Štrpci, zločin plaćen iz srpskog budžeta

Piše: Bojan Tončić

Regrutaciju ubica, prema brojnim svedočenjima, Srbija je realizovala preko svojevrsnog vojnog, mobilizacijskog odseka, smeštenog u centru Beograda (Terazije 25) koji je radio pod firmom zavičajne humantarne organizacije Bosanaca u Srbiji. Tu su popunjavane i opremane najkrvoločnije jedinice, među kojima i Osvetnici

U Bosni i Hercegovini i Srbiji u petak je istovremeno realizovana policijska akcija u kojoj je uhapšeno 15 osoba, osumnjičenih za ubistvo nakon otmice u Štrpcima, na pruzi Beograd – Bar, saopštili su regionalni elektronski mediji. Na teritoriji BiH uhapšeno je deset, a u Srbiji pet osoba.

Među njima su i komandant interventnog voda Višegradske brigade Boban Inđić, te brat haškog osuđenika Milana Lukića Gojko Lukić, i komandant višegradske brigade Luka Dragićević.
Oni su osumnjičeni za otmicu iz voza na relaciji Beograd – Bar, zločin u kojem je oteto i kasnije na području BiH ubijeno najmanje 20 žrtava, državljana Srbije i Crne Gore bošnjačke nacionalnosti, jedna osoba hrvatske nacionalnosti i jedna osoba afro-azijskog porijekla.

Ovaj stravični zločin počinjen je 27. februara 1993. u 15.48 minuta, najpre otmicom putnika u vozu na relaciji Beograd – Bar, na stanici Štrpci, 230 kilometara od Beograda, potom njihovom pljačkom u prostorijama osnovne škole i ubistvom počinjenim na zidu hidroelektrane. Izvršioci su, uglavnom, iz voda Višegradske brigade pod nazivom Osvetnici.

Ukoričene koljačke laži: Knjiga Milana Lukića

“Nadam se da tih dvadesetak godina koliko su čekali na hapšenje i izvođenje pred lice pravde obavezuje državu, državne organe i u Srbiji i u BiH da taj postupak sporovedu brzo i efikasno i da osobe koje su uhapšene budu brzo procesuirane. Hapšenjem osumnjičenih nije ispunjen konačan dug države Srbije prema žrtvama i njihovim porodicama; u procesu pred sudom u Bijelom Polju protiv Nebojše Ranisavljević za ovaj isti zločin utvrđeno da su svi državni organi bili obavešteni da će se otmica desiti ali na to nisu reagovali”, rekla je Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo.

Zaključila je, takođe, da zločin predstavlja “ogroman balast za državne institucije i one moraju naći odgovor na tu činjenicu, te da žrtve zločina moraju dobiti status civilnih žrtava rata. Među osumnjičenima ima visoko rangiranih vojnih oficira VRS iz perioda ubistva, kao i izravnih izvršilaca koji su učestvovali u surovim mučenjima i kasnijim egzekucijama žrtava koje su nakon ubistva bačene u reku Drinu. Osumnjičeni će biti predati postupajućim tužiocima, koji će ispitati osumnjičene, tedoneti odluku o pokretanju prijedloga za određivanje mere pritvora.

Osumnjičeni su kamion zaustavili u blizini spaljene kuće, u čijem pravcu su M.L. i još jedna osoba odveli putnike, posle čega su se čuli pucnji. Osumnjičeni su se posle streljanja vratili u selo Prelovo, gde su podelili oduzete vrednosti.

Tela žrtava su sutradan, 28. februara, bačena u Drinu, a garderoba i lične stvari otetih putnika Za otmicu i ubistvo 19 putnika u Štrpcima za sada je odgovarao jedino Nebojša Ranisavljević iz Despotovca, koji je 9. septembra 2002. presudom Višeg suda u Bijelom Polju, osuđen na 20 godina zatvora.

Osvetnici nisu odgovarali za otmicu

Milan Lukić, koljačka personifikacija agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, nije odgovarao za taj zločin, baš kao – u Srbiji – ni bilo ko drugi iz zločinačke formacije Osvetnici, integralnog dela Vojske Republike Srpske, terenske ispostave beogradskog ratnog štaba. Za ovaj zločin Nebojša Ranisavljević osuđen je pred Okružnim sudom u Bijelom Polju na 15 godina zatvora, kaznu je izdržao i slobodan je čovek, iako iz Despotovca, bio je snažno motivisan za klanje i pljačku preko Drine.

„Okrivljeni (Nebojša Ranisavljević, prim. aut.) je u iskazu pred istražnim sudijom naveo da su otete putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada, da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu oni postrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im lične stvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama, nožem i na drugi način. Zatim je izjavio da su oteti vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odveženi u jedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kuće bile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće, u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić (Milan, prim. aut.) i Boban Inđić su likvidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u selo Prelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne škole podelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika. Sedam putnika otetih iz voza ubijeno tako što su, dok su stajali na zidu brane iznad jezera HE ‘Višegrad’ pokošeni rafalom koji je ispalio Mićo Jovičić zvani Crni“, navodi se u jednoj od analiza suđenja Nebojši Ranisavljeviću koju je objavio Fond za humanitarno pravo (2003).

Osuđen za zločin: Nebojša Ranisavljević

Regrutaciju ubica, prema brojnim svedočenjima, između ostalih i Ranisavljevićevom, Srbija je realizovala preko svojevrsnog vojnog, mobilizacijskog odseka, smeštenog u centru Beograda (Terazije 25) koji je radio pod firmom zavičajne humantarne organizacije Bosanaca u Srbiji. Tu su popunjavane i opremane najkrvoločnije jedinice, među kojima i “Osvetnici”, sa neograničenom dozvolom za ubijanje, silovanje, paljenje i pljačku. Tu nije zavirio Slobodan Milošević, kada je porodicama obećao da će Srbija “okrenuti nebo i zemlju”, ne bi li pronašla otete.

