“Cilj politike predsednika Srbije je zaustavljanje crnogorskog progresa prema EU i uspostavljanja pune kontrole nad trenutnim vlastima”
U nedavno objavljenoj kolumni „Je li Crna Gora nagrada u Vučićevim dilovima sa Zapadom“, u drugom delu analize postavio sam tezu da je od tri neuralgične tačke regije koje bi mogle biti mete Vučićeve velikosrpske agende u najneugodnijoj poziciji upravo Crna Gora.
Nisam želeo ulaziti u dublju elaboraciju zbog čega mislim da to nisu ni BiH ni Kosovo, piše Boris Vukotić za index.hr.
Međutim, da bi se pravilno razumela trenutna pozicija Crne Gore u kontekstu održive stabilnosti regije, smatram da je neophodno istaknuti par činjenica i o drugim dvema kritičnim tačkama Zapadnog Balkana.
Pozicija međunarodne zajednice prema Bosni i Hercegovini
Najviši politički predstavnici sva tri konstitutivna naroda u BiH, ali i dominantni međunarodni faktori, pre svih Sjedinjene Države i EU, svesni su činjenice da je BiH kao država utemeljena na Dejtonskom mirovnom sporazumu iz 1995. godine, duboko nefunkcionalna s komplikovanim pravnim sistemom i neefikasnim državnim institucijama.
U konačnici, glavni cilj Dejtonskog sporazuma nije ni bio detaljno planirano i dugoročno održivo uređenje države nakon rata, već njegovo zaustavljanje.
Gotovo trideset godina nakon Dejtona jasno je da su njegovi ciljevi i sadržaj prevladani te da ne odgovaraju suvremenim potrebama bosansko-hercegovačkog miksanog federalnog i konfederalnog sistema.
U skladu sa tim, apsolutno je razumljiva potreba Bošnjaka, kojima je BiH jedina domovina, da odredbe Dejtonskog sporazuma pokušaju tumačiti i prilagoditi svojoj agendi čvršće ili unitarnije pa samim tim moguće i funkcionalnije zajednice, ali s druge stane treba razumeti i potrebu Srba i Hrvata, koji pored BiH imaju svoje matične države, da se zalažu za što manje centraliziranu Bosnu i Hercegovinu.
Međunarodni faktori su nepokolebljivi u obrani BiH suvereniteta
Uprkos kompleksnoj unutrašnjoj pravnoj strukturi i složenoj (ponekad gotovo nerazumljivoj) političkoj sceni, međunarodni faktori, pre svih Sjedinjene Države, Britanija, ali i velika većina zemalja EU nepokolebljivi su u obrani BiH suvereniteta i teritorijalnog integriteta i to za njih uopšte nije niti može biti pitanje bilo kakve diskusije ili kalkulisanja.
Tri su razloga za takvu poziciju.
Pre svega, Bošnjaci su tokom poslednjeg rata na Zapadnom Balkanu bez ikakve dvojbe najviše postradali i platili najveću cenu u ljudskim životima.
Drugo, u religijskom smislu reč je o muslimanskoj zajednici koja je moguće od svih muslimanskih zajednica širom sveta svetonazorski najnaprednija i najviše okrenuta zapadnim, liberalnim vrednostima.
U konačnici, bilo kakva dezintegracija BiH, u kojoj bi se Srbi ili Hrvati okrenuli maticama u smislu promene državnih granica, mogla bi voditi opasnom getoiziranju Bošnjaka te njihovoj izloženosti radikalnom tumačenju islama, koje bi eventualno dolazilo izvana.
Zapad to nikada ne bi mogao i neće dopustiti.
Kosovo
S druge strane najveća garancija kosovske nezavisnosti utvrđene Deklaracijom o neovisnosti Kosova iz 2008. godine, koju su priznale vodeće sile Zapada, ali ne i Istoka (Ruska Federacija i Kina premda Kinezi imaju ured za vezu u Prištini koji broji pet članova osoblja), pre svega je američka i britanska politička, finansijska i vojna podrška (na Kosovu se nalazi američka vojna baza Camp Bondsteel koja je pod zapovedništvom KFOR-a, a služi i kao središte KFOR-ovog istočnog sektora Multinational Task Force East) te politička homogenost albanske populacije kada su u pitanju vitalni nacionalni interesi.
