Dželat ne žali žrtve

6

Za Radovana Karadžića Srebrenica je bila „fikcija“

Do poslednjeg trenutka, nije bilo kajanja, molbe za oproštaj, žaljenja zbog sto hiljada ugašenih života i desetina hiljada uništenih porodica u krvoproliću u Bosni koje je njegova opsednutost pokrenula pre gotovo četvrtinu veka. Kada je krajem marta Radovan Karadžić ustao da čuje presudu Međunarodnog krivičnog suda Ujedinjenih nacija za bivšu Jugoslaviju, u televizijskom prenosu delovao je i više nego ravnodušno dok ga je sud proglašavao krivim po deset od jedanaest tačaka optužnice, uključujući genocid, progon, istrebljenje, ubistvo, deportaciju, nezakonite napade na civile, uzimanje talaca i druge zločine protiv čovečnosti, piše dnevnik „New York Times“ u tekstu o najpoznatijem osuđenom ratnom zločincu sa Balkana

U tekstu koji je potpisao John F. Burns navodi se da je to bila najteža presuda te vrste još od nirnberških procesa vođama nacističke Nemačke posle Drugog svetskog rata, a kazna od četrdeset godina znači da će sedamdesetogodišnji Karadžić, ako mu žalbe ne budu usvojene, umreti u zatvoru. Ipak, Radovan Karadžić, vođa bosanskih Srba i čovek kog istoričari krive za veliki broj ratnih žrtava, uključujući i osam hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka koji su ubijeni 1995.godine u Srebrenici, na presudu jedva trepnuo okom. Na početku suđenja, Karadžić je Srebrenicu nazvao „fikcijom“. Malo je ljudi u svetu postojalo koji su bili nesvakidašnji kao Karadžić, koji je živeo u paralelnim svetovima. Jedan je bio politićki,drugi ideološki, a oba su se kosila i pravila jednu veličanstvenu katastrofu u njegovoj ličnosti.

Od početka rata, bio sam među malobrojnim izveštavačima sa Zapada koji su redovno putovali od opsadnih linija paravojnih formacija bosanskih Srba oko Sarajeva do njegovog štaba u staroj skijaškoj brvnari u planinskom selu Pale. Tamo smo se susreli oči u oči sa Karadžićevom ravnodušnošću prema ubijanju. Prvi put sam svedočio veličini katastrofe koju je prorekao Bosni kada smo se srelu Beogradu, glavnom gradu Srbije, šest nedelja posle prvih ispaljenih hitaca u Sarajevu. Viđao sam ga u Sarajevu i na Palama, ali to me nije pripremilo za zastrašujući sve sumanutih misli odvojenih od stvarnosti koje su navirale dok smo pili tursku kafu.

Trenutak suočavanja sa dugo prikrivanom istinom: Radovan Karadžić sluša izricanje presude

Skicirao je idiličnu budućnost koju je planirao da stvori odvojenim otadžbinama za bosanske Srbe, Muslimane i Hrvate. Ubistva i progoni Muslimana velikih razmera koje su počinile paravojne jedinice bosanskih Srba već su bili počeli u okolini Bijeljine i Zvornika, kao i smrtonosno artiljerijsko granatiranje Sarajeva. Ipak, Karadžić je porekao bilo kakve zločine. „Mržnja zaista šteti onima koji mrze, ne onima koji su omraženi“, rekao je Radovan.

Kasnije, kada zbog svojih izveštaja nisam više bio dobrodošao na Palama, viši američki obaveštajni službenici u Evropi upozorili su me da bosanski Srbi planiraju da mi srede „srede“ nezgodu u kojoj bih poginuo. Kada sam to spomenuo Karadžiću, on se nasmejao i ubrzo mi je ponudio garanciju o sigurnom prolazu kroz teritoriju pod srpskom komandom. Ipak, možda najupečatljiviji susret se desio jedne užasno hladne noći kada su srpski vojnici puškama oterali mene i druge novinare sa barikade na vrhu planine u blizini muslimanske enklave pod opsadom uprkos propusnici koju je taj dan potpisao Radovan Karadžić. Uvređeno smo se vratili na Pale, gde smo se smirli tako što smo čitavu noć delili flašu šljivovice sa Radovanom.

Te noći, najviše je brinuo zbog mojih članaka o etničkom čišćenju, a taj izraz prvi put sam čuo kada su me srpski vojnici zarobili tokom ubijanja i progona Muslimana iz Zvornika.Video sam dobrovoljce kako puškama grupišu stotine žena i dece i teraju ih u planine, dok su mnogi njihovi muževi sinovi ostavljeni da leže mrtvi na ulicama i obalama reke. Karadžić se nije složio sa mnom, i rekao je da sam pogrešno protumačio etničko čišćenje kao politiku proterivanja Muslimana iz njihovih domova. Pa je čak i tvrdio da to uopšte nisu pravi Bosanci, već Srbi koji su prešli u Islam za vreme otomanske okupacije. Njegov cilj je, kako sam shvatio, da im pomogne da „dođu kući“, i da se odreknu „pogrešne vere“. A suština, kako sam ja nazvao, etničkog čišćenja, po njemu, je bila da se Muslimanima oslobodi put kako bi mogli da „idu svojim domovima“ u svoje zakonito stanište u drugim područjima sa većinskim muslimanskim stanovništvom.

 

(e-noveine.com)