Nagrada za zločine

120

Slobodan Milošević nije mrtav

Piše: Bojan Tončić

Borci i zakonopisci smatraju da bi trebalo budžetski naplatiti ratovanje tamo gde se branio srpski živalj, a svuda se branio, to je opštepoznato i dokazano svim dobronamernim ljudima, pogotovu Srbima. Kolektivna amnezija? Da, ali da mi budemo u pravu, sa svim haubicama iznad Sarajeva, tenkovima u Slavoniji, cvećem i pesmom ispraćenim, koljačima u komšiluku. I da jurišnici nešto inkasiraju, mirovinu, pa da se smire. I na decu da prenose znanje, neka već pokazuju ozbiljne simptome mirnodopskih penzionera

Nacrt zakona o pravima boraca,vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica koji je napisalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ostavlja, stiče se utisak nakon javne rasprave, samo jednu dilemu, iako ih je izneto sijaset: da li je jeziviji tekst koji je Ministarstvo Aleksandra Vulina podelilo sa javnošću, ili predlozi i frustracije kojima su ophrvani učesnici rata. Odgovor bi, da se pita Ministarstvo, bio citat Slobodana Miloševića: Srbija nije u ratu. Bila je, kažu borci različitih angažmana, ali nisu se svi jednako borili i branili SRJ, SCG (jeste, i to se pominje) Srbiju, nekima bi trebalo dodeliti surogat spomenice, a svakako bi trebalo dodeliti ista prava i onima koji su se borili “pod komandom snaga za odbranu srpskog življa na teritoriji zahvaćenoj ratom”.

U prevodu, to su i nepobedive knindže iz herojskih stripova o Kapetanu Draganu i njegovim jedinicama, nepobedivim četnicima isteranim sa ognjišta i bunjišta za dva dana.

Nema ni reči o pravima žrtava srpske vojske i srpske policije, o porodicama ubijenih, o osakaćenima, silovanima. Svaki zarez, suštinski, dovodi u pitanje minimum ljudskog poimanja pravde i dokazuje da nijedna vlast u Beogradu neće, sa pritiskom ili bez njega, prihvatiti odgovornost za okrutne masovne zločine. Već da će većina korisnika zakonskih prava, kao nekad na masovnim mitinzima podrške ludilu, i dalje doživljavati žrtve kao skupinu manje vrednih jedinki. Naseljenih čak i u Srbiji, mestima dalekih stranih imena, Ćuška, Ljubenić, Zahač, Velika Kruša, Mala Kruša, toponimima istrebljenja.

Koljači zaslužuju spomenice: Aleksandar Vulin, levo od savesti

Zapaliti, prognati i čekati penziju

Ali bi, smatraju borci i zakonopisci, trebalo budžetski naplatiti ratovanje tamo gde se branio srpski živalj, a svuda se branio, to je opštepoznato i dokazano svim dobronamernim ljudima, pogotovu Srbima.

“Snage VJ i MUP opkolile su 25. marta 1999. i selo Mala Kruša nakon čega je MUP ušao u selo, pljačkao i palio kuće, uz pomoć nekolicine lokalnih Srba. Seljani, kosovski Albanci, sakrili su se u šumi i kasnije su pohvatani, a ženama i deci je naređeno da odu u Albaniju. Više od 110 muškaraca lišeno je dragocenosti i ličnih dokumenata, zlostavljano, a potom zatvoreno u jedan ambar, gde su na njih vatru otvorili lokalni pripadnici policije, nakon čega je ambar zapaljen. Preživela su samo njih osmorica” (iz presude Haškog tribunala).

Ovo jeste za neku naknadu, dugogodišnju ili doživotnu robiju, na primer, Srbi misle da su masakri koje su počinili za boračku mirovinu, zapaliti, prognati i čekati penziju. Neki bi da naplate svoj jedini istinski identitet, uniformu i pušku. Ali, nije to dovoljno, ima i onih koji su na kama-zaštiti srpske nejači proveli mnogo više vremena, na većoj teritoriji, te bi trebalo, potpisuje nakon javne rasprave ratnik-predvodnik Srpskih veterana “AP” Kosova i Metohije Branko Avramović, mesečno novčano primanje dodeliti i novoj kategoriji umirovljenika koja bi se nazvala “borac prve kategorije”, te “predvideti vid Spomenice za one učesnike koji su bili u oba rata i kao takvima predvideti određene beneficije”. U ime onih koji su osvajali Vukovar, Avramović se gotovo retorski pita: “A šta će da se desi sa veteranima koji su učestvovali u operaciji ‘Vukovar’ 1991, godine i u zoni borbenih dejstava – pri JNA, proveli 44 dana u prvim borbenim redovima do oslobođenja od Ustaša tj. do 28. novembra!?” Ima, međutim, odgovor, da zbrine sveukupno, svesrpsko članstvo – toliko jednostavno, samo treba proširiti zonu borbenih dejstava, što veća zona, više umirovljenika, više heroja, spomeničara, toga se ni Vulin ne bi setio. I kategoriju “ustaša” definisati, one što su pred TV kamerama priznali da su ubijali, one što su Srbi pobili kao logoraše u Begejcima, Stajićevu, Nišu.

