Beograd na laži

61

Piše: Boris Dežulović

Istina, arheologija i istoriografija Beograda nemaju ni otpriličnih saznanja kako je izgledala prestonica despota Lazarevića zvanog Stefan Visoki, ali to neće sprečiti despota Aleksandra Visokog da je ‘obnovi onakvu kakva je postojala’

Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga – alzo šprahe neumrli Otac nacije Dobrica Ćosić u svom verovatno najpoznatijem srbokarakterološkom solilokvijumu, i alzo neumrli Ćale, razume se, laže čim otvori usta.

Jer ako Srbi lažu, a lažu – ko sam ja, bedni mali Hrvat, da se sporim s autoritetom rođenog oca srpske nacije? – zacelo ne lažu da bi obmanuli sebe, a utešili drugog, već da bi utešili sebe, a obmanuli drugog. Ničega, naime, plemenitog i mističnog, ničega barbarogenijalnog ni romantičnog u srpskoj laži nema, laž je bedna čak i kad je srpska.

Dobar primer za to o čemu Dobrica Ćosić i ja govorimo jeste, recimo, Kusturičin Andrićgrad. Sve je u tom srpskom istorijskom diznilendu preispoljna i bedna laž: laž je njegova renesansa kao i njegov Vizant, lažan je hram Svetog Lazara kao i lažni dubrovački Stradun, lažna je i knjižara na lažnom Stradunu, pretenciozno nazvana po nesrećnom Kjerkegorovom ‘Ili-ili’, jevtina suvenirnica u kojoj se, eto, prodaje ili Ivo Andrić ili Paulo Koeljo, lažan je u tom Andrićgradu i sâm Andrić, lažan je u njemu i Kusturičin Gavrilo Princip i Kusturičini principi, lažni su i njegovi razlozi i njegova antiholivudska poza, sa sve tradicionalnim pravoslavnim multipleks bioskopom u kojemu se, kad sam poslednji put bio tamo, prikazivala najnovija holivudska 3D atrakcija sa zombijima, Bredom Pitom i Amerikancima koji po ko zna koji put spasavaju planet Zemlju i zemlju Srbiju.

A najstrašnija od svih andrićgradskih laži njegova je lažna srpskost, kojom je – onako kako je njegovom pseudorenesansom popunjena ‘rupa u srpskoj istoriji’ – popunjena i iznenada rastvorena rupa u savremenoj istoriji Višegrada: overena deklaracija o njegovoj etničkoj čistoći, kojim je prećutan i slagan i poslednji Bošnjak bačen sa na Drini ćuprije, i izbrisana poslednja muslimanka silovana u obližnjem hotelu Vilina vlas, danas omiljenom mestu za subotnje kafe i nedeljna venčanja višegrađanske klase, šumskoj dakle depadansi Kusturičina lažnog grada podignutog na plitkoj masovnoj grobnici. On, jebiga, ne laže da bi obmanuo svoje, a utešio sećanje drugih.

Kusturičin đerzelend nije, međutim, samo dobar primer za to o čemu ja govorim, nego i za ono šta drugi rade. A tim se primerom poveo, očito, i njegov politički sponzor, srpski premijer Aleksandar Vučić, koji je lanjskoga Vidovdana, svečano otvarajući Kusturičin lažni grad, bio valjda toliko impresioniran da je rešio podići svoj, još lažniji, još veći, lepši i, kako je red, stariji. Pa je prošle nedelje, obilazeći gradilište Beograda na vodi, svečano objavio kako će ‘na Donjem Kalemegdanu biti verno obnovljen grad despota Stefana Lazarevića, onakav kakav je postojao u petnaestom veku’.

‘Prema projektu koji nam je Vučić pokazao’, javlja tako beogradska bulevarska štampa, ‘Despotov grad biće mešavina kulturno-istorijskih, hotelskih i biznis sadržaja, još jedna karika koja će Beograd po turističkim potencijalima približiti glavnom gradu Mađarske.’ ‘Stalno govorim da mi je cilj da po broju turista prestignemo Budimpeštu’, objasnio je premijer Vučić. ‘A kada završimo Beograd na vodi, Despotov grad i srpski Jad Vašem na Starom sajmištu sa suprotne strane Save, verujem da ćemo biti na najboljem putu da to i postignemo.’

Kusturičin Andrićgrad, sad je jasno, biće kriv kurac prema Vučićevom Despotovom gradu. Istina, arheologija i istoriografija Beograda nemaju ni otpriličnih saznanja kako je izgledala prestonica despota Lazarevića zvanog Stefan Visoki, ali to neće sprečiti despota Aleksandra Visokog da je ‘obnovi onakvu kakva je postojala’, sa sve njenim ‘kulturno-istorijskim, hotelskim i biznis sadržajima’.

