Piše: Tomislav Marković

Dodikovi kritičari, čiji je um ogrezao u tamu ovog sveta, ne shvataju da se on ne bogati zarad sopstvenog zadovoljstva, već zbog svojih odanih podanika. Dodik je svoj narod poveo u bolju budućnost u kojoj će svi živeti u blagostanju, ali pošto je on, kao lider, avangarda sostvene nacije, prvi je stigao u tu svetlu utopijsku sutrašnjicu i sad tamo priprema teren za sve ostale. Žitelji Republike Srpske za sad mogu da uživaju u bogatstvu posredno, preko svog ovlašćenog predstavnika, otprilike kao što navijači uživaju u pobedama svog kluba.

Milorad Dodik čini sve što je u njegovoj moći da poboljša život građanima svog entiteta, a niko ni hvala da mu kaže. Naprotiv. Ljudska nezahvalnost gotovo je beskrajna, pogotovo prema onima koji nam čine samo dobro. Šta god predsednik Republike Srpske uradio, kakav god politički potez povukao, šta god izjavio – uvek će se naći neki zlobnik i zlonamernik da pogrešno protumači Dodikove namere i da ga ocrni na pasja kola. Ima i retkih ljudi koji ga hvale, ali njihove ode Dodiku ne donose nikakvo zadovoljstvo. Emil Vlajki, Rajko Vasić, Nenad Kecmanović i slični nezavisni analitičari ionako se nalaze na Dodikovom platnom spisku, pa predsedniku slažu panegirike po službenoj dužnosti. Slaba je to uteha za političara željnog iskrenih pohvala i zasluženog divljenja, a ne podaničkog laskanja.

Strašna je usamljenost uglednih ljudi, pogotovo vodećih političara, svakog ko se nalazi na visokom položaju dokle ne dopire pogled običnih smrtnika. Kada je veliki pesnik Džon Don napisao “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje”, očigledno nije znao za Dodikov slučaj. On je živi dokaz da svaki čovek jeste ostrvo, odsečen od drugih pripadnika svog naroda kao makazama, okružen ledenom vodom ljudskog nerazumevanja. Što više radi za dobrobit stanovništva to je usamljeniji u svojoj kuli od kradovače, a njegove reči i dela redovno se odbijaju o mukli zid neshvatanja.

Dan Republike Srpske, duhovno bogatstvo

Na primer, Dodik raspiše referendum o Danu Republike Srpske, a razne zloće i podmuklice odmah skoče na njega da krši Dejtonski sporazum, kako želi da razbije Bosnu i Hercegovinu, pokušavaju zakonom da mu zabrane održavanje referenduma, poturaju mu klipove u točkove na sve moguće načine. A ne shvataju da Dodik samo nastoji da pomogne svojim vernim podanicima, ne prezajući ni od kakve žrtve samo da bi im poboljšao uslove života.

Na kraju građani Republike Srpske dobiju taj svoj Dan i odmah postane jasno koliko je dalekosežna politička mudrost njihovog bogomdanog predsednika. Građani su i dalje siromašni, potlačeni, poniženi i uvređeni, ali sad bar mogu ponosno da slave Dan svog entiteta. Istina, Dan Republike ne može da se namaže na hleb, ne može da ugreje stan ili kuću, njime ne mogu da se plate računi ili da se kupe knjige detetu za školu – ali ne živi čovek samo o hlebu, već i o svakoj reči Miletovoj, kao što kaže Novi zavet, knjiga izrazito nepopularna među vladikama Srpske pravoslavne crkve. Važne su i duhovne vrednosti koje greju ljudsku dušu mnogo efikasnije od nafte, gasa ili uglja. A građani koji imaju svoj Dan Republike koji mogu mirno da slave već se osećaju mnogo bolje, mada to možda u prvih nekoliko decenija neće ni primetiti. To zavidni Dodikovi kritičari nikada neće razumeti.

Minuli koljački rad

Kada Dodik preti otcepljenjem manjeg bh. entiteta, kad poručuje da Republika Srpska može vojno da se odbrani, kad zvecka oružjem i zastrašuje mogućnošću novog rata – to mnogima zvuči kao nešto loše, katastrofalno i apokaliptično. Naivni Dodikovi protivnici, zavedeni lukavstvom zdravog razuma i opsenama nekakvih humanističkih vrednosti, ne shvataju da predsednik samo pokušava da dovede do logičnog kraja težnje osnivača Republike Srpske, kako njihove žrtve ne bi ostale uzaludne. Tu se ne misli na žrtve koje su lično podneli, ako ne računamo Nikolu Koljevića koji je stradao od zločinačke ruke, već pre svega na žrtve koje su bili prinuđeni da likvidiraju tokom etničkog čišćenja višenacionalnog terena. Pa nisu Radovan Karadžić, Ratko Mladić i njihove horde zla pobili tušta i tma nesrba samo da bi danas živeli u zajednici sa onima koje su ubijali.