I prije proglašenja neovisnosti 2008. godine, službeni Beograd de facto nije vršio vlast na teritoriju Kosova jer je Rezolucijom 1244 SBUN (pravnim sadržajem Priloga 2 Rezolucije), bilo previđeno povlačenje svih sredstva prinude tadašnje SRJ (vojnih i policijskih efektiva SRJ) te uspostava međunarodne civilne i vojne prisutnosti na Kosovu, što je u praksi značilo suspenziju vlasti države Srbije u odnosu na južnu pokrajinu.
Čak i u hipotetičkom slučaju (nakon svega što se desilo u istoriji srpsko-albanskih odnosa praktički nemogućem) da oko 1.5 milijuna Albanaca koji danas žive na Kosovu izrazi želju ponovo priznati suverenitet Srbije postavlja se logičko pitanje kako bi se takva fuzija formalno-pravno realizirala.
Morao bi se iz korena menjati srpski pravni sistem, što podrazumeva promenu ustava kao najvišeg pravnog akta zemlje, a da ne govorim o održivosti zajednice tog formata.
Prema tome, Kosovo će i dalje biti neuralgična tačka regije, ali se njegov trenutni državno-pravni status u doglednoj budućnosti neće dovoditi u pitanje.
Barem ne više od onoga što danas u vezi tog problema pokušava napraviti srpski predsjednik.
Crna Gora je izložena opasnim Vučićevim provokacijama
Međutim, kada je u pitanju Crna Gora, situacija je posve drugačija. Stara evropska država koja je u savremenim međunarodnim odnosima kontinuitet svog istorijskog državnog postojanja (Duklja i Zeta) potvrdila međunarodnim priznanjem na Berlinskom kongresu 13. jula 1878. godine (de facto je bila slobodna i nezavisna od turske vlasti mnogo pre navedenog datuma), izložena je opasnoj Vučićevoj agendi osporavanja državnog i nacionalnog identiteta.
Cilj politike predsednika Srbije je zaustavljanje crnogorskog progresa prema Evropskoj uniji i pokušaj uspostavljanja pune kontrole nad trenutnim vlastima, što bi u predvidivoj perspektivi moglo voditi novom referendumu o državno-pravnom statusu zemlje i njenom povratku u orbitu politike službenog Beograda.
Tačnije, samog Vučića koji vlada Srbijom na autokratski način suspendujući sve temeljne postulate liberalne demokratije (slobodu i nezavisnost medija, pravosuđa, trodiobnu podelu vlasti i slično).
Toksični alati koje koristi preko svojih satelita u Crnoj Gori u ostvarivanju zacrtanog plana uglavnom se svode na pokretanje tema koje dižu tenzije i izazivaju podele u crnogorskom društvu.
Dakle, tema koje nemaju nikakve veze s EU integracijama zemlje, izazivaju unutrašnju nestabilnost, ali što je još opasnije, prete stabilnosti cele regije. O čemu je zapravo reč?
Rezolucija o genocidu u Jasenovcu
Nedavno usvajanje Rezolucije o genocidu u logorima Jasenovac, Dahau i Mathausen u crnogorskom parlamentu je dokaz koliko je Vučićeva politika podmukla, manipulativna i drska.
Samo nekoliko dana po dobivanju „zelenog“ svetla za nastavak blokiranih pregovora s Evropskom unijom (dobijanje pozitivnog izveštaja o ispunjenosti privremenih merila za oblast vladavine prava IBAR), Vučićevi eksponenti u Crnoj Gori su pokrenuli inicijativu o izglasavanju rezolucije za koju su unapred znali da će podići regijske tenzije te naljutiti službenike u Briselu.