Po sačuvanim valjda zapisima Konstantina Filosofa i preciznim satelitskim snimcima iz dubrovačkog arhiva, obnoviće despot Aleksandar Visoki slavni Stefanov grad sa kulturno-istorijskim spomenicima ranog srpskog kvatročenta, faksimilno rekonstruisanim Lazarevićevim spa-end-velnes resortima, šoping-molovima, kongresnim dvoranama, biznis centrima i ostalim verno obnovljenim ‘sadržajima’ u kakvima je despot u ono vreme sklapao poslovne ugovore sa Dubrovčanima i vazalne sa Mađarima. Za slučaj da vam nije bilo jasno zašto je srpskom premijeru tako stalo da velebnim Vučićgradom ‘prestigne Budimpeštu’.

Kusturičino je ludilo u Srbiji, kako vidimo, ozbiljno metastaziralo, i nakon Beograda na vodi – precizne rekonstrukcije srpske metropole kakva će izgledati u dvadeset drugom veku – dobićemo i Beograd kakav je izgledao u petnaestom. ‘Verna obnova’ šest vekova starog grada o kojemu savremena nauka, kad sve sabere, pouzdano zna samo da je ‘postojao’, nije međutim najstrašnija laž Vučićevog Novog – dobro, Najnovijeg – pardon, Najstarijeg Beograda. Najstrašnija se u njegovoj svečanoj objavi prepredeno provukla uz Beograd na vodi i Despotov grad: to je ‘srpski Jad Vašem na Starom sajmištu sa suprotne strane Save’, sa kojim će Beograd – ispravite me ako pogrešno citiram – ‘biti na najboljem putu’ da ‘po broju turista prestigne Budimpeštu’.

Na stranu sad bolesna ideja da memorijalni centar na mestu zloglasnog nacističkog logora na Starom sajmištu bude deo ‘turističke ponude’, još jedna atrakcija uz Beograd na vodi sa futurističkom kulom od dvesta metara i Despotov grad sa tradicionalnim srpskim srednjovekovnim laundž barovima: hoće li i Zemlin Judenlager na Starom sajmištu biti ‘obnovljen onakav kakav je postojao u dvadesetom veku’, dakle kao ‘mešavina kulturno-istorijskih, hotelskih i biznis sadržaja’ – hoće li u ponudi biti, recimo, i razgledanje Beograda u vožnji vernom replikom nemačke dušegupke – iz premijerove najave nije posve jasno, a iskreno, plaši me i da pitam.

Druga je ideja, naime, mnogo bolesnija: da se memorijalni centar na mestu nacističkog logora za istrebljenje srpskih Jevreja uredi kao ‘srpski memorijalni kompleks po uzoru na Jad Vašem u Jerusalimu’ – kako ga je Vučić najavio još letos – ili skraćeno ‘srpski Jad Vašem’, kako ga je najavio u nedelju.

‘Srpski Jad Vašem’, osmišljen osamdesetih u laboratorijima srpske akademije i udruženja književnika kao pretvaranje Sajmišta u memorijal ‘svim i svuda’ ubijenim Srbima, neku vrstu jasenovačke depadanse, dovršiće tako despot Aleksandar Visoki. Onako kako će Despotovim gradom biti popunjena rupa u srednjem veku Beograda, biće popunjena i iznenada rastvorena rupa u njegovoj savremenoj istoriji, i prećutana jednostavna istorijska istina da Zemlin Judenlager – kako mu sam naziv kaže – nije podignut kao logor za Srbe, niti je to ikad bio, i da nakon istrebljenja srpskih Jevreja tamo nisu ubijani Srbi, već srpski komunisti, antifašisti i njihovi simpatizeri. Ako se na Starom sajmištu neko i zatekao samo zato što je Srbin, taj je – jebem te, kvrgava srpska istorijo – bio s druge strane žice, u uniformi Nedićeve Specijalne policije, Srpske državne straže ili Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji su zajedno s Nemcima trpali beogradske Jevreje u dušegupke, pa po judenfraj Srbiji hapsili ‘unutrašnje neprijatelje’ i slali ih na Staro sajmište.

A nekako sam prilično komotan u sumnji da će turisti u ‘srpskom Jad Vašemu’ moći da slikaju selfije sa Ljotićevim dobrovoljcima i policajcima Milana Nedića, Vučićevog davnog prethodnika čija je uramljena slika do juče stajala u Vladi Srbije. A i opet će, i opet će, ako bude sreće. I Nedićeve rehabilitacije, koja je posle čiča Dražine sledeća na redu.

‘Srpski Jad Vašem’ biće, ukratko, jednako lažna ‘mešavina sadržaja’ kao i ona Tuđmanova zamisao o mešanju kostiju i pretvaranju Jasenovca u spomenik ‘svim i svuda’ palim Hrvatima, ‘hrvatsku Dolinu palih’ po uzoru na kaudilja Franka, jednaka dakle laž kao Andrićgrad, i jednako kao višegradska muslimfraj ‘mešavina sadržaja’ sagrađena na plitkoj grobnici prećutanih, slaganih i nestalih. Uz lažni dvadeset drugi i petnaesti vek, Beograd će konačno dobiti i lažni dvadeseti.

Srpska se istorija tako ‘verno obnavlja onakva kakva je postojala’: ona laže da uteši svoje, a obmane sećanje vas drugih. Jad vašem, ali čast i slava našem.

 

(buka.ba)