“Trideset i kusur godina normalizacije nasilja, kriminala, mržnje, rata, ubijanja donose svoje gorke plodove”
Piše: Tomislav Marković
Tragedija koja se dogodila u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu ostavila je čitavu javnost u stanju šoka i neverice. Ne zna čovek ni kako da reaguje, ni šta da kaže na vest da je trinaestogodišnji dečak upao u školu naoružan sa dva pištolja, četiri šaržera i četiri Molotovljeva koktela, ubio osmoro dece i radnika obezbeđenja, i ranio još šestoro. Zaista zvuči kao nešto potpuno neverovatno, nešto što nikako ne može da se desi. A ipak se dogodilo ono što je do juče bilo nezamislivo.
Nemamo dovoljno proverenih informacija da bismo sklopili celovitu sliku o ovom jezivom zločinu. Pitanje je i da li će nam ikada biti jasno kako je došlo do toga da učenik sedmog razreda osnovne škole postane masovni ubica, čak i kada budu razjašnjene okolnosti i motivi zlodela. Pa ipak, neke stvari su jasne i o njima se mora govoriti, ma koliko čovek želeo da u tišini saučestvuje sa bolom onih koji su pretrpeli nenadoknadiv gubitak.
Dostupnost oružja
Dečak je ubistva počinio pištoljima koji pripadaju njegovom ocu. Nije reč o ilegalnom oružju, otac je imao dozvolu za posedovanje pištolja. Ako je vatreno oružje bilo tako lako dostupno mlađem maloletniku, jasno je da ga vlasnik nije držao u skladu sa propisima. Navodno su pištolji stajali u sefu čiju je šifru znao samo otac, ali je očigledno da je i dečak nekako do njih uspeo da dođe, reklo bi se – bez muke. Nije mu samo opasno oružje bilo dostupno, već i municija, i to u velikoj količini. Postavlja se pitanje šta će uopšte dečakovom ocu, uglednom lekaru, dva pištolja. Da li se osećao ugroženo? Ko ga je ugrožavao? Ili jednostavno voli oružje, a dozvola za posedovanje ličnog naoružanja se lako dobija? Da li je njegov sin imao šifru sefa?
Postavlja se pitanje i gde je dečak naučio da puca. Na to pitanje odgovor je dao ministar policije Bratislav Gašić. Otac je vodio dečaka u streljanu, tamo su zajedno uvežbavali gađanje, što je inače zakonom zabranjeno. Maloletnici ne mogu da se služe vatrenim oružjem, niti da uče kako se puca iz pištolja po streljanama, ali koga briga za zakon. Pravna regulativa je kod nas mrtvo slovo na papiru, život se odvija po nekim drugim, nepisanim pravilima. I to se često radi otvoreno i javno, bez skrivanja. Otvorite internet stranicu Streljačkog kluba “Partizan”, odmah ćete videti fotografiju na kojoj se nalazi i dete. A pucnjavu sa strane posmatra portret Vladimira Putina, sa štitnicima za uši. Šta će uopšte dete od 12 ili 13 godina u streljani, sa pištoljem u ruci?
Čak i da u kući nije bilo registrovanih pištolja, u Srbiji postoji tolika količina oružja da nije teško doći do nekog komada. Statistika kaže da je Srbija treća zemlja na svetu po broju vatrenog oružja koje se nalazi u rukama civila, odmah iza Sjedinjenih Američkih Država i Jemena. Koliko je ilegalnog, neregistrovanog naoružanja u vlasništvu građana, teško je saznati. Procene su kreću od 200.000, pa do više od milion komada. Golemi arsenal je delimično zaostavština ratova, a dobrim delom i stvar tradicije. Posedovanje ličnog naoružanja je nešto posve uobičajeno, baš kao i pucanje u raznim prigodama kao što su svadbe i druga veselja. Devedesetih godina, tokom ratova, oružje je bilo toliko rašireno da se to smatralo normalnim. Sećam se kad je u srednjoj školi učenik iz susednog odeljenja doneo ručnu bombu, kašikaru, i ponosno nam je pokazao. Niko se nije iznenadio.
Predratno stanje
U to vreme započela je militarizacija društva koja traje do dana današnjeg. Dovoljno je baciti letimičan pogled na medije, pogotovo one odane naprednjačkom režimu, i videti da su nasilje, agresija i mržnja sadržaji kojima nas bombarduju svakog božjeg dana. Širenje straha i paranoje, stvaranje atmosfere neprekidne ugroženosti, podizanje tenzija i najave ratova stalne su teme srpskih tabloida i televizija.
Prema jednom istraživanju od pre par godina, “Srpski telegraf” i “Informer” su za godinu dana objavili 265 najava ratova i vojnih sukoba. Srbija se neprestano nalazi pred novim ratom, samo se menjaju potencijalni neprijatelji. Propagandistička glasila stvaraju sliku da su Srbi okruženi krvolocima koji im neprestano rade o glavi, šireći usput šovinističku mržnju prema svim susednim narodima.
