BOJAN TONČIĆ ZA “SB”: O “modelu Markale”, Šešelju, Vučiću, suđenju Simatoviću i Stanišiću…; I šta bi bilo sa Crnom Gorom da nije članica NATO-a?!
“Okidač” za razgovor sa Bojanom Tončićem, uglednim beogradskim novinarom i kolumnistom, dobitnikom nagrade za novinarsku etiku i hrabrost, bio je skandalozan napad ratnog zločinca Vojislava Šešelja na Natašu Kandić u Beogradu. Nismo mogli zaobići i nedavno obilježavanje godišnjice zločina na sarajevskoj pijaci Markale koji propagandna mašinerija u Srbiji i RS-u uporno falsificira. Suđenja u Hagu i suđenja građanima BiH u Republici Srbiji Tončić je iscrpno pratio i dalje prati, i jedan je od najpozvanijih novinara za razgovor o ovim pitanjima. Događaji u Crnoj Gori poprimaju dramatičnu formu, a Tončić nam odgovara na pitanje: Šta bi sada bilo sa Crnom Gorom da nije članica NATO-a?!
Nedavno ste pisali o propagandnom “modelu Markale”. Slične se metode primjenjuju i u slučajevima rušenja Starog mosta, zločina u Ahmićima i genocida u Srebrenici. Teoretičari zavjera i falsifikatori su postali poželjna lica u javnosti i “relevantni” analitičari i autori. Možemo li reći da je takav pristup već postao dominantni narativ o događajima iz 90-ih i kolika je odgovornost konzumenata takvih sadržaja?
Laž je u prirodi svakog nacionalizma i to, s propagandne strane, nije pogrešan pristup nacionalističkih ideologa i propagandista, budući da se rađaju nove generacije kojima je lako predstaviti događaje, pa bili oni i iz bliske prošlosti, kao zaveru protiv svog/našeg naroda. U Beogradu je to počelo još tokom Vukovarske operacije; propaganda je bila toliko snažna da su građani bacali cveće pred tenkove koji su odlazili u ubilački pohod, ka Zapadnoj Slavoniji, navodno da brane ugrožene Srbe, zapravo da iscrtavaju nove mape nastale u nekom opskurnom štabu Srpske akademije nauka i umetnosti.
Sve je bilo jednostavno, Srbi su predstavljani kao “nebeski narod”, specifičan, bolji, pametniji, narod koji je stoga na meti onih drugorazrednih nacionalnih kolektiviteta koji bi da mu pripišu zločine koje nije počinio. A zapravo, čitav nacionalni plan temeljio se na zločinu, potpunom ili delimičnom uništenju susednih naroda, etničkom čišćenju, vojnoj premoći ostvarenoj oruđem JNA. Nije bilo sumnje u agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ali su ti pohodi predstavljeni kao odbrana nenaoružanog naroda.
U BiH je uspon velikosrpske propagande počeo maja 1992. masakrom u Ulici Vase Miskina, današnjoj Ferhadiji, kada su bosanski Srbi minobacačkim granatama ubili 26 osoba u redu za hleb. Optuženi su, naravno, Bošnjaci, to je bila i oficijelna istina beogradske propagande. Nakon prvog granatiranja Markala propaganda je bila toliko snažna da se od tada za svaki srpski zločin govori kao o laži “po modelu Markale”, kao da je bestijalno ubijanje civila na pijaci dokazano i nesporno.
Kako se to radi danas videli smo – ovo je školski primer – kada je jedan filmski kritičar, priznajući da nije gledao film “Teret”, o transportu posmrtnih ostataka streljanih albanskih civila sa Kosova do Batajnice u okolini Beograda, rekao da su masovne grobnice “navodne”. To je suština, laž – iako su TV kamere zabeležile i ekshumaciju, i predaju kostiju porodicama na graničnom prelazu; treba lagati jer dolaze nove generacije koje valja indoktrinirati tom propagandnom nevinošću etničkih čistača, masovnih ubica u ime srpstva.
Svjedočili smo nedavno napadu na Natašu Kandić od strane ratnog zločinca i narodnog poslanika Vojislava Šešelja i pripadnika njegove stranke u javnom objektu. Kako gledate na njegovu političku ulogu, je li on dvorska luda Aleksandra Vučića kako ga često “tituliraju”, ili ima dublji ideološki značaj, što smo imali priliku osjetiti na nedavnoj promociji njegove knjige o Srebrenici?
