Rehabilitacija kukavičkog četničkog duha

Piše: Aleksej Kišjuhas

Rehabilitacijom Dragoljuba Draže Mihailovića zakovana je višedecenijska dominacija ideologije četništva, odnosno prakse etničkih zločina, kolaboracionizma sa gubitnicima istorije, te uskogrudog i palanačkog nacionalizma u Srbiji. Ali je zacementirano i protivprirodno osećanje stida zbog sopstvene komunističke i antifašističke prošlosti na koji je srpsko društvo kolektivno pristalo. Zašto je to tako? Kako se dogodilo da se ova država odrekla svog antifašističkog nasleđa i pripadnosti pobedničkoj strani?

Pa nas decenijama na proslave Dana pobede ni ne zovu – sve do ovogodišnje kada na istu niko pristojan nije otišao. Dok u Aušvic na komemoracije sami nismo stizali zbog prisustva finalima grenslemova. Stotinu mu neprijateljskih ofanziva, partizanski pokret ili narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije bila je najuspešniji pokret otpora u okupiranoj Evropi. A srpski narod je učestvovao u tom pokretu hrabro, ponosno i masovno. Jer u Srbiji je krenuo ustanak, tu je stvorena prva slobodna teritorija i tu su nastale prve proleterske brigade. Zar ne volimo da pobeđujemo i hvalimo se posle? I nije li to stvar za istinski i prikladni ponos?

Političkim i ideološkim usponom četničkog nacionalizma i antikomunizma devedesetih, tom svojevrsnom kontrarevolucijom na prostoru Jugoslavije, pokušavaju da nas ubede da – nije. I to zato što je junačka priča o jugoslovenskom antifašizmu, komunizmu i partizanima prvenstveno – jugoslovenska. A ta je jugoslovenska priča za nove nacionalne političke i ekonomske klase opasna i subverzivna. Delom zbog svežeg sećanja i razumljive nostalgije običnog čoveka, ali i pre svega zbog njenog progresivnog, kosmopolitskog i modernizacijskog karaktera. Nacionalni diskursi, u svim državama bivše Jugoslavije, direktno su doveli do genocida, pljačke, siromaštva i gubitka svakog ljudskog dostojanstva. Ali pošto su političke i ekonomske elite koje su stvorile ili tercirale tom zloćudnom gibaničarskom novogovoru u Srbiji na neprekinutoj vlasti već 25 godina – dakle, uključujući tu i socijaliste i demokrate (sa SPO), kao i bivše i najnovije inkarnacije radikala – ta se priča mora ućutkati. Udžbenicima iz istorije, TV serijama, kraljem i otadžbinom, crkvom koja izlazi iz svake konzerve paštete, troprstašenjem na ama baš svakoj priredbi i prilici za fotografiju, jednostavno, novom političkom mitologijom. Onoj o četnicima antifašistima i kraljevini kao uređenoj zemlji seljaka i domaćina, u koju su posle bombi sa neba popadali komunisti što su isekli cvet građanstva i intelekta, te zaveli teror u zemlji.

A istina je sasvim drugačija. Predratni komunisti su nakon rata započeli sa istinskim i temeljnim društvenim promenama, te da iz korena menjaju jednu nefunkcionalnu, ekonomski i kulturno duboko zaostalu, nacionalističku i kapitalističku tvorevinu. I u tome su majstorski uspeli. A u sveopštem stidu pred jugoslovenskim komunistima i antifašistima, spočitava im se čak i hrabrost da uzmu puške i da se bore protiv okupatora, umesto da su četnički ćutali kao buve u krasti. Zaista? Da li bi bilo bolje da su ustaše četiri godine nesmetano ubijale sve nehrvatsko zapadno od Drine, a četnici četiri godine nesmetano ubijali sve nesrpsko istočno od Drine – u kolektivnoj žurci krvoprolivanja sa Nemcima i Italijanima? I da je zatim došla sovjetska armija i da su komunisti – ali oni iz Moskve – radili šta su hteli narednih 45 godina? Zašto nas je sramota naših ljudi, naših baba i deda, koji na takve scenarije nisu pristali? Imajući nas, njihove unuke, na umu?