Poput većine evropskih zvaničnicka izuzev Vučića naravno, ni predsedniku evropskog veća Šarl Mišelu nije bio jasan kontekst odnosno smisao usvojene rezolucije budući da nito razuman (da ne kažem psihički funkcionalan) u Hrvatskoj ili izvan nje ne dovodi u pitanje genocidan karakter monstruoznih zločina počinjenih u Jasenovcu, Dahauu i Mathausenu, koji su još od kraja Drugog svetskog rata definisani kao najstrašniji zločini u ljudskoj istoriji ili zločini Holokausta.
Zato je Mišel otkazao planiranu posetu Podgorici, a Crna Gora je, verovatno, na veliko Vučićevo zadovoljstvo ekspresno vraćena tamo gde je bila prije dobivanja IBAR-a.
Sva beda predsednika Srbije
Kako bismo stvari razotkrili do kraja, potrebno je prisetiti se druge polovine decembra 2021. godine, gospođe Smilje Tišme i zasedanja Narodne Skupštine Republike Srbije.
Naime, gospođa Tišma, koja je bila zatočenica jasenovačkog logora i uspela preživeti, zajedno s grupom drugih zastupnika u skupštini Srbije podnela je predlog o izglasavanju Rezolucije o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH u periodu 1941.-1945. te proglašenju 28. arila za Dan genocida nad Srbima u 20. veku.
U vreme podnošenja predloga rezolucije gospođa Tišma je bila pripadnica Socijalističke partije Srbije koja je s Vučićevom Srpskom naprednom strankom činila vladajuću većinu.
Na kraju procesa za predlog gospođe Tišme glasalo je 30 poslanika. Zastupnici Srpske napredne stranke su pod komandom Vučića ignorisali inicijativu koleginice.
Neki su izašli iz skupštinske sale, a ukupno 113 zastupnika nije glasalo. Inače, prilikom obrazlaganja predloga rezolucije svi su uredno aplaudirali gospođi Tišmi.
Za razliku od decembra 2021. godine, predsednik Srbije je u vezi crnogorske rezolucije izrazio „snažnu“ sumnju hoće li se dokument usvojiti ili ne, spreman da se „kladi u to da neće“.
Čak se u stilu sitnog, petparačkog prevaranta nakon usvajanja rezolucije te reakcija službenog Zagreba i Brisela „jadao“ kako on s tim nema nikakve veze, nego je sve „skuhao“ mladi crnogorski premijer koji je, uzgred rečeno, pre njenog usvajanja za Politico izjavio kako je štetna po crnogorske nacionalne interese.
Destabilizacija se nastavlja
U cilju dalje destabilizacije političkih prilika u Crnoj Gori, koja bi potpuno blokirala proklamiranu vanjsku agendu države u odnosu na dobrosusedsku saradnju i ubrzavanje EU integrativnih procesa, Vučićevi eksponenti nastavljaju s nametanjem očito precizno odabranih spornih tema s karakterom izazivanja netrpeljivosti i sukoba u ionako podeljenom crnogorskom društvu.
Koliko je u ovom trenutku za europske integracije zemlje od suštinskog značaja što će poklopiti vrh Lovćena (svete crnogorske planine), hoće li crnogorski iseljenici baš sad dobiti dvojno državljanstvo te se na taj način pripremiti za neki budući izborni inženjering i koliko je jestivog ulja potrebno da prosečan građanin Crne Gore preživi ovo leto, izgleda najbolje zna predsednik Srbije.
Iako nevešto glumi da ne zna.
Kao adute za potporu svoje autokratske politike kojom suspenduje svaki oblik normalnog, civilnog života u Srbiji te u kontinuitetu destabilizuje regiju, Vučić uvek izvadi neki novi adut iz rukava.
Jednom je to oružje za Zelenskog, drugi put litijum za Olafa Šolca. Toliko o promicanju evropskih vrednosti, vladavini prava, pravnoj državi, demokratiji, ljudskim pravima ili slobodnom i nezavisnom novinarstvu o čemu Zapadni Balkan konstantno podučavaju evropski, ali i američki partneri.
Ako bude dovoljno litijuma, zašto ne, sve se to može odložiti na neko neodređeno vreme. Jer predsednik Srbije još nije izveo agresiju punog opsega na bilo kog suseda. Barem ne agresiju vidljivu golim okom.
(autonomija.info)