu da me prebace u Srbiju, i dalje, u Mađarsku. Došao je neki oficir iz Novog Sada, sestra mu je platila za mene 5.300 maraka da me izvede. Išli su s nama i Šefik Smajić i Ibrahim Delić, i za njih je bila ista cijena. Desilo se nešto zanimljivo na granici na Rači. Graničar je vidio da su lične karte, koje nam je taj oficir dao, falsifikovane. Bile su na srpska imena, a on je, umjesto starih slika, stavio naše. Vidjelo se. Ali, bilo je dovoljno nekoliko riječi da nas puste. Bio je to čitav lanac šverca živim ljudima, bio je to veliki biznis za njih. Mi smo im plaćali da nas uklone sa naših imanja i iz naših kuća, plaćali smo im da obave etničko čišćenje nas Bošnjaka. Kud ćeš većeg cinizma? Dokopali smo se nekako Sombora, pa pješke preko granice u Mađarsku, pa smo platili još po 3.000 maraka da nas prebace u Njemačku.

I, evo me danas u Janji, sretan što je sve ovako prošlo. Mnogi od onih koji su bili sa mnom ostavili su kosti na Majevici, tukli su ih kao životinje, hodali su bosi po snijegu, morali su šamarati jedni druge, ginuli su od granata…Svaki manijak je mogao doći i ubiti vas, a da nikome ne odgovara za to. Išao sam kasnije i u Crveni krst, međunarodni, nisu nas htjeli registrovati, vele : možemo vas registrovati samo ako vas nađemo na licu mjesta. A kad dolaze na Majevicu oni se najave, pa nas vojnici sklone. Tako ispada : niti smo gdje bili, niti smo išta ružno doživjeli. Sreća što nam životi nisu mnogo zavisili od njih.

I zato ti kažem da sam ja ipak sretan čovjek. Hiljadu puta sam mogao stradati, a nisam. I ne samo ja, svi mi koji smo ostali živi i vratili se u našu Janju. Nas je samo dragi Alah spasio, niko drugi. Spasio nas je da shvatimo, da znamo, i da se sjećamo, i da sve ispričamo i drugima. Da se ne zaboravi. Jer, mi Bošnjaci smo suviše toga zaboravili, i taj nas zaborav umalo nije zatrpao poput velikog snijega. Ovo što nam se sad desilo ne smijemo nikad više dozvoliti. Dugujemo to i sebi i svima koji su platili najveću cijenu. Ovo zlo se ne smije više nikada nikom ponoviti.»

Komentari