Raste “Srpski svet”

Predsednički izbori u Crnoj Gori i reakcije iz Srbije, u kojima su i vlast, i opozicija, i takozvane intelektualne i građanske elite – uz časne izuzetke – unisono pozdravili pobedu Jakova Milatovića, koja se na ulicama crnogorskih gradova slavila uz srbijanske trobojke i četničke pesme – još su jednom pokazali da u Srbiji ne postoji – sem marginalizovane – bilo kakva suštinska i snažna alternativa vladajućem konceptu “srpskog sveta”.

To je, međutim, ogolilo još jednu stvar: Aleksandar Vučić koristi kosovski “problem” kao “mamac” za Zapad. U stvarnosti, njega Kosovo uopšte ne zanima, sem kao “dimna zavesa” iza koje se kriju prave teritorijalne aspiracije velikosrpske politike, one prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Njemu je posao kod kuće olakšan, što je jasno i iz konsenzualnih oduševljenih reakcija na pobedu Milatovića, kandidata režimskog masterminda i sumnjivog doktora nauka Siniše Malog i Crkve Srbije. Nakon svega, jasno je da Vučić, uz veoma široku političku i društvenu podršku u Srbiji, sprovodi politiku “srpskog sveta“.

Zahvalnost srbijanskom pijemontu za ‘oslobađenje’

Kada je Crna Gora u pitanju, još od Amfilohijevih litija 2020. godine sve je išlo po dogovoru, u koji su bili uključeni i Kremlj i Moskovska patrijaršija, čija je Crkva Srbije balkanska ispostava. Crkva Srbije je i stvorena pre 100 godina upravo kao oruđe za sprovođenje velikosrpske hegemonije u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Srbija nikada nije shvatala Jugoslaviju drugačije nego kao kukavičje jaje “velike Srbije”. Svi ostali narodi trebalo je da budu zahvalni srbijanskom “pijemontu” što ih je “oslobodio”.

Iz vizure Beograda, oni nisu imali pravo na emancipaciju. Ista stvar se ponovila i tokom trajanja socijalističke Jugoslavije. Nakon raspada, “velikodostojnici” Srpske pravoslavne crkve bili su aktivni podržavaoci politike genocida i ratnih zločina, a posle ratova nastavili su da podrivaju susedne zemlje, pre svega Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, a u sadejstvu sa političkim Beogradom.

Za jedan vek trajanja, Crkva Srbije je igrala i nastavlja da igra ulogu beogradske agenture, a po potrebi i paravojne formacije. Svojim očima smo u Novom Sadu pre desetak godina gledali “crkveno obezbeđenje” ispod čijih mantija su virili “hekleri”. “Obezbeđivali” su bačkog episkopa Irineja Bulovića, koji je, u stvari, politički otac zvaničnog patrijarha Porfirija Perića. Svojevremeno, početkom devedesetih, sretao sam Irineja u Zmaj Jovinoj ulici u centru Novog Sada kako šeta sa Željkom Ražnatovićem Arkanom.

U toku je ‘palestinizacija’ regiona

I dok “trguje“ sa Zapadom, uz obećanje da će im “isporučiti” Kosovo, Vučić temeljno razara Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru. Kosovo ga zanima u vidu eventualnih sitnih teritorijalnih ustupaka, na severu susedne zemlje, koji je postao duty free zona za kriminalce. Vučić je i te kako svestan da je Kosovo “na bajonetu dobijeno – na bajonetu i izgubljeno” i da je demografija nemilosrdna, a nezavisnost Kosova svršena stvar. Ono što ga zaista zanima jesu delovi Bosne i Hercegovine i Crna Gora.

Stvari se dodatno komplikuju jer se sada čini da pojedine zapadne mozgove okupira ideja o podeli Balkana na interesne, pa i teritorijalne zone Beograda, Zagreba i Tirane. Tako su se ujedinile silnice Beograda i Zagreba kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, kao i silnice Beograda i Tirane kada je u pitanju Crna Gora. U konačnici, to vodi ka “palestinizaciji” regiona, gde će ugroženi ostati Makedonci, Bošnjaci i Crnogorci. To je put u pakao, u dugoročnu nestabilnost i u sukobe. Na paradoksalan način, ujedinile su se i silnice Zapada i Vladimira Putina kada je Balkan u pitanju. Putinu je tako utaban put za otvaranje “balkanskog fronta”, dok istovremeno Zapad nastupa jedinstveno kada je Ukrajina u pitanju.

Neće Vučić nikada napraviti nikakav “politički zaokret” kojem se Zapad nada, niti u samoj Srbiji postoje bilo kakvi ozbiljni antinacionalistički pritisci da bi on bio prinuđen na salto mortale. Njegova politika, kao i politika njegovih prethodnika, jeste šibicarska, a poruka upućena Zapadu glasi: “Dajte nam novce, inače ćemo napraviti problem.” Srbija je, uz Belorusiju, jedina zemlja u Evropi koja Ruskoj Federaciji nije uvela sankcije zbog agresije na Ukrajinu.

