Piše: Bojan Tončić

Bahatost i bezobzirnost, to je nakaza po imenu Radovan Karadžić danas. Personifikacija odsustva bilo kakve empatije za nevine žrtve, demonstracija snage razoružanog nacionaliste, svesnog da je pobeđen i da je njegova nada jedino u novim snovima o granicama još novije državne tvorevine, pa kad-tad

Radovan Karadžić je licemerna i bedna manifestacija života, koja se, poduprta gromopucateljnim patriotizmom Ratka Dmitrovića i fašističkim roto produktom Večernje novosti, tuži na činjenicu da su ševeningenski monstrumi sve češće bolesni. I to nema veze sa optužnicom protiv Karadžića od koje se ledi krv u žilama, u kojoj je najupečatljivije “pokretanje i provođenja kampanje snajperskog delovanja i granatiranja civilnog stanovništva Sarajeva, čiji je cilj bio širenje terora među civilnim stanovništvom”. Dečji pesnik i dramski pisac osebujne imaginacije, u stvarnom životu pragmatičan do poslednjeg kruga ruleta u kakvom hotelskom suturenu na Terazijama, beskrupulozni ubica i uništitelj civilizacijskih tragova, učestvovao je u zajedničkom zločinačkom poduhvatu eliminisanja bosanskih Muslimana u Srebrenici, i to ubijanjem muškaraca i dečaka, kao i prisilnim odvođenjem žena, dece i jednog dela starijih muškaraca iz tog područja.

Zavija paljansko-kalemegdanska džukela sebe radi, a ni njegovi nisu ravnodušni, ipak je njihov, krili ga godinama, po ulicama izvikivali da je heroj i da je nevin, parapsihološki se vezivali, tihovali i guslali, lagali sa najvišeg državnog nivoa kako je već uhvaćen, a i ako nije – jeste, filmove snimali sa naturščicima idiotima. Monstrum je ćosićevski nespokojan, bolestan, a i ostali u Pritvorskoj jedinici Haškog tribunala u Ševeningenu poboljevaju, gotovo da je reč o epidemiji bolesti oboljevanja.

“Želim da izrazim duboku zabrinutost zbog abnormalno visoke stope bolesti među zatvorenicima. Podizanje svesti u javnosti o ovom ozbiljnom problemu mogu dovesti do toga da Ujedinjene nacije ispitaju da li uslovi života ili neki drugi razlozi u pritvorskoj jedinici utiču na pogoršano stanje zatvorenika”, piše zapovednik četničkih odmetnika.

Spreman za samolečenje: Karadžić sa nožem za sepuku

Kockarski humanizam ubice

On ne zna pravopis i gramatiku, naučio da sve tumači pesničkom slobodom, pogotovu zapovedi za obesmišljavanje života, uništenje opkoljenog Sarajeva, na primer, kreativno ubijanje nesrpske dece; jača mu je strana manijakalna kartografija. U redu, civilizacijski je kažnjavati, prevaspitavati, ne realizovati odmazdu nad optuženim, a on se, eto, ne odriče prava na pobunu, sačuvao taj specifični kockarski humanizam, pa brine o sužnjima oko sebe. Šta ako se stvarno razboljevaju iz nepoznatih razloga, ima i medicina neistražene oblasti, mozak, recimo, o kojem je brinuo paljanski psihijatar. A možda ih i truju.

Ima dijagnoza svoju dikciju, specifični ritam, baš kao i optužnica: “Ubijanje bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, uključujući vodeće pripadnike tih grupa; npr. ubistvo 144 osobe u Biljanima (opština Ključ), ubistvo više od 200 zatočenika u KP domu Foča, ubistvo oko 150 ljudi u logoru Keraterm, pored Prijedora, i ubistvo najviše 140 zatvorenika u logoru Sušica, pored Vlasenice; zatočenje hiljada bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata u zatočeničkim objektima u životnim uslovima smišljenim tako da dovedu do njihovog fizičkog uništenja. Navedeni objekti uključuju logor Manjača (pored Banja Luke), logore Omarska, Keraterm i Trnopolje (pored Prijedora), KP dom u Foči i logor Batković, pored Bijeljine; ubijanje više od 7000 muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana iz Srebrenice putem organizovanih i situacionih pogubljenja, uključujući ubistvo više od 1000 muškaraca u jednom velikom skladištu u selu Kravice i pogubljenje još 1000 muškaraca bosanskih Muslimana pored škole u Orahovcu; bezobzirno razaranje privatne imovine i javnih dobara, uključujući spomenike kulture i sakralne objekte, kao što su brojne džamije širom zemlje; dela ubistva koja su bila deo cilja širenja terora među civilnim stanovništvom Sarajeva provođenjem kampanje snajperskog delovanja i granatiranja, u periodu od 12. maja 1992. do novembra 1995. godine, uključuju granatiranje pijace “Markale” 5. februara 1994, kada je poginulo 66, a ranjeno više od 140 ljudi…”