Dodik prosto smatra da ako Republika Srpska ostane u sastavu Bosne i Hercegovine ispašće da su hiljade ljudi badava krvavili ruke i postali ratni zločinci, a to jedan ozbiljan političar nipošto ne sme da dopusti. U stvaranje Republike Srpske uloženi su milioni radnih sati samopregornih trudbenika – snajperista, tobdžija, čuvara logora, koljača, streljača, silovatelja, palikuća, batinaša, pljačkaša; toliki minuli rad zaslužuje da bude nagrađen samostalnom državom.

Eventualne srpske žrtve u potencijalnom ratu ionako se ne računaju, jer je jedna od osnivačica Republike Srpske Biljana Plavšić još onomad postavila matematički aksiom koji kaže – nije šteta da nastrada i šest miliona Srba, samo da bi ostali mogli da žive slobodno. Čak i da svi Srbi nestanu, nije velika šteta, pod uslovom da Milorad Dodik preživi, jer je on najvrednije što imamo, uprkos zlim jezicima koji ga opanjkavaju pokušavajući da mu spuste cenu.

Dole teror činjenica!

Dodikovi mrzitelji su se toliko uskopistili protiv objekta svoje nenavisti da nemaju nimalo razumevanja čak ni za neke lako shvatljive postupke. Primera radi, često ga optužuju za licemerje, pozivajući se na to da je Dodik još 2007. godine priznao genocid u Srebrenici, a danas ga negira. Takvim drznicima očigledno nije poznato domaće tradicionalno shvatanje istine i činjenica. Istina nije nešto večno, nepromenljivo, jednom zauvek dato, već se radi o fluidnom pojmu koji prilagođavamo svojim potrebama, u skladu sa određenim istorijskim trenutkom.

Nije čovek stvoren radi istine, već istina postoji radi čoveka. A jedan slobodarski narod od iskona ne može da trpi nikakvu prinudu niti ropstvo, pa čak ni  teror činjenica. Postoji i teološki aspekt ovog problema koji predsednik R. Srpske uspešno razrešava. Možda Bog ne može da učini da nije bilo ono što je bilo, iako je navodno svemoguć ne može da menja prošlost, ali Dodikove moći su kudikamo veće od nekakvog tamo Boga za kog nije sigurno čak ni da postoji.

Vekovno pradedinjsko ognjište

Dodiku se često spočitava i to što je enormno bogat čovek, kako za naše sirotinjske, tako i za okolnosti mnogo bogatijih i srećnijih država. Korupcionaške afere u koje je bio upleten teško je i prebrojati, čitavi timovi su radili na utvrđivanju imovnog stanja predsednika Republike S. Dodik je svojevremeno prijavio da poseduje imovinu u vrednosti od oko tri miliona evra, dok neki istraživači procenjuju bogatstvo prvog čoveka srpstva na preko 200 miliona evra. Biće da su istraživači bliži istini, Dodik nije materijalista, uopšte se ne bavi prebrojavanjem sopstvenog novca pošteno stečenog otimačinom, ne vodi inventar sopstvenih dobara, tako da ni sam ne zna šta sve poseduje.

Dodikovi kritičari, čiji je um ogrezao u tamu ovog sveta, ne shvataju da se on ne bogati zarad sopstvenog zadovoljstva, već zbog svojih odanih podanika. Dodik je svoj narod poveo u bolju budućnost u kojoj će svi živeti u blagostanju, ali pošto je on, kao lider, avangarda sostvene nacije, prvi je stigao u tu svetlu utopijsku sutrašnjicu i sad tamo priprema teren za sve ostale. Žitelji Republike Srpske za sad mogu da uživaju u bogatstvu posredno, preko svog ovlašćenog predstavnika, otprilike kao što navijači uživaju u pobedama svog kluba. Nije ni to malo na ovu oskudicu, a verni birači su zahvalni predsedniku što im je omogućio da makar malo osete izobilje, pa makar i preko svog avatara, kako i dodikuje lojalnim podanicima.

