Religija i država

21

Пише: Татјана Чалић

Недавна одлука Високог судског и тужитељско вијећа БиХ којом се запосленим у правосудним институцијама забрањује ношење вјерских симбола изазвала је бурне расправе и бројне полемике.

Иако је БиХ по Уставу секуларна држава, у пракси је ситуација знатно другачија. Под утицајем све три вјерске заједнице, исламске, православне и католичке, јавни простор у БиХ одавно је прожет религиозним симболима и религиозним садржајима, у свим сферама живота и на свим нивоима власти. Вјеронаука је одавно ушла у школе, институције у РС имају своје крсне славе, а у државним институцијама вјерници имају простор за молитву. Одавно већ гледамо и како политичари, те разни државни дужносници, траже благослов за обављање својих  политичких дужности или стоје у првом реду у црквама и џамијама. Такође, вјерски поглавари одавно су се уплели у политику, па се данас више баве њом, него питањима вјере.

Зато и не чуди што је недавна одлука Високог судског и тужитељско вијећа БиХ којом се запосленим у правосудним институцијама забрањује ношење вјерских симбола изазвала бурне расправе и бројне полемике.

Ову одлука је нарочито погодила жене муслиманке, обзиром да је њихово вјерско обиљежје – хиџаб највидљивије.

И док противници ове одлуке сматрају да су им нарушена вјерска права и слободе, има и оних који сматрају да вјерска обиљежја нису мјера вјере у Бога, те да се у једној секуларној држави судски органи и судске просторије не би смјели користити као подијум за изношење својих личних вјерских увјерења.

Са друге стране, поставља се питање, уколико судије које су до сада обављале своју дужност са вјерским симболима сакрију или скину крст, бројаницу или мараму, шта ће се промијенити у њиховом размишљању? Задовољиће се форма, али њихов свјетоназор ће остати исти.

Протести за хиџаб

Поред бројних протестних шетњи које су, посљедњих дана, одржане у више бх. градова, покренута је и онлине петиција  “Глас народа против одлуке ВСТВ-а“, коју је до сада потписало преко 3.600 грађана.

Ауторка петиције, Мостарка Ернеса Бихорац, професорица босанског језика, каже да је сретна због чињенице да је одлука ВСТВ-а изазвала бурне реакције грађана Босне и Херцеговине.

“Показали смо да смо уједињени и јавно смо изнијели наше неслагање. Постоји страх да би ова одлука могла довести до нарушавања основних права и дискриминације одређених категорија становништва, због чега је и дошло до реакције јавности. Ово је сасвим супротно ономе што нам се гарантује Уставом. Такође, постоји бојазан да би се таква дискриминаторна пракса могла пренијети и на друге друштвене и пословне сфере”, рекла је Бихорац за БУКУ.

Нагласила је и да наша држава има толико проблема, да је апсурдно и говорити о овом “проблему”. Није проблем, каже она, да се забране вјерски симболи у правосудним институцијама, већ је проблем што се марама сматра симболом, а то није симбол.

“Очито појединци не знају дефиницију симбола. Некоме вјерски симбол може бити мјесец, па га могу замијенити звијездом, а ово што ми носимо не можете замијенити. Како би било некоме да им Суд каже да не могу ући у неку институцију јер имају вишак килограма? Или да вам кажу ‘скините мајицу, па ћете моћи ући’. Ми се исто тако осјећамо без хиџаба, као нека жена без одјеће. То је вјерска дужност, израз мојих мисли, начина живота који ја живим, идентитет, мој избор. Познајем доста дјевојака које нису муслиманке и дружимо се. Такођер, у мом друштву нису све жене са хиџабом и ми немамо проблем да одлично функционишемо”, каже Бихорац, која мараму носи већ пет година.

Ханади Салкица, адвокатица из Зенице, сматра да одлука ВСТВ-а има политичку  позадину, те да циљ одлуке није уређење дигнитета Суда и правосудног система.

Надаље, каже да оваква одлука ствара правну несигурност, из разлога што није дефинисано шта је вјерски симбол, а шта је идентитет одређене нације.
“Ако се узме у обзир да је у пракси искључиво видљива марама на глави Бошњакиња, сматрам да је оваква одлука тенденциозна само у односу на Бошњаке, а разлог томе је вјероватно “нови тренд” да су се запосленице суда, четири запосленице у суду у Зеници и једна у Травнику, одлучиле на ношење мараме, уз напомену да нико од вршилаца дужности судије и тужитеља, колико је мени познато, нема такво обиљежје, јер је ВСТВ при избору кандидата за одређене функције прећутно примјењивао ову одлуку и прије доношења исте”, каже за БУКУ Салкица. Истиче да сумња и у искреност ВСТВ-а, односно појединаца у правосудном систему, јер сматра да се ово могло уредити увођењем униформи, које би једним дијелом биле прилагођене и за особе које носе мараму на глави.

“С друге стране се као вјерник исламске вјероисповијести осјећам пониженом и дискриминисаном у држави у којој  припадника мог народа има преко 50 посто, а за своја основна људска права морају се борити као да су национална мањина, а ни националне мањине се не би требале борити за своја права, јер би ова држава и њене институције, ако се сматрамо демократским друштвом, требале пружити једнака права према слободној вољи грађана ове државе”, закључила је Салкица, која мараму носи од 1989 године. Додаје и да је преко 50 посто њених клијената друге народности и вјероисповијести, те да им очигледно није била сметња да ангажују адвоката који се својом појавом декларише као вјерник другачије вјероисповијести.