Čega nas je sramota ako je delovanje partizanskog antifašizma u ratu i nakon njega bilo priznato i prepoznato kao herojski čin koji je zadužio planetu. Jer su jugoslovenski partizani hrabro i nepokolebljivo tukli fašiste svih boja i na kraju pobedili zahvaljujući upravo svom divovskom moralu, kreativnoj taktici, i verovanju u svoje ideje. Zatim su sagradili zemlju ni iz čega, i napravili je modernom, razvijenom i uvažavanom do nivoa koji ćemo teško ikada moći da ponovimo. Vođi partizanskog pokreta i socijalističke Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, otvoreno su se divile figure poput Čerčila, Ruzvelta, Ajzenhauera, De Gola, Patona, Vilija Branta, čak i Nila Armstronga. Na njegovu sahranu je došlo najviše državnika u modernoj svetskoj istoriji, što je uspeh koji su ponovili jedino papa Jovan Pavle Drugi i Nelson Mandela, par decenija kasnije. I upravo je zbog tog antifašističkog herojstva, Jugoslavija nakon Drugog svetskog, a usred hladnog rata, sebi mogla da dozvoli luksuz da bude nesvrstana. A onog trenutka kada je Srbija iznova kolaborirala sa fašizmom i uvaljala se u gibaničarsko etničko čišćenje – počeli su da je kinje i ponižavaju svi redom. Drugim rečima, odustajanjem od multikulturne i progresivne Jugoslavije u ime četničke Velike Srbije devedesetih – srpski narod je izgubio poverenje i poštovanje antifašističkog sveta i na Zapadu i na Istoku. I sa punim pravom.

I zato treba biti baš izrazito talentovan da bi se jedan narod, odnosno njegova politička, kulturna i intelektualna elita, tako izdašno fekalno olakšala po sopstvenim pobedama, nasleđu i sećanju. Po četiri decenije blistave istorije u kojoj su ljudi konačno uzeli stvari i sudbinu u svoje ruke. Jer u pitanju jeste bila bolja prošlost i država koju su sa radošću posećivali najveći svetski filozofi, umetnici, kosmonauti i filmske zvezde. Kojoj je Pikaso, za kutiju jugoslovenskih vina, naslikao plakat za partizanski film. Naprosto, bilo je to vreme najvećeg napretka u ama baš svakom smislu koji ovo bedno i napaćeno parče planete pamti. Iako se dobro znalo ko nosi vodu a ko malter, na snazi nije bila sveopšta džiberana i gromoglasna pljačka kao danas. Elite na vlasti u protekle dve decenije imaju problem jer se ljudi toga sećaju, i baš zbog toga toliko uporno insistiraju na alternativnoj istoriji i alternativnoj ideologiji. Prema kojoj bi Srbija danas imala etno kuće i velnes centre po Saturnovim prstenovima, samo da je bilo po Dražinom, Milančetovom i Mitinom. I zbog toga lupetaju o crvenom teroru, o blagodetima kraljevine i njenom građanskom sloju, dok saradnju sa okupatorom redefinišu kao antifašizam i pravednu borbu protivu komunističke nemani što preti.

I zato, čega nas je sramota, pa se odričemo čak i sopstvene istorijske hrabrosti, ratnih pobeda, pružanja herojskog otpora i bitisanja na ispravnoj strani? Zbog čega se odričemo časti da se zasluženo ponosimo jednim od najvećih gerilskih i slobodarskih pokreta 20. veka? Sramota nas je ljudi koji su sve to izveli i organizovali, jer duboko u sebi znamo da su bili bolji, odvažniji i bistriji ljudi od nas. Posleratna Jugoslavija je bila hrabri, u-ratu-rođeni i vizionarski projekat prema kojem su interesi svih jugoslovenskih građana i naroda bili najbolje zaštićeni upravo zajedničkom državom i odnosima ravnopravnosti. Uzgred, u pitanju je bio isti onaj koncept koji danas čini Evropsku uniju, a koji su države tog kontinenta toplovodno otkrile par decenija nakon jugoslovenskih antifašista i komunista. Pa nam ga sada, razjedinjenim, neukim i zaostalim, skupo prodaju natrag.