Šešelj se nikako ne sme potceniti, jer je njegova uloga dosad bila mračna i opasna, a danas je personifikacija, ne jedina, naravno, opasnog režima. Bilo bi dobro da je dvorska luda Aleksandra Vučića, ali nije, budući da ga Vučić koristi za prljave poslove obračuna sa drugačije mislećim. Šešelj je lična karta društva u kojem je sve moguće, a sa stanovišta vlasti, i poželjno – ogavno vređanje i difamacija, pretnje, diskvalifikacija onih koji se suprotstavljaju režimu. Tragično je ali tačno, Srbija ne može napred u okovima nacionalizma, a ne pokazuje ni minimum volje da ih se oslobodi. Naprotiv.
Po prostoru koji Šešelj dobija u medijima u određenom trenutku može se procenjivati da li je Vučić u defanzivi, da li je u proevropskoj fazi, ili se inati i preti. Šešelj je nakaza, slika društva koje ne želi da se spasi fašizma, krhotina države u kojoj podanici suicidno veruju da će nekako preživeti. Neće ga se Vučić odreći, naprotiv, koristiće ga kad god mu zatreba.
Uskoro se očekuju konačne presude u predmetima Simatović i Stanišić pred Međunarodnim rezidualnim mehanizamom za međunarodne kaznene sudove. Kakvu presudu očekujete i šta će ona značiti za Srbiju?
Očekujem osuđujuću presudu, u suprotnom, biće delegitimisan međunarodni pravni poredak, a Srbija proglašena nevinom za planiranje i realizaciju velikosrpskog nacionalističkog projekta koji su narodi bivše Jugoslavije platili krvlju, najtežim patnjama, progonstvom. Simatović i Stanišić realizovali su ideju velike Srbije izazivanjem pobune krajiških odmetnika protiv hrvatske vlasti, stvaranjem državne formacije ubica, organizovanjem logistike za pobunjenike, o čemu postoje brojni dokazi.
Prvo suđenje okončano je debaklom, jer, podsetiću, tužilac Serž Bramerc kazao je “Jedini razuman zaključak je da su Stanišić i Simatović delili zajedničku zločinačku nameru”.
U Srbiji, međutim, kao što sam rekao, postoji moćni propagandni mehanizam koji može da predstavi bilo kakvu presudu tako da odgovara režimu. Kao antisrpsko delovanje, dakle, ili kao pobedu, čak i pred takvim, nepravičnim, dakako, pravosudnim mehanizmom. Ne dobija se jednom presudom pristojnije društvo, nacionalizam će i dalje carovati, pogotovu što je i opozicija slična. Većina, čak, neće dovoditi u pitanje namere i postupke čelnih ljudi tajne policije. A režim, kao i bukvalno svi dosad, smatra državnim pitanjem od presudnog značaja da oni budu nevini, iako je jasno da su realizovali državni plan iscrtavanja novih granica koji je podrazumevao i ratne zločine.
Antinacionalisti su marginalizovani, vređani i napadani, čak i fizički, kao što smo videli u prostorijama jedne opozicione opštine, usred Beograda, režimskim akcijama izgurani su u medije koji ne dospevaju do većine, odnosno u debatne klubove, bez mogućnosti ostvarivanja snažnijeg uticaja. Neke nevladine organizacije mladih ljudi istrajno se bore protiv nacionalizma, ali su i one bez istinskog uticaja na veći broj vršnjaka.
Nedavno je uhapšen na teritoriji Srbije građanin BiH Osman Osmanović. Da li se zakonom na koji se Republika Srbija poziva pri hapšenju bh. građana narušava suverenitet BiH i, imajući u vidu raniji proces Iliji Jurišiću, možemo li govoriti o relevantim, na dokazima zasnovanim, procesima?