Plaćene državne ubice

Logično se nameću kategorije plaćenih državnih ubica, ratnika koje je Srbija obučavala i naoružavala, mobilisala u Beogradu i slala da se bore za bosanske Srbe. Saborci monstruma Milana Lukića, pripadnici Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, dobrovoljci Vojislava Šešelja koji su bili pod komandom JNA, osuđenici za ratne zločine. Neka država Arkanovim borcima prizna isto što i ostalim državnim ubicama. Ali, neka obešteti izbeglice iz Bosne koje su prisilno mobilisane u Srpsku dobrovoljačku gardu. Žrtve ubistva nakon utmice u Štrpcima…

Da se plati, ko je podržao ideju Slobodana Miloševića da oružane bitke nisu isključene, ko je dve-tri godine ranije počeo da urla po sokacima “letećemo kao meci” mora da plati.

Minuli rad srpskih boraca u Srebrenici: Nije lako zaraditi penziju, mora mnogo da se ubija

Platiće, nažalost, i oni što nisu hteli da ubijaju, siluju, pljačkaju, uništavaju, sakate. Dezerteri će, takođe, biti žrtve, to Nacrt ne reguliše, državu zanimaju samo oni koji su hteli da za nju poginu; princip je jasan, dezerteri treba da budu zadovoljni amnestijom, samom činjenicom da su živi, a patriote što su ubijale i rušile u ime naroda, pljačkale i silovale, treba samo da dobiju novi gaf levičarskog ministra i presele se ravno u istoriju. Zajedno sa svojim žrtvama i njihovim satelitskim antenama, keramičkim pločicama, prekidačima, ali i krupnom stokom, automobilima, porodičnim nakitom.

Četnici i naslednici

Nije nezanimljivo, ali je daleko od suštine: pravo na penzije i invalidninu priznato je i četnicima, pripadnicima takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ni tu nema pravde, do penzije bi mogli da dođu koljači iz – za ovu priliku – istočne Bosne, od pre sedamdesetak godina, a ne mogu ovi iz 1995. Ovi ovdašnji rodom, ali i oni što su stekli državljanstvo posle Dejtonskog sporazuma.

Neljudski, dakle, paragrafi i konstruktivni pristup veterana koji znaju da su nezaobilazni deo biračkog tela i koji bi spomenice i apanaže sa diskretnim mirisom krvi. Dobiće nešto, neće biti uskraćeni za kosti o koje se otimaju čopori, budući da će zakonom biti predviđena i njihova reprezentativnost. U međuvremenu, moraće da se zadovolje jednako sramnom instalacijom na Savskom trgu u Beogradu, komadom nečega sa natpisom “Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine”. Vlast će ostvariti idealan arhitektonsko – paragrafski anticivilizacijski spoj, rat će biti sveden na nivo elementarne nepogode, zlonameran je, prema tome, svako ko misli da na desetine hiljada mobilisanih u šumadijskim ili vojvođanskim selima nije „branilo otadžbinu“. Kod Vukovara, Osijeka i brojnih toponima za koje nikada nisu čuli.

Samo tako nastavite, omladinci: Slobodan Milošević pozdravlja Vulina, iz groba

Kolektivna amnezija? Da, ali da mi budemo u pravu, sa svim haubicama iznad Sarajeva, tenkovima u Slavoniji, cvećem i pesmom ispraćenim, sa koljačima i tempiranim bombama u komšiluku. I da jurišnici nešto inkasiraju, mirovinu, pa da se smire.

I na decu da prenose znanje, neka već pokazuju ozbiljne simptome očeva, mirnodopskih penzionera.

 

(e-novine.com)