Dakle, neprekinutom i svakodnevnom rehabilitacijom četništva, istorijskim revizionizmom i sveopštom antikomunističkom kuknjavom Srbija će do kraja da izgubi Drugi svetski rat. Samo zato što nam iz uskogrudih političkih, palanačkih i ideoloških razloga smeta socijalistička Jugoslavija. Jer da bi se vratio, fašizam je svojim metodama etničkog čišćenja nakon prebrojavanja krvnih zrnaca, prvo morao da razori takvu zajedničku državu, a zatim i sećanje na nju. Zbog čega potonjim rehabilitacijama uporno ubijamo osnovne pretpostavke nekada organske pripadnosti Srbije posleratnoj i pobedničkoj Evropi. Političkoj i vrednosnoj zajednici na čijoj ulaznici pre uglja i čelika stoji antifašizam.

A zagrebimo još malo dublje u odgovor na pitanje s početka. Zašto nas je sramota jugoslovenskih partizana, pa ih guramo pod tepih, menjamo im nazive ulica, zapuštamo im spomenike? Zašto jednog opskurnog, nesposobnog, kalkulantskog đenerala sklonog zločinima proglašavamo simbolom antifašizma kada stvarnih simbola i heroja – od Koče Popovića, preko Peka Dapčevića, do Save Kovačevića i Ive Lole Ribara – imamo u izobilju? Zašto (da) se ne ponosimo zajednicom slobodnih, nezavisnih, ravnopravnih i međunarodno uvažavanih ljudi, kakva je bila socijalistička Jugoslavija, zemlja i društvo izgrađeno na krvi, znoju i trudu jugoslovenskih partizana? Jednostavno je, sramota nas je zato što smo preko noći postali i ostali nacija kukavica i poslušnih robova političko-ekonomskih elita. Mihailović je stvarna mera naše egzistencije i ideala tranzicione Srbije. Lobotomirane mase koja u anketama uporno ima najviše poverenja u crkvu i vojsku – te klasne neprijatelje svakog slobodoumnog bića. Ekipe koja će progutati svaku žvaku ako se umota u dovoljno vešti celofan. Dakle, zato što smo jedan plašljivi, bogobojažljivi, poltronski i malograđanski polusvet koji pristaje na to da ga svakodnevno pljačkaju, kinje i vređaju neuki ministri, mutavi narodni poslanici, te nesposobne i sujetne gazde na poslu. Jer smo duboko potonuli u uskogrudi, parohijalni i bedni provincijalizam koji se seksualno uzbuđuje na razne Putine i unutar kojeg je jedina životna radost svečani doček bahatih sportista ispred skupštine.

Sramota nas je zato što smo postali gomila statista koju u sopstvenim životima više ništa ne zanima. Ili koja bi – po originalnoj gibaničarsko-četničkoj recepturi – umesto da uradi nešto, radije sačekala da gužva prođe. A u međuvremenu će svoj palanački, reakcionarni, kukavički i impotentni bes da iskaljuje jedino na slabijima od sebe: na sopstvenim ženama i deci, po homoseksualcima na paradama ili po staklima albanskih pekara. Dok niko više ni ne mašta o upadanju u državnu upravu, lokalnu samoupravu ili u banditska preduzeća sa mitraljezima u rukama. O tome da se već jednom definitivno podivlja, nasilno iskomunicira, spali parlament i krene sve ispočetka. Jer to je “ostrašćeno”, politički nekorektno, to nas “deli” i nekako je “aut” i demode. I baš zato je rehabilitacija palanačkog i kukavičkog četničkog duha toliko uspešna. Umesto da se divimo drugovima koji su pre 70 godina imali petlju da snove o boljem, pravednijem i pristojnijem društvu pretvore u javu. Sramota nas je sopstvene prošlosti, jer nas je sramota nas samih. I treba.

 

(e-novine.com)