Slobodan Milošević ili kako se “okreće nebo i zemlja”

Državne ubice, državna logistika zločina, mobilizacija koljača u centru Beograda, budžetsko finansiranje sestre po zlu VRS, ritualno izdvajanje nesrba, ponižavajuće postupanje sa nevinim žrtvama, pljačka, bezobzirno ubistvo, nevinost ubica pred srbijanskim pravosuđem, u ime državnih interesa, nema pravde za porodice žrtava koje su izložene dodatnoj torturi i poniženju – to je srbijanski rukopis zločina i njegovog zataškavanja. Rukopis netaknutih institucija iz kojih zlikovci odlaze jedino u penziju, na rezervni položaj. Tragični modus operandi koji, možda, dobije pravosudni epilog.

Milan Lukić osuđen je pred srbijanskim pravosuđem na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora za otmicu 16 Muslimana u selu Mioču i njihovo ubistvo u Sjeverinu. I ovaj proces, kao i brojne druge, obeležilo to što je formacija u kojoj je ratovao tretirana kao banda, a ne formacija, odnosno deo savezničke vojske. “Pored komandnog oficirskog kadra, Vojska Republike Srpske dobila je oružje, oruđe, kompletnu tehniku i sva sredstva bivše JNA, a finansirana je od strane Savezne Republike Jugoslavije sve vreme rata. Dakle, veze dve vojske su mnogobrojne, višestruke i vrlo specifične”, konstatuje u svojoj analizi advokat Dragoljub Todorović (Peščanik, jul 2009).

Lukić je pred Haškim tribunalom osuđen na doživotni zatvor, za zločine protiv čovečnosti nad Muslimanima u Višegradu 1992. i 1993. Lukić je osuđen za ubistvo 132 Muslimana, od kojih je najmanje 120 spaljeno u Višegradu, 1992, a među spaljenim žrtvama bila je i beba stara jedan dan. Nije odgovarao za otmicu u Štrpcima i ubijanje otetih, iako je osuđeni Ranisavljević svedočio da je, između ostalog, bajonetom zaklao (Lukić) ranjenog otetog civila.

“To su najgori primeri nečovečnosti koje jedan čovek može počiniti prema drugima… Sudsko veće nalazi da je Milan Lukić kriv… i osuđuje ga na doživotnu robiju” (predsedavajući Veća sudija Patrik Robinson).

Najbezbedniji zločinci, zataškavanje Tužilaštva

Dan poslednjeg putovanja otetih i docnije ubijenih putnika pažljvo je isplaniran u državnim strukturama, u Beogradu je na železničkoj stanici bio i Šefko Alomerović, predsednik Sandžačkog odbora za ljudska prava koji je na stanici video Vladimira Matovića, savetnika za štampu predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, kako, po sopstvenom svedočenju, razgovara sa bradatim čovekom. Ispostaviće se da je sagovornik bio čovek koji je glumio konduktera u vozu smrti, a zapravo je na poleđini voznih karata ispisivao nesprska prezimena. Alomerović će za podsticanje i zataškavanje otmice direktno optužiti Dobricu Ćosića i Matovića, a u sudskom procesu protiv njega za klevetu, po tužbi Oca nacije i njegovog saradnika u nesreći, ponoviće optužbu i zapitati se kako to da ovaj navod nijedno srbijansko tužilaštvo neće da proveri. Ponovio je svoje osnovane pretpostavke date u intervjuu koji je objavio dnevnik Danas 27. februara 2002. i – bio oslobođen. Dobrica Ćosić nije se pojavio pred sudom.

Mnoge greške u istrazi moglo da ispravi Tužilaštvo za ratne zločine, ali dosad nije bilo razloga za optimizam.

U Železničko-transportnom preduzeću „Beograd“ čiji je direktor bio Milomir Minić, čovek iz najužeg vrha Socijalističke partije Srbije sačinjen je dokument pod naslovom „Procena političko-bezbednosne situacije u železničkom čvoru Užice“, koji donosi stravični, anticipirajući sadržaj: „Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja železnice jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732) za sada se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli…“

Najava otmice i ubistva

Evo, potrčaše glavni tužilac Vladimir Vukčević i zamenik Bruno Vekarić da isprave propuste i skinu ljagu sa države.

Još jedan važan dokument ŽTP, strogo pov. Br. 4-1-93 od 1. februara 1993, vodi do državnih struktura. Mitar Mandić, direktor Sektora za odbrambenu pripremu i zaštitu ŽTP, 1. februara 1993. godine uputio je pismo tadašnjem direktoru ŽTP-a Milomiru Miniću, u kome navodi da je obaviješten da će „pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na dijelu pruge Beograd – Bar koji prolazi kroz BiH, vjerovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”. Mandić piše da je „1. obavijestio najuži stručni kolegijum ŽTP-a; 2. održao sastanak sa predstavnicima milicije i SDB MUP-a Srbije; 3. obavio razgovor sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije generalom Kuzmanovićem, gdje smo došli do zaključka da general Kuzmanović obavijesti ministra odbrane o pomenutoj najavi, da ministar odbrane Republike Srbije obavijesti Vojsku Jugoslavije i da ŽTP prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu”.

Dve decenije država Srbija laže o ovom svom monstruoznom zločinu, otmici sa ove i ubistvu sa druge strane Drine, u drugoj državi. Uhapšene su neke ubice, ključni akteri nisu, niko nije procesuiran. Možda hoće.

Komentari