Ubi Srbiju pompezna laž
Nismo mi narod neradnika, lopova, pljačkaša, prevaranata, kriminalaca i zločinaca, to su oni koji nas vode.
Piše: Milojko Pantić
Jesi li ti sportski novinar ili politički komentator? Cenio sam te kao sportskog reportera, ali sad ne mogu da te slušam kako svake nedelje razglabaš o politici…
To su najčešća pitanja i primedbe pojedinaca koji na društvenim mrežama komentarišu ono što pričam u “Sportskoj galaksiji” ili novinama i nekim portalima. Ne računam tu, naravno, brojne slučajeve primitivnih ljudi, koji o svemu u životu ne razmišljaju glavom. To pokazuje da nemali broj naših ljudi živi u oblacima, odvojen od stvarnosti. Jer, kako neko može reći da ga politika ne interesuje kad se politika i takozvani naši političari na surov način mešaju u naše živote i pljačkaju nas do nezamislivih razmera.
Nisam političar, ali ne mogu da prećutim kad samozvani prvi političar Srbije, usred trgovinskog rata sa Kosovom, koji je on inicirao, obećava građanima Srbije da će do Svetskog prvenstva u fudbalu 2030. godine Srbija izgraditi sedam-osam modernih fudbalskih stadiona. I ne mogu da ne upitam, kad znam da je Srbija i zvanično najsiromašnija zemlja Evrope i da samo jedan takav objekat košta oko 200 miliona evra, od kog i čijeg to novca se planira takva neprofitabilna investicija? I ne samo to…
Neviđena pljačka državnog novca
Od kojeg i čijeg se novca, dok Srbija tone u beznađe, finansira gradnja “Beograda na vodi”, ili kupovina PKB-a? Ko plaća ponovljenu gradnju već izgrađenog autoputa? Ima li to veze sa najprljavijim kapitalom koji su, usred ratnog razaranja, ubijanja i raseljavanja između Srba i Hrvata, zajedničkim finansijskim poslovima za sebe i svoju takozvanu elitu, stvorili pljačkanjem Slobodan Milošević i Franjo Tuđman.
Nedavno je poznati zagrebački novinar Domagoj Margetić, posle višegodišnjeg istraživanja, objavio da poseduje dokumenta o najvećoj pljački državnog novca i društvene imovine na ovim prostorima svih vremena. Kako navodi Margetić, Sloba i Franjo su još devedestih godina prošlog veka – dakle, pre raspada Jugoslavije, po sistemu pola-pola – dokapitalizovali i privatizovali Anglo-Jugoslav Limitid Benk u Londonu i Benk Franko-Jugoslav u Parizu.
Vođe su, zatim, huškale svoje narode na rat i ubijanje, da bi, usred te krvave navodne bitke za srpstvo i hrvatstvo, u isto vreme imali zajedničke banke i zajedničke poslove. Procenjuje se da je preko tih banaka, na razne načine, pljačkom državnog novca i imovine, ukradeno više desetina milijardi evra.
Vlastoljublje, koristoljublje i srebroljublje
Događalo se čak da se srpski novac za vreme rata i sankcija sa Kipra isplaćuje na tajnim računima Zagrebačkoj banci, da bi odatle završio u Parizu i Londonu. Dokument koji to potvrđuje Margetić je dobio od Borke Vučić, službene Miloševićeve bankarke.
Kad je međunarodna zajednica krenula da istražuje tokove novca i kršenje sankcija u Srbiji i Hrvatskoj, te silne milijarde, kaže Margetić, završile su pod hitno na tajnim računima Hipo grupe, danas Adiko bank. Nije li zbog tih milijardi Srbija na samom svetskom vrhu država pogodnih za takozvano pranje para?
Znam da se ovo neće dopasti nacionalistima svih boja, ali Sloba i Franjo su, kao tvorci monstruoznih laži o ugroženosti srpstva i hrvatstva, ubili Jugoslaviju iz čistog vlastoljublja, koristoljublja i srebroljublja. U svakom slučaju, Milošević i Tuđman nisu u Karađorđevu dogovarali samo podelu Bosne i Hercegovine, već su zdušno radili i na tranzijciskom projektu da se sva državna i društvena imovina socijalističkih republika Srbije i Hrvatske slije u njihove i džepove izabranih dve stotine Srba i isto toliko Hrvata.
Ispada da je međunacionalna mržnja raspirivana do besvesti i ratovi su se vodili da bi se sakrile kriminalne aktivnosti političkih elita Srbije i Hrvatske.
Izgubljeno Kosovo i dobijena Vojvodina
Ko ne vidi analogiju između ove najprljavije tajne ratnog Balkana sa odnosima između Srbije i Kosova, taj je slep kod očiju. Čitave generacije potrošile su svoje živote kao taoci politike koja lažno brine o teritoriji koju su nacionalisti pretvorili u mit, a sve da bi se građani Srbije beskrupulozno pljačkali. Čak i opozicioni Savez za Srbiju podržava taj lažni mit, ignorišući elementarnu istinu.
Milošević je Albance sa Kosova proganjao, a zatim za Kosovo ratovao sa celim svetom, da bi u Kumanovu 1999. godine potpisao kapitulaciju. Od tada Srbija više nema prava ni na metar kosovske zemlje. Jedina naša briga trebalo bi da budu Srbi i kulturno-istorijski spomenici na toj teritoriji. Kako je u ratu Kosovo izgubljeno, tako je dobijena Vojvodina, koja do kraja Prvog svetskog rata nikada nije bila u sastavu Srbije. Pa našta bi to ličilo da Austrija i Mađarska danas traže da im se vrati Vojvodina?
Posebna priča u čitavoj toj srpskoj lažomaniji je vođa srpskih državnih čelnika. Nije tačna izreka da svaki narod ima vlast koju zaslužuje. Nismo mi narod neradnika, lopova, pljačkaša, prevaranata, kriminalaca i zločinaca. Takvi su samo uzurpatori vlasti, lažni velikaši, koji su nam zarobili državu i, uz pomoć tabloidnih medija, pretvaraju nas u bezličnu masu, u pravo stado, sa kojim oni rade šta im padne na pamet.
Državna kasa u džepovima pojedinaca
Lekcije iz pristojnosti drži nam bahati, pompezni i narcisoidni Zvezdin navijač, koji nije mogao da bude ni vođa “Delija” sa Novog Beograda. Okružen poltronima i ulizicama, on je stavio državnu kasu u džep i odatle puni džepove kriminalaca, nasilnika i svima koji doprinose održavanju njegove vlasti.
Njegovi ratni uzori Milošević i Tuđman ostavili su mu čitavu jednu banku punu para otetih od nas, građana, i zato mu ne treba verovati ni kada izgovara svoje ime i prezime, pogotovu kad se zna da mu je nekadašnji ministar finansija, kome je u parlamentu pretio robijaškom košuljom, sada savetnik za poslove sa arapskim svetom.
(Izvor: Al Jazeera)