Ношење “махраме” није исламског поријекла

Са друге стране, Јасна Шамић, књижевница и доктор наука са Универзитета Сорбона, каже да се у Курану израз “хидјаб” појављује само једном и да значи “вео иза кога се крије Бог”. Према њеним ријечима, јавно ношење мараме, а напосе “никаба” (црних саудијско-муслиманских мантија које скривају цијело женско тијело и лице) први су знаци, не покорности Богу, него покорности мушкарцу. То су, сматра Шимић, сасвим јасни знаци упозорења поновног увођења ропства, посебно за жену, које јој је наметнуо мушкарац још од постанка монотеистичких религија. Ношење “махраме” и скривање косе и још мање скривање лица, према њеним ријечима, не само да није исламска обавеза, него тај феномен није чак ни исламског поријекла. “У католичанству су жене такође скривале и косу и лице, а у јудаизму су бријале главу и носиле перике. Будући да нигдје у Светој књизи муслимана не стоји да жена мора сакривати косу, па ни лице, треба рећи и то да је то покривање косе, – а данас све више и цијелог тијела – с једне стране постала муслиманска традиција пренесена и на балканске  просторе са муслиманског Оријента, а с друге стране да има донекле везе са хадисима односно Мухамедовом традицијом и понашањем који су неријетко апокрифни”, истиче  Шимић. Наглашава и да не треба заборавити да ислам захтијева од вјерника, па и од жене, крајњу  скромност и скрушеност, деликатност, а не “махање” властитом религијом и религиозношћу. Другим ријечима, по исламу, сматра Шимић, није уопште мањи вјерник ни онај који не иде у џамију, а камоли жена која не носи мараму.

Да ли је БиХ секуларна држава?

Социологиња Златиборка Попов-Момчиновић каже да је одлука ВСТВ-а изазвала бурне реакције, јер иако се БиХ декларира као секуларна држава, граница секуларности није јасно дефинисана.

Истиче и да саме јавне институције индиректно намећу вјерске симболе, као нешто што је пожељно и потребно упражњавати. На тај начин се ствара и притисак на људе који нису вјерници и не упражњавају религију на исти начин.

“Код нас је постало помодарство да своју вјерску припадност изражавамо на било ком мјесту. Рецимо, институције РС-а имају своје крсне славе, у институцијама БиХ имате простор за молитву, гдје се обављају религијски ритуали, иако знамо да су права мјеста за то, вјерски објекти. Религија је ушла и у школе, имамо вјеронауку. Код нас нема разлике између религије и културе. Култура је прожета религијским симболима, тако да су вјерски симболи овдје и дио културног идентитета. Такође, нема јасне границе ни између јавног и приватног упражњавања религије. У оваквим случајевима држава треба јасно да се постави, да преиспита однос државе и вјерских заједница, а не да неке ствари покушава ријешити арбитражним одлукама”, каже за БУКУ Попов-Момчиновић.

Напомиње да, барем за сада,  Одлука ВСТВ-а за посљедицу има само таласање јавности и појачавање подјеле између радикалних секулариста  и ових који су више за то да религија буде присутнија у јавном животу.

Јакоб Финци, предсједник Међурелигијског вијећа БиХ, за БУКУ каже да је одлука ВСТВ-а у складу са законом, али да се поставља питање да ли је у складу са Уставом и Европском конвенцијом о људским правима.”Међурелигијско вијеће ће одржати састанак 22. фебруара, након чега ће се знати и наш став, односно да ли је ова одлука у складу са Уставом и са Европском конвенцијом о људским правима”, каже Финци.

С друге стране, Високо судско и тужитељско вијеће БиХ је на јучерашњој сједници остало при ранијем закључку који се односи на забрану ношења вјерских обиљежја у правосудним институцијама, али ће ради бољег разумијевања садржаја и суштине овог закључка објавити јавни меморандум на интернет страници ВСТВ-а, у којем ће бити детаљније разјашњени разлози за његово доношење. ВСТВ БиХ ће, како је закључено, истовремено приступити и разговорима с представницима свих вјерских заједница у БиХ, те заинтересираним представницима законодавне и извршне власти у БиХ.

Добра страна цијеле ове приче је што је коначно дотакнуто питање односа религије и државе, које у БиХ одавно иду руку под руку.

Уколико вјерски симболи заиста буду уклоњени из правосудних институција, једно је сигурно – ово не би требала бити усамљена одлука. Вјерска обиљежја и симболе, мјеста за молитве, требало би уклонити  из свих јавних институција, али и вјеронауку из школа, ако смо секуларна држава. Јер контрадикторно је да нам дјеца у школи уче вјеронауку, а потом, након завршеног школовања не могу добити посао у Суду, јер носе вјерска обиљежја и одгајани су у вјерском духу.

С друге стране можда је једнако легитимна опција установити и шта већина грађана мисли о секуларној држави. Можда се испостави да их већина и не жели секуларну државу, чиме онда тек отварамо Пандорину кутију.

 

(buka.ba)