Lovac na ljeljene

96

Piše: Svetislav Basara

Behu se već prosuli glasovi da nam se vraća Šešelj, pa se setih jednog od najvećih obožavalaca „lika i dela“, verovatno najslobodnijeg srpskog radikala „ikad“, na ovom mestu već pominjanog i u izvesnom smislu legendarnog Slavoljuba. Sprema li se Slavoljub, pitam Pecu, da dočeka Šešelja? Je l’ zaklo ljeljena? Je ‘l spremio flašu rakije sa strukom bosioka u grliću?

Ajde da malo udarimo po zajebanciji. Dosta nam je valjda više srpskih podela. Kao što vas pre neki dan diskretno obavestih, idoh prošlog vikenda na bajagi  detoksikaciju od interneta, ali – kao i sve dobre stvari – i ova kratko potraja, pa u neko doba – što no se kaže – siđoh u domicilnu Bajinu Baštu, da danem  dušom, da prenoćim, da vidim drugove, da se raspitam šta sanjaju, šta im se događa, a šta imaju u sušarama, pa ujutru, ako Bog da – put pod noge.

Smestim se ja tako u „Odmor na Drini“ (to mi je zimska rezidencija), i pravac u restoran „Kod Pece“ (to mi je letnja rezidencija, al’ Peca, džimrija, neće da  uvede grejanje u bungalove) i šta da vam pričam – sve redno: kafica, rakijica, sve, dakle, što vole mladi. I ne tako mladi!

Behu se već prosuli glasovi da nam se vraća Šešelj, pa se setih jednog od najvećih obožavalaca „lika i dela“, verovatno najslobodnijeg srpskog radikala „ikad“, na ovom mestu već pominjanog i u izvesnom smislu legendarnog Slavoljuba. Sprema li se Slavoljub, pitam Pecu, da dočeka Šešelja? Je l’ zaklo  ljeljena? Je ‘l spremio flašu rakije sa strukom bosioka u grliću? Ma jok! Ma kakvi! Ma idi beži… Bolje da ti ne pričam.

Ispostavi se iz kasnijeg razgovora da je slobodni radikal, Slavoljub, neslobodniji nego ikad. Prošli put kada sam ga ovde pominjao imao je da odrapi trideset dana zatvora, ne prođe u međuvremenu ni tih trideset dana, a Slavoljub dogura do sto pedeset (i brojevima – 150) dana u KP domu Užice, samo malo manje crnjem i gorem od KP doma Zenica. Onoliko opevanom od strane dr Neleta Karajlića.

Pa šta je radio, sunce ti krvavo, pitam ja, a Peca će kao iz topa: preterivao je sa slobodom. V čjom bilo djelo? Slavoljub, naime – kao ni mnogi drugi – nikako da ukači da je s one strane Drine već odavno druga država i da tamo više nije nekažnjivo ići bez lične karte, zelenog kartona i prateće papirologije. Al Slavoljub navikao da ide. S one strane mu (ribolovačke) zamke, a razdaljina od kuće, prava sitnica – najviše sto pedeset metara. Pa koliko je kazna, pitam ja, za nedozvoljeni prelazak državne granice? Pa i nije mnogo, kaže Peca. Petnaestak hiljada. Pa kol’ko je puta Slavoljub prelazio? Uh, kaže, Peca, mnogo puta ama nisu ga svaki put safatali, a i godio se nešto, priznavao, pa mu pola praštali.

Ali sto pedeset dana – maltene pola godine – ipak ostaje sto pedeset dana. Da mu nisu malo mnogo odrapli, pitam ja Pecu, a Peca promtno odgovora: dobio bi manje da nije išao u Bijeljinu u lov. Pa, dobro bre, pitam ja Pecu – praveći se lud, a sluteći šta ću čuti – da li je odlazak u Bijeljinu u lov krivično delo? Pa i nije, odgovara mi Peca osim ako u lov ne odeš u vreme lovostaja, bez dokumenata, u neregistrovanom automobilu, sa dve tri automatske puške u gepeku…

Srbija je, izgleda, dočekala Šešelja.