Piše: Tomislav Marković
Dana devetog, meseca prvog, godine Gospodnje 2017, ukaza mi se u utvari patrijarh Irinej, preko televizijskog LCD ekrana, direktno iz Banjaluke, i reče: “Republika Srpska je nastala promislom Božjim. Meni je prošle godine zamereno ozbiljno što sam rekao da je Republika Srpska delo promisla i volje Božje. Kaže država prolazi, to nije nešto stalno. Ali, da li bilo stalna ili privremena, naša je vera da bude stalna, ona je po promislu Božjem jer ništa se ne dešava bez volje i promisli Božje”.
Posle ove mističke vizije koju mi je omogućila savremena tehnologija, konačno su mi se otvorile oči. Zaveden đavolskom privlačnošću činjenica, godinama sam mislio da je Republika Srpska nastala podljudskim naporima njenih kreatora, da se gradila metkom i tenkom, snajperima i gelerima, ubicom i haubicom, ali sad shvatam da mi je um bio pomućen podmuklim dejstvom demonskih sila. Demant je stigao s najvišeg mesta, od ovlašćenog dilera Božje blagodati, tačnije od glavnog menadžera srpske pravoslavne podružnice, zaposlenog kao CEO u SPC D.N.N. (društvo s neograničenom neodgovornošću).
Ako neko zna šta je volja Božja i kakvi su mu planovi, onda je to patrijarh, njemu to praktično spada u opis radnog mesta. Uz prijavu za posao patrijarha ozbiljni kandidati dostave i motivaciono pismo u kojem obavezno stoji nešto u stilu: “Komunikativna sam osoba, vrlo lako stupam u odnose s Tvorcem, u stalnom smo kontaktu, prešli smo na ti, čujemo se više puta dnevno, tako da odlično poznajem volju Božju. Uspešno tumačim Božju promisao, skoro bez greške, i osećam se vrlo sposobnim u prikazivanju nevidljivih proizvoda i neviđenih usluga naše kompanije krajnjim korisnicima, takozvanim vernicima”.
Male tajne velikih majstora teologije
Ako patrijarh kaže da je Republika Srpska delo volje Božje i njegove promisli, ko sam ja da sumnjam u njegove bogonadahnute reči? Što reče Velimir Ilić, “posle patrijarha se ne govori”. Neka zato ovo moje pisanije bude shvaćeno samo kao tumačenje patrijarhovog mudroslovlja, za koje sam se spremao usrdnom molitvom i strogim postom na vodi (obedovanje po splavovima), a sve u cilju približavanja poruke njegove svetosti širokim čitalačkim masama.
Za neupućene u male tajne velikih majstora teologije, Božja promisao je “način na koji Bog, u sklopu svoje stvaralačke i iskupiteljske ikonomije, upravlja i rukovodi svetom prema konačnom cilju radi kojeg je i stvoren” (Jovan Brija: Rečnik pravoslavne teologije), odnosno “staranje Božje o bićima i stvarima” (Sveti Jovan Damaskin: Istočnik znanja). A ikonomija je “Božji plan o sudbini tvari i čoveka”, tako da bi promisao zapravo bila način na koji Bog deluje u istoriji sprovodeći svoj plan, vodeći čoveka i sav stvoreni svet ka ispunjenju njihove svrhe, a to je večni život u zajednici s Bogom.
Međutim, nije sve što se zbiva u istoriji rezultat Božje volje i promisli. Pošto je Bog čoveka stvorio kao slobodno biće koje može da bira između dobra i zla, čovek je odgovoran za svoje postupke. Kako kaže Jovan Damaskin, “ono što je u našoj vlasti nije delo promisli, nego naše slobodne volje”. I Brija je izričit: “Promisao ne oslobađa čoveka brige ili odgovornosti”.
Bog nije stvorio zlo, niti je njegova volja da bilo ko čini zle stvari, za to je odgovoran čovek. Prema svetootačkom predanju, čovek ne čini zlo po Božjoj volji, već “prema Božjem dopuštenju”, što znači da je Bog stvarajući čoveka kao biće obdareno slobodom izbora, samim tim dopustio i mogućnost da ljudi čine i ono što je u suprotnosti sa Božjom voljom.
