I Mađarska je probudila svoje velikodržavne apetite.
Piše: Mehmed Slezović
Procenjuje se da u zemljama EU živi oko 15 miliona muslimana, dok neki pominju cifru od 25,8 miliona u Evropi, različitog porekla.
Ako se doda Rusija, moguće je da u Evropi živi čak 45 miliona muslimana.
Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Nemačke Tomas de Maziere govorio je o tradicionalnom „bosanskom islamu“ kao uzoru za multireligijski život u Evropi, međureligijski dijalog i jasnom odvajanju između države i religije.
Tako se bosanski islam posmatra kao uzor modernog islama i model za Evropu. Zašto je onda za mađarskog premijera Viktora Orbana problem EU integracija dva miliona bosanskih muslimana?
Odgovor zahteva mali pretekst.
U principu, ne postoji ,,bosanski islam“ kao neki posebni vid islama, ali postoji bosansko iskustvo življenja islama.
Bošnjaci ne žele svoje mesto u Evropi naći kao verska manjina već kao suverena država i nacija.
Za islam u Bosni je podjednako važna bosanska predislamska tradicija i kultura, interakcija sa drugim verskim i kulturnim obrascima, konkretno bosansko podneblje, dugi procesi interakcije sa Evropom i potonji kulturni procesi evropeizacije i sekularizacije što je rezultiralo otvorenim kulturnim modelom koji je hibridnog karaktera, evropski i islamski, pa je bosanski musliman primer da se može biti i Evropljanin i musliman, dok je model organizacije verskog života u Bosni jedinstven zbog svoje odvojenosti od države i centričnosti iz koga se rukovodi verskim životom.
On nije vezan za državu ali nije ni nevladina institucija, već ima obrise „nacionalne“ institucije iako je islam kao takvu ne poznaje.
To je očito plod evropske kulture.
Kulturni šok je posledica da ni muslimani ni nemuslimani ne razlikuju veru od kulture, što se svodi na stav da je islam nespojiv sa evropskim vrednostima.
Sa druge strane, heterogenost muslimanskih populacija u Evropi upućuje na stav da je preambiciozno, primeniti bosanski model organizacije na sve.
Problem sa brojnim muslimanima, migrantima je što oni često nisu integrisani u politički, ekonomski i pravni poredak država EU, već su stvarajući geta, u kojim nastavljaju da žive po svom islamskom kulturnom, političkom i ekonomskom obrascu što često sadrži i radikalizaciju verskog mišljenja kroz propagandu islamizma i džihadizma.
To neretko prerasta u terorizam.
Orban govori o dva miliona bosanskih muslimana, iako ih toliko nema i ne samo to.
Taj narod ima svoje ime kao i drugi evropski narodi.
Bošnjaci su većinom muslimani ali, pretpostaviti je, da su mnogi od njih ateisti, agnostici, indiferentni prema religiji ili šta već još.
U pitanju je dakle namerna redukcija njihovog evropskog nacionalnog i kulturnog identiteta i programirana satanizacija svođenja na neizdiferencirane pripadnike islama koji nemaju svoje kulturno i nacionalno utemeljenje na evropskom tlu.
Reklo bi se na puku muslimansku emigraciju bez korena i identiteta.
Ovo dakako upućuje na centralno pitanje, destrukciju bosanske državnosti i eliminisanje mogućnosti da ova država postane članica EU.
Pitanje je zašto on to radi?
Ima više razloga.
Jedni upućuju na islamofobiju, drugi na objektivno jačanje desničarskih i fašističkih tendencija u Evropi, treći na „crnu internacionalu“ kao pro-Putinovu stranku u Evropi i njeno ideološko preoblikovanje, četvrti na geopolitičko preoblikovanje zemalja regiona u kontekstu regionalnih i državnih interesa, peti na brojne tajne međudržavne sporazume pri čemu ni Mađarska nije lišena stvaranja svog ,,mađarskog sveta“.
Svaki od ovih segmenata podrazumevao bi posebna obrazloženja i analizu što premašuje ambicije ovog skromnog teksta.
Recimo samo to da je od trenutka objavljivanja stavova Timoti Lesa o intenciji stvaranja tri, odnosno četiri velikodržavna projekta, „Velike Bugarske“, „Velike Albanije“, „Velike Srbije“ i „Velike Hrvatske“ i Mađarska probudila svoje velikodržavne apetite.
Jer, kada se jednom ustanovi mogućnost promene granica, prestaju sva pravila i na scenu stupaju neki sasvim drugi međudržavni postulati.
O tajnim planovima i međudržavnim sporazumima ili ličnim interesima u svemu tome, sa naše pozicije neobaveštenosti možemo samo da naslućujemo.
Što se tiče samih evropskih muslimana dosta toga je vidljivo već sada.
Predsednički kandidat u Francuskoj Erik Zemur, poziva na zabranu muslimanskih imena koja liče na ime Muhamed, dok Francuska širom zemlje zatvara džamije, zasad je simbolično stala na broju 21.
Ili podsećati na Zemurova zagovaranja proterivanja pet miliona muslimana iz Francuske.
Dodik ukazuje na ,,nepodnošljive mirise koji dolaze iz Sarajeva“, na sapune i parfeme, na Janšine non papire, Milanovićeve izraze ksenofobije i mnoge druge dobro znane likove koji zagovaraju otvoreni fašizam i satanizaciju bosanskih muslimana.
Za kraj podsećanje na stavove Enza Traversa, levičarskog aktiviste i profesora na univerzitetu Kornel (SAD), koji upozorava da je islamofobija danas isto što i antisemitizam nekad.
„Islamofobija je zamenila antisemitizam u političkoj kulturi i ideologiji postfašizma u kojoj postfašistička propaganda pretvara muslimane u žrtvene jarce zapadnjačkih fantazija, strahova i psihoza“, smatra on.
Da li treba da se čudimo onda kolu u koje se upleo Orban sa ostalom balkanskom bratijom.
