Piše: Ljubodrag Stojadinović
Moguće je da čadorska metastaza zahvati čitav Beograd. Pokretu za narod i državu se svidela ta krpena arhitektura, jer su u njoj pronašli novo sredstvo za širenje čuđenja i straha. Sve je to najpre začeto u osobitoj glavi vođe i učitelja.
Čovek zvani Đuka, najavio je gradnju kampova slične namene – a namena nije sasvim poznata – na Tašmajdanu, u Manježu i možda u Bezistanu. Nešto kasnije, nekadašnja metropola bila bi pretvorena u neizmernu platnenu deponiju na kojoj polusvet skladišti svoje izlučevine i druge otpatke. Ispod prozora poglavice, studenti koji žele da uče počinju da ne jedu. Odredi klozeta još su postrojeni u dve vrste.
Izgleda da im se mnogo dopalo to što su uradili i još rade sa Beogradom i što nema pravog otpora takvom brutalnom estetskom svetogrđu, proizvodnji smrada i okupaciji slobodnih trgova i parkova. Beograđani su odustali čak i od svoje oksimoronske odlučnosti: nikada nećemo dozvoliti da nam rade to što nam rade. Navedeni aforizam je ilustracija relativne nemoći pred optužbom da svaki korak ka slobodi vodi u nasilje.
Odbrana od nasilnika nije nasilje, no šatorsku Kartaginu svakako treba srušiti u miru, zatvaranjem puteva njenog opstanka. Tek onda se može razarati režim koji se održava na crvotočnim balvanima. Sablasna šatorska naselja ili nešto što nije lako odrediti, jedan su od klatećih stubova koji drži donove i druge propalice pri državnoj sili i centralnoj kasi. Tamo je čitava jednačina opstanka: koliko je nerazrušiv čador-grad, toliko je stabilan režim.
Priča počinje one večeri, pri jednom od čestih pomračenja centralnog uma okupatorske vlasti. Tada je um otkrio tajnu o lojalistima kojih ima dovoljno da bi ga čuvali i sačuvali. Oni su odlučni i opasni i ima ih svuda, uradiće sve za njega. Učinilo mu se ipak da su lojalisti sami po sebi suviše sirova i prostačka pretorijanska fasada. Kad čuvari skinu maske, vidi se da je tu sabrano sve što je bilo na ljudskom otpadu: ološ sa samog dna, zlikovci, vucibatine, secikese, podvodači, narkomani, lupeži, ukoljice i penzionisani zločinci.
Ideja da se pored njih u Pionirskom parku postave studentske makete sa nešto ljudskijim licem, bila je istinski misaoni podvig tvorca pandemonijuma. Studenti koji žele da uče, a postoji samo jedan opskurni model među njima koji ima kakav-takav indeks, postali su zaštićena sorta pod ličnim staranjem vodećeg hulje.
Pionirski park nije bio dovoljno prostran za njegovu veliku ideju, pa je odlučio da širi svoj umobolni logor svuda gde je to moguće.
U Nišu je njegov trodnevni skup za narod i državu trajao samo pola sata. Ni šatori ni nužnici tamo nisu opstali. Novosađani su na neprekidnoj straži pred neprijateljskom najezdom i tamo šatora nema. Beograd je posle 15. marta postao laka i krotka meta, misli se da se raja već povukla u redovno bunilo i otaljava svoje zauvek izgubljeno vreme.
U šatorima bivakuju paravojne trupe koje je formirala paranormalna država. Legitimna državna sila više ne postoji, grupa oficira podanika u vojsci i policiji mora da bude spremna da brani šatore, kako bi sačuvala one koji čuvaju posebno važnu glavu a žive u njima.
Tako je nastao javni izlog distopije: studente koji žele da uče a batalili su da jedu, čuvaju bašibozački odredi, njih policija, policiju vojska. Sve njih zajedno obnovljena velegradska melanholija i mirenje sa sudbinom: jednom, kad-tad pašće sigurno. Nema mu spasa od njega samog.
Takvi zatvoreni krugovi iz kojih nema mirnog izlaza, nagoveštavaju tragediju, možda unutar samog režima u konačnom rasporedu fizičke moći. Evolucija letargije u imploziju može da bude očekivana kao rešenje hermetičkog bezizlaza.
Odbrana poslednjih nitkovskih dana sadržana je ovde u ugnjetavajućem postavljanju zagađenih platnenih naselja i tvrđava od slame i blata. To je javno ponižavanje koje se ne može još dugo podnositi. Ideja raspadnutog uma da sebe i svoje smeće brani svim silama, jeste poziv da se nastavi sa opštim otporom. Šatori i otpad u njima je sve što mu je još ostalo.
(Peščanik.net)