Nevinost sa vaučerom iz Beograda

Bahatost i bezobzirnost, to je nakaza po imenu Radovan Karadžić danas. Personifikacija odsustva bilo kakve empatije za nevine žrtve, demonstracija snage razoružanog nacionaliste, svesnog da je pobeđen i da je njegova nada jedino u novim snovima o granicama još novije državne tvorevine, pa kad-tad.

Nekad svemoćan i nedodirljiv, gospodar života i smrti, spreman da u svakom trenutku, ubijanjem i zatiranjem, demonstrira vlastiti kukavičluk, dešperatnost, ansioznost i još toliko toga za šta je stručan; danas posednik tek osećanja obespravljenog gubitnika, infantilne podrugljivosti, zgaženi pacov gotov da se zdušno založi za dva “deprozepama”, ili “aspirina” više, pozivajući se na svetsku nepravdu, zbog koje je – da se razumemo, s upozorenjem, ali i beogradskim vaučerom – i ubijao decu u nosiljkama, majke obučene u zelene bluze, očeve u redovima za hleb i vodu.

Ubijao decu u nosiljkama, majke obučene u zelene bluze, očeve u redovima za hleb i vodu: Koljač

Ti bi da dođeš ponovo pred Savet bezbednosti, da srbuješ stihovano, da raspamećuješ raspamećen, da tvoji sunarodnici, uz sve budžetske džeparce što ti šilju, isposluju i to da nezavezani pripadnici UN, mimo bandera, obave merenja ludila oko tebe i tvojih suseda. Ono i jest, garant nešto nije u redu, vidi se i na prvi pogled, nekmoli kad bi obavili inspekciju; svi smo verovali da se zlikovci ovakvog gabarita ne mogu razboleti ni od čega. I tu konferenciju, statusnu, da ti zakažu, da se vidi stanje u postupku, rečju, ti si već na pola puta do oslobađanja, samo tu reč treba ispravno tumačiti. Pa, na kraju, i podnositelja zahteva pregledati, ljudski je, kaže da “od 18. avgusta ove godine trpi bolove, poremećaje u ravnoteži i iscrpljenost, iz razloga koji još nisu utvrđeni”. Na Palama bilo sve u redu.

Izazov spržene zemlje

Kao da je neki uticajni majmun negde proklamovao da ratni zločinci, poput Nikole Šainovića, Biljane Plavšić, Veselina Šljivančanina, izlaze na slobodu posle dve trećine izdržane kazne. Ko god to bio, nema smisla za pravdu, ili smisla ima, al’ ne zna s kim ima posla – čim se dokopaju Beograda praviće ga budalom, nipodaštavajući njegove teorije o egzemplarnom kažnjavanju, slaveći vlastitu nevinost, izraženu u stotinama ubijenih civila, kurčeći se da su do poslednjeg ševeningenskog momenta branili državni kontinuitet kosovskih zločina koje nisu počinili ni vojnici, ni policajci, ni Arkan, ni Legija, ni rezervisti. Pritom, Šaja Paton, kosovski zlikovac iza kojeg su ostajali samo leševi i zgarišta, veruje da je lišenje slobode prevaziđeni vid kažnjavanja. Među nama, najtačnije što je ikada izgovorio u vezi sa sobom samim.

Još jedan bolesni ubica: Vladimir Lazarević, s genocidom na mozgu

I sad, hoće li ratni zapovednik Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije Vladimir Lazarević, upamćen među rezervistima i aktivnim vojnicima po naređenju “Ko ubije Šiptara mora da ga zakopa!”, izdržati dve trećine svoje kazne (osuđen na 15 godina jer je “podržavao činjenje ratnih zločina širom Kosova od strane potčinjenih mu VJ u okviru široko rasprostranjenog i sistematskog napada na kosovske Albance; svojim delovanjem u komandovanju snagama VJ koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje stanovništva.”). Jer, postoji mogućnost da mu se u kaznu uračuna lečenje u Beogradu i Nišu. I Lazarević je bolestan, kao što to i Radovan reče, dok je od Kosova stvarao sprženu zemlju nije se ni nakašljao.

Možda su i njega za nešto izabrali, sezona je.

 

(e-novine.com)

Komentari