Zapad se i dalje ne snalazi na Balkanu

Ideolozi “srpskog sveta”, u stvari trbuhozborci nacionalističkog Beograda, poput Aleksandra Vulina, Aleksandra Rakovića, Vladimira Đukanovića ili sveštenika Ognjena Femića, uporno ponavljaju ono što se na terenu već godinama dešava: Republika Srpska će se pripojiti Srbiji, a Crna Gora će se ujediniti sa Srbijom ili će doživeti sudbinu Ukrajine. Radovi na terenu odmiču u tom pravcu, a Zapad i dalje gaji iluzije da je jaka Srbija sa nacionalističkom politikom kao dominantnom garant mira i stabilnosti u regionu. Videli smo kako taj “garant” deluje tokom poslednje decenije 20. veka.

Srbija je već 35 godina faktor nestabilnosti u regionu, najodgovornija za ratove u kojima je pobijeno najmanje 130.000 ljudi, a milioni raseljeni. Velikosrpski nacionalizam je otac svih naših problema. Nosioci te ideologije se nikada nisu pomirili sa porazom u čak pet ratova u periodu od 1991. do 1999. godine (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, rat sa Oslobodilačkom vojskom Kosova, rat sa NATO-om), niti sa proglašenjem crnogorske nezavisnosti.

Utisak kojem se teško oteti jeste da se Zapad ne snalazi na Balkanu, uprkos iskustvu iz devedesetih godina 20. veka. Vašington je predugo bio odsutan iz regiona, zbog raznih globalnih kriza, kao i zbog ozbiljnih domaćih problema izazvanih Trampom. Evropska unija je bila prisutna, ali na veoma pogrešan način, pre svega kroz “stabilokratsku” politiku bivše nemačke kancelarke Angele Merkel. U njenom su naručju nesmetano rasli i cvetali i Viktor Orban i Aleksandar Vučić. Ali i sam Putin, sa kojim se razgovaralo kroz plitku i kratkovidu tehnokratsku filozofiju business first, dok je on komadao Gruziju i Ukrajinu i likvidirao opozicionare, borce za ljudska prava i nezavisne novinare.

Korupcija je zakonito dijete nacionalizma

U Bosni i Hercegovini visoki predstavnik Kristijan Šmit se ponaša kao portparol lidera Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine Dragana Čovića i toleriše rušilačku politiku Milorada Dodika. Istovremeno, ključna polazna tačka Zapada je da je korupcija glavni problem Balkana. A naravno da nije, već je glavni problem Balkana velikosrpski nacionalizam, kao i u posljednjoj deceniji 20. veka. Korupcija je samo zakonito dete nacionalizma. Uostalom, ako je korupcija glavni problem, kako to da se tolerišu Vučić, Dodik, Čović… u čijem se krilu korupcija razlila u svim duginim bojama, do endemskih razmera?

Situacija u Crnoj Gori i trenutna pobeda velikosrpske ideologije neminovno će se prelivati na region, po principu spojenih sudova. “Velika Srbija” je izašla na Debeli Brijeg, a Bosna i Hercegovina je opkoljena sada i sa istoka i sa juga, a bogme i sa severa i sa zapada. Severna Makedonija je okružena susedima od kojih joj većina ne misli baš ništa dobro.

Od takozvane građanske Srbije, sem časnih izuzetaka, nije ostao gotovo ni kamen na kamenu. Prvo ozbiljno urušavanje desilo se 1998. i 1999. godine, kada je i iz tih krugova proključao šovinizam prema kosovskim Albancima. Gledano sa Kosančićevog venca ili sa Vračara, kosovski Albanci su “niža vrsta, drugorazredni narod”. U slučaju Crnogoraca stvar je još bitno gora: njima se odriče čak i pravo da budu narod. Crnogorci su za njih “zabludeli Srbi”, koje treba “privesti pameti”, a Crna Gora “srpska Sparta” i “srpsko more”, koje toliko žele. I tu su sa Vučićem saglasne i političke partije – i vladajuće, i opozicione – i takozvana intelektualna elita.

Isti film 200 godina, jezive podljedice

Licemerno je praviti se lud i neuk kada je u pitanju Crna Gora. Tobož, zašto se uopšte baviti Crnom Gorom kada imamo toliko problema u Srbiji? Takve teze redovno “ispaljuju” samoproklamovani politički analitičari, stručnjaci opšte prakse, nalik na lokalne alkoholičare koji bistre svetsku politiku ispred dragstora.

I ovo sve što danas gledamo zapravo je repriza, loša beskonačnost, u kojoj su nacionalizam i policijska država jedine konstante “moderne” srbijanske države. Dakle, već 200 godina se vrti isti film, u kojem nije važno kako vam država izgleda, već kolika je. Idealan izgovor za hajdučku pljačku i zločine svake vrste. Ako se to ne zaustavi, posledice će biti jezive.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.