Takva bi naslovnica govorila kako je nereformisana i rehabilitovana vlast u Srbiji devedesetih godina provodila politiku čija su žrtva primarno bili Bošnjaci.
Piše: Andrej Nikolaidis
Kada je rehabilitovan Draža Mihailović, saborac onih koji su počinili Holokaust, poželio je da iskoči iz kože. Ipak je, vjeran, kao i uvijek, višem nacionalnom interesu, odlučio da otrpi ono što ni za šta na ovom svijetu, osim za Srbiju i njeno dobro, otrpio ne bi.
Kada je pokrenut proces za rehabilitaciju Milana Nedića, sa obje je šake stegao radni sto i zatresao ga tako da su zaposleni u ministarstvu pomislili da je Beograd pogodio potres od barem 6,0 stepeni Merkalija.
Kada je istoričar Bojan Dimitrijević pred Višim sudom u Beogradu svjedočio da Nedić ne može biti odgovoran za Holokaust, jer nije imao komandu nad vlastitom policijom, zatvorio se u ormar i glasno, no ipak tako da ne omete Srbiju na njenom putu razvoja, zaurlao: “Tako znači, nije imao kontrolu, samo je bio glavnokomandujući? Je li, Dimitrijeviću, života ti: general Majsner mu 1942. oduzeo komandu? Ajde? A šta je Nedić uradio? Pobunio se, dao ostavku možda? Pa je li, crni Dimitrijeviću, to onaj Nedić čija je vlada donela i sprovela dekrete kojima je Jevrejima i Romima oduzeto pravo na rad, a potom svu njihovu imovinu proglasila vlasništvom Srbije? Bez naknade, Dimitrijeviću!”
Srbija očiščena od Jevreja
“Onaj Nedić koji je Jevrejima zabranio pristup na univerzitet? Onaj Nedić čija je vlast propisala da građanin koji konkuriše za rad u državnim ustanovama mora pružiti dokaz ‘Da je srpske narodnosti i da je čisto arijevskog porekla, tj. dokaz o rasnoj pripadnosti, da nije imao koga u porodici, svojoj ili ženinoj, jevrejskog ili ciganskog porekla’? Je li to onaj Nedić koji je vodio vladu koja je u sprovođenju Holokausta bila tako efikasna da su nacisti u avgustu 1942. objavili da je Srbija ‘očišćena od Jevreja’? Onaj isti kvisling za koga je šef okupacione vojne uprave Harald Turner još 28. marta 1942. saopštio kako će ‘gospodin Nedić moći da prisvoji istorijsku zaslugu da je za vreme njegove vladavine jevrejsko pitanje u Srbiji u potpunosti rešeno’? Onaj Nedić koji je stvorio ‘judenfrei’ Beograd prije nego što su to postali Beč i Berlin?”
“Onaj Nedić, Dimitrijeviću, koji je o partizanima, Srbima, govorio: ‘To su odrodi. Satrite ih. To izdajničko seme satrite da bi naš narod živeo… satirite ih i ubijajte. Trebite taj kukolj iz srpske narodne njive. Vaša će se ruka posvetiti, a ime ovekovečiti… utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima i tražite pomoć. Crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti do potpunog istrebljenja.’ Onaj Nedić koji je u radijskom govoru građanima Srbije poručio da ‘dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život, što nam je pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta’?”
No, tek kada je sud u Beogradu Savezu jevrejskih opština Srbije uskratio pravo učešća u postupku rehabilitacije Milana Nedića, Aleksandar je Vulin, all around ministar premijera, predsjednika i svega Srbije Aleksandra Vučića, rekao: “Sad je bilo dosta!”, sazvao konferenciju za novinare i poručio: “Niko ne sme da se igra uspomenom na žrtve Holokausta!”
Kad zagrmi al around Vulin…
Samo što nije bilo tako. Vulin to jeste saopštio, ali ne povodom rehabilitacije Milana Nedića, a još manje povodom rehabilitacije “čiča Draže”. Saopštio je to povodom naslovne stranice nedjeljnika NIN, na kojoj je prikazan natpis na ulaz u nacistički koncentracioni logor “Arbeit macht frei” (Rad oslobađa) i naslov “Radni logor Srbija”.
“Ne postoji novina na svetu koja bi sebi dopustila da se igra uspomenom na milione pobijenih u holokaustu”, zagrmio je Vulin. “NIN ima pravo na svoju mržnju, ali nema pravo da vređa uspomenu na žrtve mržnje”, pravedničkim je tonom nastavio Vulin, pa dodao kako “žrtve pravog zločina nisu zaslužile da njihovu tragediju bilo ko dovede na nivo političkog napada”. Vulin od uredništa NIN-a ne traži ništa, ali od vlasnika tog nedjeljnika očekuje “da se izjasne da li stoje iza naslovne strane svog izdanja, da li se kao strani investitor u Srbiji osećaju kao nacisti i da li su njihovi radnici logoraši”.
Istinski skandal, hoću vam reći, nije naslovnica NIN-a. Ona je, jasno, neukusna – manje-više, na način na koji su neukusne i naslovnice Charlie Hebdoa, recimo. No to je estetsko-etičko, ne pravno-političko pitanje.
Skandal, onaj pravi, je da visoki zvaničnik države koja rehabilituje istrebitelje Jevreja i njihove saradnike na kritiku vladine ekonomske politike odgovara tiradom o žrtvama Holokausta. Nema razloga da se ne vjeruje uredništvu NIN-a kada kaže kako im namjera nije bila da uvrijede žrtve Holokausta. Nema razloga da se vjeruje Vulinu kada se postavlja kao branitelj uvrijeđenih žrtava nacista – jer je jasno kako je uvrijeđena njegova vlada.
Slažem se: uredništvo NIN-a je načinilo urednički propust. Čemu, doista, fotografija nacističkog logora na coveru?
Uspomena na žrtve srpskih zločina u Bosni
Zamislite ovakvu naslovnicu NIN-a. Tekst ostaje isti – “Radni logor Srbija”. Ali je fotografija druga: Omarska, Trnopolje ili Manjača. Takva bi naslovnica govorila o tome kako je jedna u suštini nepromijenjena, nereformisana i rehabilitovana vlast u Srbiji devedesetih u Bosni sprovodila politiku čija su žrtva primarno bili Bošnjaci, da bi u drugoj deceniji 21. vijeka sprovodila politiku čija su žrtva primarno građani Srbije. Takva bi naslovnica govorila o tome kako su akteri nacionalističkih politika u regionu isposlovali oprost time što su postali dobri pastiri kapitalizma.
Da je NIN štampao takvu naslovnu stranicu, Vulin bi zakazao konferenciju za novinare i zagrmio: “Niko ne sme da se igra uspomenom na žrtve srpskih zločina u Bosni… Ne postoji novina na svetu koja bi sebi dopustila da se igra uspomenom na desetine hiljada pobijenih u genocidu i etničkom čišćenju u Srebrenici i drugim bosanskim stratištima… NIN ima pravo na svoju mržnju, ali nema pravo da vređa uspomenu na žrtve mržnje.”
Samo što ne bi bilo tako.
(Izvor: Al Jazeera)
