Ово нека буде мој крик, мој бол, моја суза и моје огорчење.
Пишем ове речи у име истине којој су силници пљунули у лице, у име части коју они немају јер су се дрзнули да срамно и без трунке стида и кајања донесу одлуку о рехабилитацији онога коме ни име нећу да споменем.
Пишем ове речи у име 68. невиних жртава четничког лудила из Вранића, у име 72 становника села Друговца, који су страдали због тога што су се партизани пробили кроз обруч три Дражина корпуса, па је бес те Дражине братије требало на некоме искалити.
Пишем у име крвавих колевки, силованих девојака, опљачканих и попаљених кућа, пишем јер не могу и нећу да ћутим.
Стојим у породичној спомен соби и гледам на зиду десеторо лица, десеторо мученика који ме немо посматрају и питају оно што не знам и не могу да им објасним.
Ја се стидим и срамим својих предака што су невини страдали, осуђени без суђења и без кривице. Како да објасним њима а и себи, зашто су тако свирепо кажњени пре 72 године и зашто ових дана, треба поново да буду убијени овом срамном судском одлуком.
Стидим се и срамим што нисам учинио више, да одбраним њихову част, да уразумим и спречим ове нове равногорце и њихове помагаче, који их поново поклаше. И њих и нас, потомке тих мученика и хероја.
Ја се стидим а они славе и ликују. И вређају старе ране, здрав разум и сећања. Испирају мозак лажима и измишљотинама у које ни они сами не верују. Прогласише злочинце и кољаше за патриоте и ослободиоце.
Кога су то равногорци ослободили и против кога су се борили! Од новембра 1941 године, па до краја рата били су раме уз раме са фашистима у борби против Н.О. војске и сопственог народа. На хиљаде невиних жртава широм Шумадије и Србије страдало је од четничке каме само због тога што су били за борбу против окупатора.
Ако је Дражин покрет антифашистички онда су ове невине жртве њиховог терора били фашисти. Да није тужно, било би смешно!
Кажу, како овом срамном пресудом треба да дође до тог све Српског измирења, као да смо 70 година били у међусобном сукобу и рату. Народ се измирио још 1945. и 1946. године и никакво друго измирење није било потебно нити је могуће.
У великој су заблуди сви они који мисле да могу да се измире ове невине жртве са својим џелатима и крвницима. Ја сам радио у истој фирми са сином и унуком једног од најкрволочнијих припадника те четничке банде који је клао десеторо чланова моје породице. Никада никаквих међусобних нетрпељивости ни мржње, међу нама није било. И није то једини пример овде у Вранићу.
Али драга не разумна господо, Ви хоћете да помирите њиховог оца и деду са малим Љубом дететом у колевци од годину дана, кога је тај крвник у вис бацао па на каму дочекивао и клао још девет чланова моје породице у тој ноћи ужаса и највеће Српске срамоте и стида.
То никада не може да се деси!
А сад, да Вас подсетим: покољ народа у Вранићу, извршио је први батаљон, Посавске бригаде, Авалског корпуса. Дакле регуларна јединица четничког равногорског покрета под командом Драже Михаиловића.
Те ноћи, 20. децембра 1943. године четници су на крајње свиреп и подмукао начин, заклали и убили 68. житеља Вранића. 35 су биле жене и деца. Једанаесторо деце убијено је до 15 година старости. Двоје деце било је у колевци. Четири девојке су силоване пред целом породицом, па заклане заједно са њима. Те стравичне ноћи 14 породица је буквално уништено и сатрвено, са још 5 појединачних убистава. Од 178 жртава које је Вранић имао у другом светском рату, преко 90 страдало је од четничког терора. То је срамни биланс и учинак те Дражине ,,часне“ и ,,поштене“ војске овде у Вранићу. А тако је било, мање више и у целој Србији.
Могу ли господо историчари ови злочини да се оправдају и објасне неким нормалним, рационалним разлогом или ћете можда неком следећом судском одлуком да их поништите и прогласите да се нису ни десили? Што се мене тиче, све ми је јасно, и нико од Вас не треба ништа да ми прича.
Ја од Вас господо судци, господо помагачи и господо историчари, који сте учествовали у доношењу ове срамне, скандалозне и нечасне судске пресуде, као потомак жртава четничког лудила и злочина, ништа не тражим и ништа не очекујем.
Ви не заслужујете, чак ни мој презир. Оставићу Вас, да занесени у свом самољубљу славите оно, чега би требало да се стидите.
Владан Пантић – Вранић
24.05.2015.
(tacno.net)