Nisu takozvani mediji sami smislili ratobornu agendu, već samo sprovode u delo naloge svojih gazda, političkih moćnika. Ivica Dačić je otvoreno najavljivao drugo poluvreme, kada ćemo završiti posao započet devedesetih, njegov zamenik Predrag J. Marković je govorio da će granica na Drini biti izbrisana. Uopšte, celokupna naprednjačko-socijalistička vrhuška se ponaša kao da susedne države nisu suverene, a da su njihove granice provizorne, te da će ponovo doći dan za nove vojne okršaje i osvajanje teritorija. Političari i mediji drže građane u stanju neprestane ratne opasnosti. Agresivna, mrziteljska, ratnohuškačka, toksična propaganda truje ljudske duše već decenijama. U takvom bolesnom okruženju živimo, u takvoj nezdravoj atmosferi odrastaju deca.
Kultura nasilja
Naša politička, intelektualna, medijska, crkvena i svaka druga elita decenijama generiše kulturu nasilja u svim segmentima društva. Nasilje nad neistomišljenicima, nasilje prema svakome ko je drugačiji, nasilje nad slabijima i nezaštićenima, nasilje nad slobodnim medijima, nasilje nad kritičkim intelektualcima, nasilje prema manjinama svih vrsta, nasilje nad ženama – to su vrednosti našeg društva. Svakog dana smo izloženi nasilništvu koje dolazi sa svih strana, iz medija, sa skupštinske govornice, iz beskrajnih monologa predsednika Vučića, sa društvenih mreža, iz državnih institucija. Umesto dijaloga, tolerancije, polemike, razgovora, kompromisa, poštovanja ličnosti – samo verbalna toljaga.
Atmosfera nasilništva i netrpeljivosti nije nastala slučajno, već kao zakonomerna posledica političkog, ideološkog, društvenog, kulturnog preloma koji se desio krajem osamdesetih godina i traje do danas. Iz tog preloma kičme našeg društva izrodili su se ratovi i sve što je došlo s njima: ratni zločini, etnička čišćenja, genocid, šovinizam, bujanje organizovanog kriminala, sveopšta pljačka, endemska korupcija, bagatelisanje ljudskog života, gaženje i ponižavanje građana, slom svih vrednosti.
Stvorili smo cinično društvo koje glorifikuje najgore pripadnike naše nacije i proglašava ih za heroje. Oni su mladima ponuđeni kao model, životni uzor, primer patriotizma. OŠ “Vladislav Ribnikar” nalazi se na samo nekoliko stotina metara od čuvenog murala posvećenog Ratku Mladiću. Još bliže je onaj grafit “Kad se vojska na Kosovo vrati” koji je pokušalo da ukloni Udruženje “Krokodil”. Mladima se već decenijama kao idoli nude i razni mafijaši kojih su prepuni mediji, takozvani žestoki momci sa vrelog asfalta. Trideset i kusur godina normalizacije nasilja, kriminala, mržnje, rata, ubijanja donose svoje gorke plodove.
Mračni mozaik
Mnogobrojni su delovi našeg mračnog mozaika: ratni zločinci na Sajmu knjiga, ratni zločinci koji promovišu svoje knjige po bibliotekama i kulturnim centrima, ratni zločinci u odborima vladajućih stranaka, ratni zločinci koji gostuju u školama, kriminalci u rijaliti programima, kriminalci u školama, članovi narko-klana kao obezbeđenje na predsedničkoj inauguraciji, najveća plantaža marihuane u Evropi sa podrškom državnih struktura, vređanje žrtava, negiranje genocida, nekažnjavanje zločinaca kao standardna praksa, propagiranje neosetljivosti na tuđu patnju, kolektivna radost zbog ruskog satiranja Ukrajine, obožavanje masovnog ubice iz Kremlja, govor mržnje kao standard, “Nož-žica-Srebrenica”, “Ubij, zakolji”, crkveno blagosiljanje ubica, vodeći političari koji su karijere napravili na brdima leševa, hladnjače, masovne grobnice, potpuno odsustvo kajanja za počinjena zlodela, huškanje na nove ratove… Zaista, šta je moglo poći po zlu?
Naravno, ne može se uspostaviti direktna uzročno-posledična veza između otrovne atmosfere koja vlada u našem društvu i ubistava u osnovnoj školi na Vračaru, ali nije nebitno u kakvom se kontekstu sve odigralo, nije nebitno kakva je zajednica u kojoj deca odrastaju. Ne može se nekažnjeno uzgajati zlo kroz tolike decenije. Ne mogu se opravdavati i slaviti decoubice bez posledica. Nemoguće je biti na strani onih koji su juče ubijali decu po Sarajevu ili danas po Ukrajini, a da to ne dobije strašne konsenkvence. Krajnje je vreme da se pogledamo u ogledalo i da se zapitamo kuda to kao društvo idemo. Ako nas ovakve tragedije bar malo ne osveste, ništa neće.
(autonomija.info)