SINERGIJA BOŽJE I ZLOČINAČKE VOLJE
Patrijarh Irinej, međutim, ne daje ni pet para na te finese u teološkoj misli, kod njega je sve mnogo jednostavnije – ništa se ne dešava bez Božje volje i promisli, i gotova stvar. Za patrijarha su svi ti učeni bogoslovi, sveti oci i ostali hrišćanski mislioci neki dokon svet koji nije imao pametnija posla nego da lupa glavu razmišljanjem o Bogu, poreklu zla, teodikeji i sličnim zaludicama, umesto da se posvete istinskim hrišćanskim delatnostima kao što su mlaćenje para od vernika, kupovina besnih automobila i neplaćanje poreza državi.
Da li je Irinej u prošlom životu, dok je bio tek Miroslav Gavrilović, prespavao neke časove dogmatike ili je, pak, sada odlučio da reformiše pravoslavno bogoslovlje koristeći autoritet svoje funkcije – to verovatno ni Gospod Bog ne zna.
Irinejeva inovativna misao kojom svaljuje na Boga odgovornost za sva zla na ovom svetu, nameće brojna ozbiljna teološka pitanja. Ako se sve zbiva po Božjoj volji i promisli, a pogotovo događaji koji su doveli do stvaranja Republike Srpske, to bi onda značilo da su njeni tvorci delali u sadejstvu s Bogom, kroz saradnju Božje blagodati i ljudske volje, što bi rekli teolozi – u sinergiji.
Da li su onda čuvari u logoru Omarska premlaćivali zarobljenike da bi sproveli volju Božju u delo? Da li je spisak nesrba za odstrel zločincima iz Prijedora diktirao Duh Sveti? Da li su u hotelu “Vilina vlas” Milan Lukić i njegove zveri u ljudskom obličju silovali po promisli Božjoj? Da li je Sarajevo godinama ubijano po Božjoj zapovesti? Da li je možda i genocid u Srebrenici izvršen po Božjoj volji i promisli? Ovakva pitanja mogu se ređati u beskraj, a Irinej bi na svaki upit – ako sledi logiku sopstvenog bogoslovlja – morao da odgovori pozitivno.
Smetnje na vezama s Bogom
Nije Irineju ovo prvi put da prilično slobodno tumači volju svog poslodavca. Kad je pre sedam godina izabran za patrijarha SPC, Irinej je rekao da je to bila “volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora”, a katastrofalne poplave koje su zadesile Srbiju 2014. godine tumačio je kao Božju opomenu zbog održavanja Parade ponosa u Beogradu.
Reklo bi se da patrijarh ima konstantne smetnje na vezama s Bogom, direktna linija za komunikaciju s Tvorcem mu se pokarabasila, ušla mu valjda sveta vodica u kabl, pa mu je bakarni provodnik oksidirao, što rezultira ispadima koji su dosegli vrhunac u banjalučkoj besedi.
Propovednici boginje nacije po difoltu su skloni prebacivanju odgovornosti na tuđa pleća, obično na neku drugu etničku ili manjinsku grupu, ali patrijarh je zaista prevršio svaku meru proglašavajući etnička čišćenja, pokolje i genocid za Božju volju. Umesto da se zapita kakva je odgovornost udruge čiji je lider za ratno huškanje i raspirivanje mržnje, da osudi sveštenike koji su blagosiljali ubice, da prozbori koju prekornu reč o episkopu koji je slavio Mladićev ulazak u Srebrenicu ili da bar prestane da deli ordenje Miloševićevim telalima i dotrpeznicima poput Milovana Vitezovića i Smilje Avramov.
To je, nažalost, nemoguće, jer patrijarh teško da je hrišćanin, pre će biti da je plemenski vrač koji veruje u boga Marsa, a ne u Hrista, žrec koji služi bogu mržnje i osvete, a ne bogu ljubavi. Pored ovako nakaradno zamišljenog Boga, patrijarhu đavo nije ni potreban. A najstrašnije što bi mu se moglo dogoditi jeste da nakon smrti otkrije da njegov poslodavac zaista postoji.
Dana devetog, meseca prvog, godine 2017, nakon što sam pogledao patrijarhov nastup na TV-u, javi mi se u utvari prorok Isaija, koristeći Sveto pismo kao medijum, i reče da ima poruku za Irineja i njegove pajtaše. Poruka glasi: “Vaši su gresi lice Božje zastrli, i on vas više ne sluša. Jer ruke su vaše u krvi ogrezle, a vaši prsti u zločinima. Usne vam izgovaraju laž, a jezik podlost mrmlja. Misli su vam misli zločinačke, pustoš i propast na vašim su putevima. Amin”.
(kliker.info)