U slučaju Osmanović simptomatično je to da ga niko dosad nije teretio ni za šta, da bi bio uhapšen na osnovu, da parafraziram advokata Đorđa Dozeta, “jedne izjave jednog navodnog svedoka”. Srbijansko pravosuđe je, uz par časnih izuzetaka, potpuno delegitimisano u slučajeva optužbi, prikupljanja dokaza i procesa optuženima za ratne zločine. Nije bolje ni u susedstvu, ali, nastojim da govorim pre svega o gafovima ovdašnjieg pravosuđa, a slučaj Ilije Jurišića koji sam pažljivo pratio je jedan od njih. Reč je o slučaju za biopsiju srbijanskih mehanizama po kojima se sudi, o preklapanju puke propagande i fingiranog procesa, konačno, o dubokoj nepravdi nanetoj jednom čoveku kojom mu je narušeno zdravlje i kojom su mu otete godine koje je mogao da provede na slobodi.
Kada je reč o suverenitetu BiH, ta država je dopustila da se na slobodi, u Beogradu, baškari Novak Đukić, ubica tuzlanske mladosti, osuđen pred sudom u Sarajevu na 20 godina zatvora. Ne zanima me kako, ali politički vrh BiH nije izvršio pritisak na međunarodne i srbijanske institucije, te je zlikovac i dalje slobodan. Kolokvijalno rečeno, glumi ludilo, daje intervjue, obilazi studija režimskih televizija, Srbija se podsmeva roditeljima ubijenih devojaka i mladića. To nije borba za suverenitet, to je gubitnička trgovina.
Ostaje samo da se nadamo da niko više neće proći kao Ilija Jurišić, jer neće moći da računa na pomoć svoje države. A sporazum kojim se države BiH i Srbija obavezuju na izručenje postaje, blago rečeno, smejurija.
Svaki dan skoro možemo čitati dramatične vijesti o Crnoj Gori. Ide se čak tako daleko da se prizivaju sukobi. Kako gledate na optužbe iz Crne Gore da iza svih događaja stoji Srbija, prvaci velikosrpske politike, pa čak i Rusija? Koliki značaj u ovim događajima ima činjenica da je Crna Gora članica NATO saveza? Od nekoliko analitičara smo mogli čuti da je to glavni razlog zašto sukobi već nisu eskalirali?
Očito su neki ljudi zaboravili na uspon velikosrpskog nacionalizma pod Slobodanom Miloševićem, a na delu je identična matrica. Režim nije, otud i tako afektivna reakcija na Apel 88, peticiju kojom se traži sprečavanje eskalacije sukoba koji je zasad samo verbalni, uz podrazumevajuću razmenu optužbi i obračun demonstranata i policije.
Izvoz raspojasanog populizma s kraja osamdesetih sada je, u propagandnom raspirivanju strasti, sukob oko “svetinja”. Velikosrpski nacionalisti se nisu odrekli Crne Gore i neće je se odreći; neće insistirati na zajedničkoj državi, nego na što snažnijem, presudnom, čak, uticaju Srbije na Crnu Goru. Na meti propagandne mašinerije Beograda je Milo Đukanović; u režimskim tabloidima (a to su sve dnevne novine), kao i na programima elektronskih medija, potpaljuje se vatra u Crnoj Gori, tobožnje litije imaju antirežimski karakter.
Đukanović je, pojednostavljeno, autokrata koji već toliko godina vlada oslonjen na paralelni sistem podele plena i postavljanja kadrova, na snažan represivni aparat. Broj litijaša nimalo nije za potcenjivanje, možda će morati da ustukne, odnosno ponudi neki ustupak.
Mislim da je i ovim nivoom sukoba postignut cilj balkanskog nacionalističkog komplota (Beograd – Banjaluka – crnogorski četnici). Da nije članstva Crne Gore u NATO i očekivane zaštite, mogli bismo da govorimo o ozbiljnijoj opasnosti da će u Crnoj Gori pobuna dobiti ozbiljnije razmere.
Kao i za sve dosadašnje balkanske pobune uoči raspada SFRJ, kreatore treba tražiti u Beogradu – to je ono što je vidljivo i u beogradskoj verbalnoj i šetajućoj podršci litijašima. O uticaju Rusije na ove procese, zasad ne možemo da govorimo sa apsolutnom izvesnošću (izuzev ako to nije u nekim izjavama kojima provejava podrška), ali je sigurno da im se ne suprotstavlja.
Pobuna u Crnoj Gori, Dodikova izgovorena namera da izdvoji Republiku Srpsku iz Bosne, Beogradska podrška i potpaljivanje… Samo onaj ko ovo nije već video ne boji se novog rata.
Razgovarao: SAMIR BEGOVIĆ