U sklopu bezrazložnog zgražavanja nad Dodikovim velelepnim kapitalom, ponekad mu mrzitelji zameraju što je kupio vilu vrednu 750.000 evra u inostranstvu, u elitnom beogradskom naselju Dedinje. Tek na ovom primeru se vidi koliki su Dodikovi kritičari izdajnici i neprijatelji srpstva. Predsednik Mile je lepo objasnio da Srbija za njega nije inostranstvo, to je prava otadžbina svih Srba, ma gde se nalazili, u Banjaluci, Torontu, Čikagu ili Beču. Doduše, ne mogu svi dijasporni Srbi da priušte sebi luksuznu kućerinu u bogataškom kvartu, ali pošto je nacija organska zajednica, ako jedan Srbin nešto poseduje onda je to isto kao da svi Srbi imaju tu vilu.

Dedinje nije bilo kakav profani gradski kraj, to je sveta srpska zemlja, najskuplja srpska reč posle Kosova (po kvadratu stambenog prostora), tu se nalaze naša vekovna – što bi rekao Predrag Čudić – pradedinjska ognjišta, tako da je svakom iole dobronamernom kristalno jasno da je Mile vilu kupio iz čisto patriotskih razloga. Veliki Srbi i treba da borave među sebi sličnima, da poseduju veliki kapital i žive na visokoj nozi. Kako bismo izgledali pred svetom kad bi naše vođe imale outfit kao prosečan Srbin –  siromašan, ojađen i dronjav?

Negovanje porodičnih vrednosti

Svetu se ne može ugoditi, a ponajmanje Dodikovim nenavidnicima. Ovi mrzitelji svega srpskog otišli su čak dotle da Miletu zameraju što je njegov sin, njegova rođena krv i meso, dobio kredit od Razvojne banke RS u iznosu od tričava tri miliona konvertibilnih maraka (jedva milion i po evra). Umesto da pohvale Dodika zbog negovanja porodičnih vrednosti, da se pozovu na narodnu poslovicu koja lepo kaže “Ko će kome ako neće svoj svome”, zlotvori mu udaraju packe zbog negovanja roditeljskih osećanja. Predsednik je zlobnicima oštro uzvratio: “Ponosan sam na svog sina i posao kojim se bavi. Bolje to nego da je ovde, u Banjaluci, neki klošar ili narkoman”.

Eto dokle ide ljudska mržnja, neki bi više voleli da predsednikov sin bude narkoman nego da bude bogataš. A one koji su konkurisali za kredit, bili odbijeni jer nemaju rodbinu među visokim funkcionerima, pa su zato postali narkomani – ne treba ni žaliti, jer ništa bolje nisu ni zaslužili. Lepo je bar videti da iver ne pada daleko od klade i da je Dodik vaspitao svog sina u duhu tradicionalnih srpskih vrednosti otimanja, korupcije i zgrtanja novca.

Samo izdajnici veruju svojim očima

Naveli smo tek nekoliko nasumičnih primera potpuno neosnovanih napada na Milorada Dodika, a sličnih je bilo na hiljade proteklih godina. Dobar deo zamerki svodi se na to da je Dodik, navodno, na sve spreman samo da bi se održao na vlasti. Kao da je to nešto loše. Pa političari se i bave politikom da bi došli na vlast i ostali u fotelji što duže. Ne čine oni to zbog sopstvene koristi (to dođe onako usput), već zarad boljitka nesrećnih građana kojima vladaju, što smo, nadam se, uverljivo pokazali.

Verbalni ataci na Dodika utemeljeni su na leguri čiste mržnje i odsustva volje da se shvate komplikovani predsednikovi postupci koji najčešće na prvi, ili na bilo koji drugi pogled, deluju kao da su motivisani isključivo gramzivošću, ličnim ćarom, pohlepom za zemaljskim dobrima i nehajem prema sudbini žitelja Republike Srpske. Naivnom oku izgleda kao da Dodik tretira svoje podanike kao ovce za šišanje, ali tu je reč o potpuno pogrešnoj percepciji. Mileta kritikuju mahom oni koji više veruju sopstvenim očima nego njegovim rečima, što je prvi simptom izdajništva, autošovinizma i otpadništva od srpstva.

Niko da se zapita kako je nesrećnom Miletu okruženom takvim razornim nerazumevanjem. To što su mu Amerikanci uveli sankcije može se nekako razumeti, stranci nas nikad nisu shvatali i uvek su nam radili o glavi, ali kad nerazumevanje dođe od pripadnika iste nacije, to ostavlja teške rane na duši koje ni imetak vredan 200 miliona evra ne može da zaceli. Da parafraziramo još jednog velikog Srbina, Vojislava Koštunicu, koji se, nažalost, penzionisao i povukao u osamu svoje belanovičke kelije gde uporno gleda u jednu tačku čekajući da ova progovori: Ko ne razume Dodika, ne razume ni Republiku Srpsku. O Velikoj Srbiji da i ne govorimo.

 

(tacno.net)

Komentari